Da li je sport u srednjim godinama potreba za fizičkom aktivacijom ili je to u suštini beg od problema i socijalnih izazova? Ovo je osnovno polazište teorije eskapizma, jedne od kontraverznih teorija koja je uspela da isprovocira reakcije javnosti i inicira jednu od najzanimljivijih polemika u sportskoj psihologiji.
Nove sportske teorije
Bauk eskapizma kruzi svetom, reklo bi se nakon čitanja aktuelne polemike primarno sportske stručne, ali sto je iznenađujuće, i manje stručne javnosti. Tako, časopisi kao što su “The Psychology of Sport” (April 2013, Columbia University Press, NYC, NY) i “The Science of Sport” (June 2013, University of Pennsylvania Press), te francuski Endorphinmag (Juillet Aout 2013) ali istovremeno i the Vanity Fair (July 2013) i Men’s Fitness USA (September 2013 – sa Novakom Đokovićem na naslovnoj strani- prim. autora) su se uključili u osporavanje ili glorifikaciju teorije eskapizma. Namera u ovom tekstu nije ni da se ospori ni da se afirmiše teorija eskapizma i njeni postulati.
Šta je eskapizam?
O čemu se zapravo tu radi, šta je eskapizam, nameće se kao logično pitanje. Profesor Davidovič ( B.N. Davidovitch (PhD,University of Adelaide, Australia)) je inicirao ovo raspravu tekstom u časopisu poznaton po neortodoksnom pristupu i psihologiji i sportu, “Sport Psychology Today” (Autumn 2013, pg 84-137,The University of Auckland Press, New Zealand).
Osnovna teza koju zastupa profesor Davidovič u teoriji eskapizma (“the theory of escapism”) odnosi se na
“Iznenadnu i predanu sportsku aktivaciju osoba srednje životne dobi” (e.g. tokom poznih tridesetih, četrdesetih i kasnije ). Sportska aktivacija u ovim godinama je, kako naglašava autor, uvek povezana sa izrazitim profesionalnim odnosno životnim problemima, koji se ili ne mogu ili ne žele rešavati. U datoj konstelaciji sport je savršen beg (“a perfect escape”) u novi socijalni kontekst, koji je fundamentalno bez problema.
Autor naglašava da su analizirane osobe svesne “perzistentosti inicijalnog problema”, koji ostaje nerešen. Znači, besmisleni posao, nemogućnost napredovanja, kreditno ropstvo, promašeni brak ili pak skup vise problema (“plethora of problems”) neće biti rešeni sportskim rezultatima.
Ipak, značaj problema postaje sekundaran u kontekstu sporta i opsesivnog bavljenja sportom – čak može da bude i potpunom minimalizovan otvaranjem novih perspektiva (referenca na studije slučajeva).
Kako autor naglašava “jednostavno rečeno, bavljenje sportom kod osoba srednje životne dobi nije prirodna potreba nego je indukovano problemima socijalno-profesionalne neadaptibilnosti”, i navodi da “što je problem veći to je bavljanje sportom i frekvetnijie i fanatičnije”.
Geneza bega od realnosti
Teorija eskapizma tvrdi da je odabir sporta jedna od strategija bežanja od realnosti; jednako kao što je opijanje alkoholnim napicima ili korišćenje opojnih supstanci. I konačno, zavisnost koja se stvori od bavljenja sportom je na sličnoj razini. Dakle, ne kaže se da je strategija pogrešna, nego da je rezultat uspešan.
U najvećem broju slučajeva nakon određenog vremenskog perioda, primećuje autor, dešava se tzv.“diversifikacija sportskog portfolia”. Ovo znači da se originalno izabranom sportu dodaje još neka sportska aktivnost, ili se originalno odabrani sport potpuno zamenjuje nekim kompleksnijim sportom koji implicira i više napora i više aktivnosti.
Primeri navedeni u tekstu kao najčešći prelazi su:
- trčanje – triatlon,
- trčanje- ultramaratoniranje,
- trčanje- ironman.
