Prošle jeseni međunarodna grupa onkologa specijalizovanih za temu vežbanja objavila je veliki pregled literature na temu vežbanja i raka. Ovo je bila dobra vest, čak i malo iznenađujuće dobra. Nalazi ovih naučnika kažu da redovno vežbanje smanjuje šansu da dobijete rak, u nekim slučajevima za 10% do 25%, a dodatno i ako dobijete rak, vežbanje povećava kvalitet i eventualno očekivanu dužinu života.
Čovekova mogućnost da duže vreme izdrži sagorevanje energije može pomoći u sprečavanju raka.
Ipak, postoji jedan zapaženi propust u ovim pregledima. Stručnjaci nisu sasvim sigurni kako ili zašto vežbanje ima tako snažan efekat na ćelije raka.
Postoji puno teorija koje uključuju stvari poput nivoa hormona, šećera u krvi, hronične upale i oksidativnog stresa, ali niko nije uspeo da sastavi sve delove slagalice zajedno.
Nova teorija o uticaju vežbanja na ćelije raka. Zašto, vežbanje smanjuje šansu da dobijete rak?
U tom kontekstu se nedavno pojavila publikacija u časopisu Trends in Cancer, koju je predvodio Piter Biro sa Univerziteta Deakin u Australiji.
Biro i njegove kolege predlažu novu teoriju u kojoj se veza između vežbanja i raka objašnjava onim što nazivaju „energetskim kapacitetom“.
Ukratko, utrenirani ljudi su u stanju da povećaju i izdrže visok nivo potrošnje energije, što im omogućava da uspostave snažniji imuni odgovor kada ćelije karcinoma napadnu i takođe im pomogne da izdrže efekte tumora koji smanjuju energiju u svom uporištu.
Ovo je teška teorija za eksperimentalno testiranje, ali istraživači istražuju četiri predviđanja koja slede iz njihove ideje.
Svi mi imamo različit energetski kapacitet
Ova tvrdnja možda izgleda nepromišljeno, ali dobro je da pogledamo šta su naučnici mislili pod energetskim kapacitetom.
Našu energiju dobijamo iz hrane, pa bi u teoriji mogli pomisliti da ako su potrebne dodatne kalorije za borbu protiv raka, možete da pojedete još nekoliko sendviča.
Ali, kako su nedavno tvrdili Herman Pontzer i John Speakman, postoje ograničenja u tome koliko energije naša tela mogu da procesiraju. Jednostavno ne možete sagoreti 10 000 kalorija dnevno, bez obzira koliko pokušavali pojesti.
Takođe je jasno da neki ljudi mogu da sagore više energije nego drugi i da su te razlike delom nasledne.
To znači da ako ste u situaciji kada vam telo treba svu energiju koju može da dobije, a treba da održi ovaj ritam danima ili nedeljama, neki će ljudi moći da se nose sa ovim izazovom bolje od drugih.
Vaš energetski kapacitet povezan je sa vašom metaboličkom stopom
Biro i njegove kolege fokusiraju se na dve referentne vrednosti za energetski kapacitet, budući da je nepraktično stvarno meriti ukupnu potrošnju energije tokom dugog vremenskog perioda.
Jedna je VO2 max, zlatna standardna mera aerobne izdržljivosti, koju on naziva „maksimalnom brzinom metabolizma“.
Drugi je brzina metabolizma u mirovanju, što je u osnovi brzina kojom sagorevate kalorije dok spavate.
Zanimljivo je da oni tvrde da su ove dve vrednosti usko povezane, iako su na suprotnim krajevima spektra.
Ako ste mašina za izdržljivost, vaš motor – organi koji učestvuju u pretvaranju hrane u energiju, kao što su srce, pluća, jetra i creva – je veći i zahteva više energije za održavanje, čak i kada radi u praznom hodu.
Rad citira niz ranijih studija, kako na životinjama, tako i na ljudima, pokazujući da je brzina metabolizma u mirovanju povezana sa maksimalnom metaboličkom brzinom.
Vežbanje izaziva, ali je i izazvano, visokim energetskim kapacitetom
Svima je poznato i nikakva nova tvrdnja nije da redovno vežbanje podiže vaš VO2 max i omogućava vam da održite veće sagorevanje energije duži vremenski period. To se naziva treningom.
Ali postoje i dokazi koji upućuju na drugi pravac, kako kod ljudi, tako i (još primetnije) kod glodara. Ako ste rođeni sa visokim metabolizmom, veća je verovatnoća da ćete provesti vreme vrteći točkić za vežbanje u uglu kaveza ili sakupljajući kudose na Stravi.
Doduše, dokazi su ovde malo manje jasni. Neke studije otkrivaju da trening izdržljivosti nema uticaja na brzinu metabolizma u mirovanju, što je u suprotnosti sa idejom da su odmor i maksimalne brzine metabolizma povezani. Ipak, celokupna veza između vežbanja i energetskog kapaciteta – u oba smera – izgleda jasna.
Visoki energetski kapacitet pomaže vam u borbi protiv raka
Ovo je krucijalni argument u ovoj teoriji. Ćelije raka pokreću imuni odgovor koji pokušava da spreči da se takve ćelije transformišu u invazivni karcinom.
Ovaj imuni odgovor troši energiju, a tumori koji se zaustave takođe otpuštaju znatne količine energije.
Ovi troškovi energije su, prema novoj teoriji, toliko visoki da mogu gurnuti vaš energetski kapacitet do krajnjih granica.
Dokazi za ovu tvrdnju uglavnom dolaze od istraživanja na glodarima.
Na primer, kada miševi slede program vežbanja pre nego što su indukovali rak, oni će moći da proizvedu više imunih ćelija kao odgovor, a rak se manje razvija.
Suprotno tome, vežbanje ubrzo nakon zaraze stvara niži imunološki odgovor, verovatno zato što nemate dovoljno energije za oba izazova.
Vežbajte pametno i prema svojim mogućnostima. Optimalan trening nas čuva na duge staze
Tako se delovi nove teorije međusobno uklapaju. Iako nema direktnih testova celokupne argumentacije, postoje neki intrigantni nagoveštaji raspršeni u literaturi.
Ipak, to je zanimljiva ideja, sa nekoliko mogućih implikacija. Jedan je da optimalna količina vežbanja u zdravstvene svrhe zavisi od vašeg trenutnog nivoa kondicije, jer ne želite da iskoristite sav svoj energetski kapacitet u vežbanju. Više nije uvek bolje. Da budemo fer, većina trenera je to shvatila odavno, iako sportisti ne slušaju uvek.
Druga implikacija je da je vaša stvarna kondicija važnija od toga koliko vežbate. To se slaže sa idejom koju je pre nekoliko godina podržalo Američko udruženje za srce: da lekari rutinski treba da provere (ili bar procene) VO2 maksimum svojih pacijenata na isti način na koji provere krvni pritisak.
Takođe, ova tvrdnja ide uporedo sa podatkom iz Nacionalne studije zdravlja trkača koja pokazuje da je vreme trke od 10 kilometara bolji prediktor budućih srčanih bolesti od toga koliko trenirate.
To čini Biroovu teoriju jednom od onih ideja koje vredi ispratiti, iako dokaza još uvek nema.
Cilj nije pobediti sat i provesti određeni broj sati na treningu – cilj je trenirati pametno i biti brži sutra nego što sam danas.
Tekst preuzet sa Outsideonline.com