U tekstu je data geneza sportske aktivacije i diversifikacije. Većina analiziranih, njih 79% je odabrala trčanje kao inicijalnu sportsku aktivnost; zanimljivo je da je 86% od ovog broja imao problema sa viškom kilograma i uzdrmanim samopouzdanjem. Kako navode ovi ispitanici, “trčanje je najdostupnije” i “za trčanje nisu potrebna prevelika početna ulaganja, niti značajni periodi adaptabilnosti i učenja”.
Proces se dalje nastavlja na stazi od desetak kilometra, te obično prvim istrčanim polumaratonom, najznačajnijim momentom za podizanje samopouzdanja.
Nakon toga sledi ili prioritet u brzini (brže istrčati polumaraton) ili u dužini (istrčati maraton). U oba slučaja potrebno je značajno vreme za treniranje i pripreme- što znači bežanja od problema. Ipak, i ovaj drugi nivo ciljeva (“the second tier of objectives”) bude “osvojen” relativno brzo, te samim tim, po teoriji eskapizma potrebno je “osigurati sledeću instance za beg”. To znači otkrivanje novih sportova- biciklizam, plivanje, cross-fit.
3 primera: Rič, Tomaž i Džuli
Najzanimljiviji deo iz perspektive čitalaca su analize studije slučajeva (“case studies”) kojima se profesor Davidovič bavio, vešto primenjujući teoriju eskapizma.
Šest analiziranih i detaljno prikazanih osoba (četiri muškarca i dve žene, u skladu sa principima rodne ravnopravnosti- prim. autora) reprezentuju različite nivoe i oblike sportske aktivacije.
Svaka od studije slučajeva daje kratak prikaz profesionalne i lične biografije analiziranih, uz identifikaciju problema. Nakon toga, autor primenjuje analitički postupak povezujući teoriju eskapizma sa identifikovanim problemima i odabranim sportovima.
Uputno je naglasiti da je autor utvrdio kako je u nekim od slučajeva inicijalni problem potpuno rudimentarizovan, u kontekstu novonastalih sportskih odnosno socijalno-profesionalnih okolnosti. Naime, došlo je do potpune promene profesionalnog usmerenja (na primer slučaj Rič Rola) ili je pak emotivna kriza rešena (na primer Samantha Mallone).
Za potrebe ovog teksta i približavanje teorije eskapizma, u najkraćim crtama su preuzete tri studije slučaja: jedan je poznati ultra sportista Rič Rols (Rich Rolls, USA), dok su drugo dvoje manje poznate ali ne manje zanimljive osobe, Tomaž Volnošč (Tomasz Wolność, Poljska) i Džuli Marcenia (Jullie Marzenia, Kanada). Njihovi dometi kroz sportsku aktivaciju su za sada na lokalnom nivou.
Studija slučaja 1: Rič Rols
Rič Rols (www.richroll.com ) je, kako sam navodi, dočekao četrdeseti rođendan (rođen je 1966, prim. autora) kao “zarđala olupina“. Zaposlen u osiguravajućem zavodu i otac četvoro dece, koji je dobio oko 25 kilograma u težini, nije imao hrabrosti da prekine besmisleni posao i karijeru službenika. Kreditna zaduženost i besperspektivnost su sve više pritiskali, što je dovelo do napada spazma disajnih puteva i gušenja.
Rič je postao svestan da nešto mora da se promeni, ali istovremeno nije bio spreman za direktne radikalne promene. Teorija eskapizma, kako kaže profesor Davidovič tu počinje da dela, te umesto promene posla i profesionalne re-afirmacije Rič bira “beg” u sport.
Za kratko vreme je uspeo da skine višak kilograma (“ponovno osvojeno samopozdanje”), te da tradicionalni način ishrane zameni veganskim.
Uporedo, kreće sa ekstenzivnim bavljenjem sportom- primarno trčanje, pa onda triatlon da bi završio kao ironman (ultra-sportista).
Rolsu je sport omogućio da se reši problema nerešavajući ih – prosto, u zemlji mogućnosti shvatio je da će kao promoter sporta i drugačijeg načina života zarađivati daleko više nego kao službenik u osiguravajućem zavodu.
Rols je pokrenuo promenu u karijeri u naslućenom pravcu. Kako sam kaže, postao je čovek sa više lica: zastupnik zdravog načina života kroz biljnu ishranu, pisac, advokat zabavnog života, a suprug i otac 4 dece. Ipak, najviše od svega, on je strastveni i inspirativni sportista koji se bavi ultra sportovima.
Studija slučaja 2: Tomaž Volnošča
Daleko zanimljiviji je slučaj poljskog birokrate Tomaža Volnošča (Tomasza Wolnośća). Rođen u okolini Krakova pre nešto manje od četrdeset godina, nakon “profesonalnog smucanja” (“professional wandering”) po jugo-istočnoj Aziji i bivšim sovjetskim republikama, dolazi u Varšavu (Warsow), gde nastavlja ekspertsku afirmaciju.
Profesor Davidovič, i sam poljskog porekla, je intervjuisao Volnošča “iza njegovog lica i njegovih reči, koje su bogate, slikovite, maštovite i emocionalne krili su se problemi koje Tomaž nije umeo da rešava”.
Volnošč, stručnjak za “bizarne strategije upravljanja znanjem javnih službenika” kao i za “strategije i pristupe jačanju kapaciteta lokalnih organa vlasti”(“bizarre knowledge management strategies for public employees” and “the capacity development of local self governments for attainment of good governance”) se “sudario” sa svešću o uzaludnosti posla kojim se bavio. Profesionalni identitet je dodatno bio poljuljan neusklađenim porodično-bračnim životom.
Volnošč je kao oblast eskapizma “odabrao”drumski biciklizam, posebno se pripremajući za time-trial i za trke izdržljivosti. Posle “protraćene prve godine” (“his first year was wasted”), Volnošč angažuje profesionalnu trenersku podršku, što je impliciralo frekventne treninge dok je profesionalno – porodični život bio inhibiran. No, rezultati osobe koja se ranije nikada nije bavila sportom su bili prilično ubedljivi.
Konačno,“narodowo mistrzostwo”u time-trial disciplini obeležio je nastup Tomaša Volnošča , koji se pojavio po prvi put i osvojio prvo mesto.
Ipak, taktika eskapizma i izvesni sportski uspesi nisu bili dovoljni za ozbiljne životne promene. Problemi su se umnožili; Volnošč živi kako sam priznaje u limbu ne identifikujući se sa sportistima istovremeno gubeći profesionalni renome kao posledice umanjenog fokusa i interesovanja za poslovne angažmane.
Istovremeno, porodični odnosi, opterećeni nerazumevanjem i bračnim paralelizmom, nisu postali manje kompleksni. Međutim, iznenađuje zaključak prof. Davidoviča da je on “video srećnog čoveka, koji sa entuzijazmom trenira i u uživa u malim pobedama”.
Studija slučaja 3: Džuli Marcenia
Džuli Marcenia (Jullie Marzenia) je magistrirala muziku na Ottawa State University, ali je postala stručnjakinja za finansijsku analitiku i anticipaciju finansijskih rizika u investicionim ciklusima. Nakon izlaza iz desetogodišnje emotivne veze, postalo joj je jasno da “ona nije ono što jeste”, kako je to poetski naglašeno u tekstu. Emotivna neostvarenost i svest o neiskorišćenom umetničkom talentu bili su dovoljni da se aktivira kompleksni mehanizam eskapizma.
Džuli bira odmah “kompleksni eskapizam” odlučujući se za triatlon. To je podrazumevalo značajno vreme za treniranje i nakon prve godine Džuli je uspela da pobedi na dva olimpijska triatlona.
Eskapizam je dalje uveo Džuli u Ironman – tokom 2012 godine nastupila je na dva takmičenja: Ironman Canada in Whistler, British Columbia (6 mesto u svojoj grupi) i Ironman Mont-Tremblant in Mont-Tremblant, Quebec (5 mesto u svojoj grupi).
Profesionalno, angažman u sportu doveo je to toga da je Džuli je umesto analitičke prešla na upravljačku funkciju. Emotivno, stabilizacija se desila time što je Džuli je počela suživot sa trenerom Beketom (James Beckett). Međutim, umetnička karijera je potpuno isključena iz razmatranja.
Da li se pronalazite u teoriji?
Čitajući tekst svako od nas koji ispunjava više od jednog od navedenih uslova:
- u srednjoj starosnoj dobi,
- počeo aktivnno da se bavi sportom (od skora)
- ima profesionalno-emotivno-porodične-i-ko-zna-još-kakve probleme,
- EDIT: Dodali smo i kategoriju 4.: umesto rešavanja problema svu energiju i pažnju pretaču u sport
Sigurno će sa zanimanjem čitati tekst profesora Davidoviča. Konačno, zaključak profesora Davidoviča je da sportska aktivacija neće rešiti inicijalne probleme zbog kojih je eskapizam aktiviran. No, ono što je sasvim sigurno je da ćete živeti kvalitetnijim i srećnijim životom.
A kada je reč o rešavanju problema: ko se rešavanjem problemima inače bavi?
45 komentara. Leave new
Sve tacno u slovo
Ovo pod C je malo smesno. Nema osobe na ovom svetu koja je bez problema. Prepreke na putu stalno iskrcavaju. Mislim da bi bilo bolje da pod C stoji ima profesionalno-emotivno-porodične-i-ko-zna-još-kakve probleme koje ne moze da resi u toku dugog vremenskog perioda.
ne može ili ne želi 🙂 mislim da se na to i odnosilo..nekako sve je rešivo kad se odlučimo da ćemo da rešimo.. ideja eskapizma je da se odbija uopšte ideja rešavanja i skače na sport … (u ovom slučaju)
Cisto smatram da, posto je u pitanju studija koju je radio strucanjak, onda treba da stvari budu jasno definisane. Ovako, nema coveka na planeti, sportiste rekreativca, koji ne ulazi u dve ili tri kategorije. A ako svi ulaze u kategoriju, onda cela studija gubi smisao…
To na kraju su moji kriteiji i interpretacija- tako sam ja procitao 🙂
pa slazem se da je trebalo biti precizniji sa kriterijumom C- onda je pitanje sta podrazumevamo pod „dugi vremenski period“ :), cudo je semantika :)). Elem, intencija je negde bila da se sto vise ljudi identifikuje i odabere eskapizam- nece resiti problem ali ce bar biti sretniji…
možda da dodamo d) umesto rešavanja problema svu energiju i pažnju pretače u sport? 🙂
moze 🙂
perfect…
Uh. boli kada se pomalo prepoznaš 🙂 ali kako teorija kaže: ovo je ipak strategija sa najboljim rezultatima?
sto ono neko rece „svi smo mi po malo Tomaszi i Julliete“- na zalost malo je njih proslo kao Rich Rolls :))
to je kvaka 22 ne mogu svi da budu Rič 🙂 a neko mora. Ne žalim se ni sa mestom gde sam, naprotiv.
a licno mi je super teza da“ bavljenje sportom kod osoba srednje životne dobi nije prirodna potreba nego je indukovano problemima socijalno-profesionalne neadaptibilnosti”- sto znaci, ako ste hteli da se bavite sportom sto se nista bavili na vreme? ili mnogo je lepse odmarati nego raditi :))).. filozofija banalnosti :)))
Mislim da je opet u pitanju malo neprecizna definicija. U mom slucaju jesam krenuo da se aktivno bavim trcanjem sa 33 godine, ali sam se pre toga bavio karateom. Izmedju ta dva sporta imao sam godine kad sam imao sportsku pauzu. Sport ti udje u krv ako se bavis njime celog zivota i uvek mu se nekako vratis. Ali ako iznenada sa 33 godine krenes da se bavis sportom bez ikakve sportske pozadine, moguce je da je to uzrokovano problemima…
pa onda ti ne pripadas grupi „eskapista“ili mozda samo djelomice :))- neki od nas (na primer, ja:)) se nikad nisu bavili sportom (sah se, cenim, ne racuna:-), a onda tek negde prosle godine spoznao koliko kapaciteta imam :))
Ciricu, priznaj da imas probleme 🙂
Hahaha…Imama..Imam nekog progonitelja, neki Boki Nacic, prvo me je progonio po stazi, a sad i po netu XD
😀
Baš tako, ja sam se celi život bavio sportom, najozbiljnije odbojkom, mada je moguće da je to i tada bio vid eskapizma, bar donekle. Ono i za radoholičare, a ja sam svako i to, kažu da su dostigli najviši stadijum prokrastinacije. U principu sto posto sam u tački a, donekle u tački c ali ne ne u b. Iskreno, mislim da se ovom teorijom proste stvari komplikuju. Postoji svakako u ovome ono što se zove middle age crisis, ali ako neko u 50 godina prvi put u životu kupi motor, i to je eskapizam.
Naime, apsolutno sve aktivnosti sem profesionalnih, mogu se pod ovo podvesti. da banalizujem ispade na svako ko ima neki hobi ili zadovoljstvo beži od problema. Ja svoje probleme a imam ih kao i svi uspešno rešavam a sport mi dođe da napunim baterije i da budem spremniji za svakodnevna iskušenja.
Narode, opušteno, u svemu se možemo pronaći ako se dovoljno potrudimo ali to ne znači na ne treba da uživamo u trčanju. biciklu, itd.
Šta ima loše u tome što ljudi srednjih godina misle na sebe i bave se sportom?Da li mislite da su oni za otpad i na to gledate kao na glupiranje i zaluđivanje… matoraca,,, a sport je rezervisan samo za mlade?I koliko još predrasuda i gluposti ćemo čuti u ovoj našoj zatucanoj Srbiji???Eskapizam, ….zašto da ne, kao izbor, ako je to privremeno ili trajno rešenje?Zašto da ne, ako pomaže bolje od bensedina i psihijatara? Jedino bih reč zamenila kao bekstvo od samog sebe… pa svi mi bežimo od nekih problema… neko u alkohol, neko u drogu, neko u heklanje ili piljenje u tv… pa birajte.. ali budite bar jednom iskreni prema sebi?Ili u ovoj našoj zemlji Srbiji živite savršeno, volela bih to da čujem .
Sve može da se definiše kao simptom. Npr bol u kolenu je simptom koji nešto pokušava da nam kaže o našem treningu, skladu sa mogućnostima i može da nam poruči šta nam je činiti ako želimo da slušamo…
Tom logikom i naše bavljenje sportom je simptom nečega što dolazi kao odgovor na neku potrebu koja se dešava na nivou pojedinca.
Sport, ovaj kompetetivni, posvećeni o kojem govorimo jeste nešto „više“ što čovek može da se ispolji. Čovek na taj način postaje više, želi više i radi na tom da postane više.
To „više“ nije nešto što ne postoji kod drugih ljudi. To „više“ je ono godinama nakupljeno sa čime ne znamo kako da rukujemo i koje mora da se izrazi.
Ono se u jednom bezbednom, društveno prihatljivom i zdravom (osim kada ne ode u krajnost) obliku ispoljava kroz sport.
E šta je to što ne možemo da hendlujemo, to jesu ti „problemi“, ali suštinski ti problemi su isto tako samo simptomi kao sport.
Znači nema razlike između tih problema o kojima očajavamo ili se nerviramo i našim bavljenje sportom. To je isto izlaz, beg u problem.
Dublje, mislim da je u pitanju posebno seksualna energija i energija agresije (koje su u paru). Višak (tj samo ono što nije ispoljeno) mora biti ispoljeno. Sport je tu stvarno izduvni ventil da se takva energija ne ispolji kroz npr rak testista… ili šta ti ja znam da sada ne lupam.
Sa druge strane, sport stvarno smanjuje našu mogućnost da se bavim tim osnovama u kojima imamo disbalans. Zato što sport, izduvavanjem viška, uvek smiruje (ne rešava) taj prvi disbalans.Npr kao kada imaš žulj, pa ga non stop cediš, umesto da zameniš patiku.
E sad, šta se onda dešava? Pa organizam toliko povećava sport, tako da sport, raste (Ironman, Ultra, pičke materine) toliko da nas dovede do toga da više nema dalje… Odemo u povredu ili silčno, pukne balon sporta, tako da kad tad nam organizam oduzme i sport kao način da se izduvavamo.
(To je i osnov ne uspelih dijeta i ljudi koji smršaju pa se vrate, ono što zovemo Jo-jo efekat).
Na kraju, opet smo i uvek ćemo biti sa osnovnim disbalansom.
Čoveku ostaju da svesno prizna koristi od sporta, da shvati da je sport samo umanjuje cenu promene (promena se dešava kada cena ostajanja u nekom stanju toliko naraste, da nam je jefitnije da se menjamo). Sport ovde non stop smanjuje tu cenu, jer je izduvavam.
Znači svesno čega je ovaj fanatični sport osnova (najčešće su to osnovne potrebe: sigurnost/nesigurnost, privhatanje (biti prihvaćen) i kontrola, i koje energije nisu u balansu (agresija – kad ste poslednji put bili besni, seksulana – kakav vam je seskualni život…)
Kada se prizna, onda i sam sport malo pusti, pa je moguće i načiniti korake…
p.s. ako ste ovo pročitali do kraja, i jedno upozorenje: mnogi ljudi će se ovde naći u tekstu, ali suštinski oni ljudi koji trkaraju svako jutro 5-10km, uopšte ne moraju da pripadaju ovoj grupi… ovde se govori o stvarno fanatičnom treniranju koje četo vezuje i izmenu u ishrani, navikama, profeislanom životu, sve ono što umanjuje ukupno količinu života i svodi ga na sport
nisam ostavio ovoliki komentar ne pamtim na sajtu 🙂
(Sve ovo dosta vezujem uz knjigu Bolest kao put, koju toplo preporučujem)
Sjajan tekst! Jutros ga procitah na brzaka, sad ponovo al polako. Pomislih, „Uh bre, pa koji su to moji problemi?“
Tek sredinom dana, setila sam se problema. Resila sam ga, ali ne na pravi nacin, vec kroz trcanje. Mislim da taj nacin resavanja nece imati neke posledce po mene u narednom periodu, bar se nadam 🙂
Bas skoro sam razmisljala na ovu temu. Dosla sam do slicnih zakljucaka, samo sto si ti to lepo i studiozno izneo na ovom sajtu.
Mogli bi sad ovde raspravljati da li je ili nije istina i koliko to treba precizno definisati, dok se ne nadjemo negde i ne napravimo tribinu na ovu temu, nista od toga. U sustini ovo bi bila rasprava na temu „Da li Bog postoji ili ne“. Ateisti nece napustiti svoje misljenje i stav bas kao ni najveci vernici…
Samo jos da dodam je da tekst ima jednu „gresku“. Na poslednjoj slici nije Dzuli vec Krisi Velington :). Sto se toga tice, ne moze me niko prevariti 🙂
10x Ivana, samo još da nađemo „pravu“ Džuli 🙂
svako je od nas po malo Dzuli 🙂 i po malo Tomas
I ja sam to primetio 🙂
potpuno se slazem sa tobom, drugarice Ivana.. ako nista drugo, moderne teorije su saglasne da ne postoje definitivne istine- svaka je teorija jedno od mogucih citanja i tumacenja…ako nas je naterala bar da malo razmislimo, onda je uspesna :).
Mislim da je u celoj prici bitno da ne koristimo sport kao bekstvo od problema, nego kao alat za resavanje problema… Ukratko, my 2 cents…
Pretpostavljam da pripadam C grupi ljudi jer sam poceo da trcim zbog psiholoskih problema koje su me godinama mucile,cijih sam simptoma i te kako bio svestan ali uzrocnika nikako…U sustini mi nije ni bitno kojoj grupi pripadam i koji su razlozi zapocicnjanja,trenutak kada sam shvatio da ispred sebe nemam protivnika vec sebe samog (kao najveceg protivnika) mi je bio dovoljan…:-)Nisam mogao iz kuce da izadjem a da se za to lepo ne pripremim,sad mogu da istrcim polumaraton (iako nikako da se nakanem to da uradim) Mozda bi trebalo malo vise da posvetite paznju tekstovima koji se odnose bas bas na ljude koji iskljucivo pripadaju „C“ grupi…
Pisali smo da trčanje samo po sebi može da pomogne put iz mnogih psiholoških problema, uključujući depresiju: https://www.trcanje.rs/zdravlje/zasto-nam-trcanje-pomaze-da-se-oslobodimo-depresije/ i skoro smo se osvrnuli na sve psihološke koristi od trčanja; https://www.trcanje.rs/motivacija/fizicke-i-mentalne-koristi-od-dzogiranja/
Ali slažem se da je priča šira i da postoji ceo jedan mehanizam koji počinje problemom i vodi možda ne u rešenje, nego neki drugi scenario, gde tog problema zapravo više i nema….
Nekada su ljudi ustajali rano ujutro i oldazili da rade na polja sve dok ne padne mrak. U torbici su imali slaninu, pogaču, rakiju i luk. Niti su znali nešto puno o ishrani, fizičkoj aktivnosti niti ih je inetersovalo. Živeli su srećnije, napolju, radujući se onom malo što imaju. Većina ljudi danas je, ne želeći to da prizna, jako nezadovoljna samim sobom, uhvaćena u vrtešku potrošačkog društva gde je poželjno da budeš sve ono što ti sam suštinski nisi. I zato sve više njih ide u “ultrašku krajnost“, ne samo u sportu, gurajući sebe u nešto što ni sami ne znaju da li im treba i koliko je to u stvari dobro za njih. Došlo je vreme krajnosti i neumerenosti u svemu, gde ljudi nisu svesni da je umerenost i sredina ono najbolje za sve nas. Niko ne može dugo živeti u krajnosti, pre ili kasnije će doći do još većeg nezadovoljstva čije će posledice biti još gore.
Ma koliko god odbijali da priznaju čim se malo zagrebe površina problemi samo nadiru, kao lava iz vulkana. Oni koji ne priznaju nisu ni svesni da problemi postoje. I zato je trend porasta Ultra takmičenja u svetu, jer baš kao i droga i sport traži sve više kod ljudi koji ga koriste kao beg od sebe.
Izreku “Možeš pobeći na kraj sveta ali pobeći od sebe ne možeš“ bi pretvorio u
“Možeš završiti 100 Ultri i 100 Ironmana ali pobeći od sebe ne možeš“
Čovek koji ima svoj unutrašnji mir i koji je istinski zadovoljan sobom ne treba izlazak u krajnosti, a takvih je danas jako malo.
Umjerenost je majka svih vrlina. Odličan komentar sa tvoje strane, svaka čast.
Hvala za tekst i upoznavanje sa pojmom Eskapizam.
Iskreno, ne sviđa mi se pojam, niti definicija eskapizma. Generalno mi se ne sviđa to bježanje od problema, pa makar to bilo fanatično bavljenje sportom. Zato me i pomalo čudi da Tomislav sebe zove „poklonikom eskapizma“. Ako može pojašnjenje zašto? 😉
pa ja sam poceo sportom da se bavim sto bi se reklo „u pozne dane“ :)).., u jednom periodu (od preko dve godine) desilo se da sam radio vise nego sto je zaista trebalo (srebroljublje :))) – ipak, posle ovog sveg razmisljanja, nije mi jasno da li je posao bio eskapizam ili je bajs bio eskapizam od eskapizma :)))…problem i metaproblem :))))…
a naslov je parafraza (ako se jos ko toga seca) uvodne recenice iz cuvenog Manifesta Marksa i Engelsa… pa onda, sledstveno toj logici, sta mi je drugo preostalo nego da postanem eskapista :)).
Eh, ko se od svih nas u srednjim godinama ne seca K.Marksa i Bauka komunizma?! Ali, isti mislilac je takodje rekao- prvo materijalnja baza, pa onda duhovna nadgradnja. Stvara se i zaradjuje u ovm nekim, srednjim, najplodnijim godinama. Valjda je to priroda tako regulisala. A sto se tice eskapizma, prost narod bi rekao : poludeo covek u poznim danima:)
Ili se pak ljudi nadaju da ce kvanitet jednoga, sporta u ovom slucaju, dovesti do dijelekticke promene kvaliteta drugoga, recimo socijalno zivota na primer :)))
E, pa drago mi da se jos neko seca obavezne literature.
Za sve ostalo se slazem- posebno je zanimljivo ovo „polude covek u poznim godinama“. mozda o tome u jednom od sledecih tekstova- kako okruzenje gleda na sportsku aktivaciju srednjegodisnjaka, to je super zanimljiva tema :)). licni case study 🙂
Tomislave, to je tema koju dugo čekamo 🙂 do your best!
To je jednostavno potreba,kao kada si zedan pa zelis da se napijes.Onaj ko se bavio amaterski nekim sportom i ko voli sport i razume njegovo znacenje,njemu je sasvim normalno da se bavi rekreativno sportom.Slobodno vreme je odlucujuci faktor,barem za mene.Trcanje,plivanje i sklekovi mogu dosta doprineti dobrom zdravlju,odrzanju kondicije i snage.Radne obaveze se tada mnogo lakse izdrze,bez skoro ikakvih problema,a mladjim generacijama u kuci i uopste,daje se jedan ziv primer kako se moze baviti sprtom sasvim uspesno.Na zalost,velika vecina ljudi srednjih godina se ne bavi nikakvim sportom.
Ma ko je od rodjenih bez problema uvek bio, ma o kom delu istorije da se radi. Covek je podlozan kvarezi kao i sve smrtno. Mislim da autor nije otkrio nista novo, supljine cemo uvek popunjavati necim sta god to bilo. Ja umesto svih drugih …izama biram sport
Teorija eskapizma pije vodu na mnogim nivoima, ali mislim da dokle god bavljenje sportom omogućava toj osobi da se bolje koncentriše i oseća, dokle god izoštrava um i obogaćuje duh i, naravno, druge sfere života koje su podjednako ili čak više bitne ne trpe, nema potrebe za brigu. Na kraju krajeva, svako je krojač svoje sudbine u velikoj meri (budimo realni, neke stvari život donese nenadano, i dobre i loše). Mada, iskreno, mislim da bi svet bio mnogo lepše mesto, kako za svakoga pojedinačno, tako i za celu ljudsku rasu, kada bi se većina ljudi, u okviru svojih mogućnosti, bavila nekom vrstom fizičke aktivnosti.
Prvo mislim da nije lepo zabadati nos u tudje zivote. Meni se cini da je neki dokoni antropolog nasao sebi temu za rad. Svaki zreo covek je svestan toga da postoje problem koji se ne mogu resiti. Na primer lekar vam saopsti da vas bliznji boluje od neizlecive bolesti. To jeste problem ali ne moze se resiti vec samo uhvatiti u kostac sa istim. Trcanje pomaze, sport pomaze. Alkoholicar I narkoman ugrozava svoje bliznje.
Napisao toliko gluposti i ostao živ. Bravo za njega !!!
Dodali smo i kategoriju 4.: umesto rešavanja problema svu energiju i pažnju pretaču u sport..
Pa bolje tako nego da lezim na sofi sa suzama u ocima i gomilom slatkisa …onda sam bas prava istfrustirana zena srednjih godina …;)
Trcanje je vrsta meditacije u kojoj covek uz tehniku disanja moze da udje u stanje prosvetljenja.U kome se trkac gubi i ostaje samo trcanje,promatrac i posmatrano postaju jedno.Jedinstvo sa prirodom sa univerzumom dolazi kroz dah sto je u osnovi budizma i svih istocnih religija.Moze se u dah ubaciti molitva ili mantra >Isuse Hriste < bez ikakve vizualizacije,samo posmatranje.Kroz posmatranje ili Isusovu budnost sva prica o eskepizmu pada u vodu.Samo u tihom posmatranju gde nema onog sto resava probleme i nema nametnute tisine vec je ona nasa sustina gubi se i trkac i trcanje.A sta ostaje
Bolje da rešavamo probleme dimeći se u lokalnom bircu i lupajući tikete u kladži po ceo dan. Ako tako gledamo svaki hobi koji čovek ima je beg od nečega (i pecanje i slikanje i pisanje pesama, sve bi to bio beg…). Naravno da se možemo prepoznati u nečem ali malo je ljudi a možda ih skoro i nema koji nemaju neke emotivne, poslovne ili neke sličnš probleme, to je sastavni deo života…