Šta je zavisnost od vežbanja? “Od viška glava ne boli”? Ne da boli samo glava, nego može još mnogo šta da nas zaboli ako se stvari izmaknu kontroli. Da li vežbanje pomaže da vam život bude lepši i lakši ili ga pretvara u novu vrstu agonije? Kako izgleda kada se uživanje pretvori u torturu, a lek postane otrov?

Kada kažemo da je neko zavistan od vežbanja, mnogi će pomisliti “Pa dobro, šta ima loše u tome?” Naravno! Toliko studija pokazalo je da je redovna fizička aktivnost neizostavni deo kada se radi o našem psihičkom i fizičkom zdravlju.

tireddgirl

Svedoci smo i konstantnog propagiranja vežbanja kao prevencije i tretiranja skoro svih telesnih i mentalnih oboljenja i nedostataka – od bolesti srca, kardiovaskularnog i lokomotornog aparata, pa sve do psihičkih stanja kao što su depresija, autističnost, razni poremećaji ličnosti itd. Ohrabruje se svaki vid vežbanja, a oni koji to ne rade u dovoljnoj meri često se bore sa osećajem krivice usled nedostatka aktivnosti. Pa kako sada vežbanje može da bude loše? Baš u toj kontraverznosti leži veliki deo problema vezan za zavisnost od vežbanja.

Kako da razlikujemo zdravo od vežbanja usled zavisnosti?

  1. Prvo, zavisnost od vežbanja je maladaptivna, odnosno, umesto da doprinosi kvalitetu života ono ga pogoršava i ruinira. Ovakva zavisnost može ugroziti zdravlje, izazvati povrede zbog nedovoljnog odmora, a može dovesti i do pothranjenosti ukoliko se javlja zajedno sa nekim od poremećaja ishrane (što nije redak slučaj, ali o tome ćemo nešto kasnije).
  2. Drugo, zavisnost je dugotrajna i uporna. Oni koji se bore sa ovim problemom treniraju prečesto, predugo, bez adekvatnog odmora i uprkos zamoru, povredama ili nekoj bolesti. Oni pre svega koriste vežbanje kao mehanizam za izlaženje na kraj sa stresom, a ukoliko nisu u stanju da to urade – javlja se ozbiljna nelagodnost i anksioznost.
  3. Treće, oni koji su podložni da postanu zavisnici imaju određenih problema u drugim sferama svog života koji ih teraju da se iscrpljuju do opasnih granica. Osećaju da je vežbanje prioritet u njihovom životu, a trening koriste kao borbu protiv emocija kao što su bes, strah, tuga, anksioznost ili kako bi se lakše nosili sa situacijama vezanim za posao ili partnerske i porodične odnose. Jasno osećaju da njihovo neumereno vežbanje dodatno pogoršava njihov život van toga, ali jednostavno nisu spremni da se sa time suoče.

Centralna funkcija ove zavisnosti je osećaj kontrole – nad raspoloženjem, situacijama, svojim telom i izgledom, okruženjem – i to dobijaju kroz vežbanje. Takođe, dobija se i osećaj strukture i sigurnosti. Ironično, kao i sa svim oblicima zavisnosti, ovi pokušaji da se stekne osećaj kontrole baš i vodi u sam gubitak kontrole i nemogućnost balansiranja treniranja sa drugim segmentima svog života.

Kriterijumi za klasifikaciju zavisnosti

Iako, usled nedovoljne istraženosti i izražene kontraverznosti, još uvek nije na listi Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM), veliki broj stručnjaka ovako ponašanje klasifikuje kao potencijalno ozbiljno stanje.

Međutim, ipak postoje određeni kriterijumi za klasifikaciju zavisnosti. Neophodno je da se manifestuju bar tri od sledećih šest:

  1. Tolerancija – razvijanje tolerancije i potreba za stalnim povećanjem, odnosno produžavanjem vežbanja;
  2. Apstinencija – u slučajevima prekidanja aktivnosti, pojavljuju se klasični simptomi apstinencije (uznemirenost, strah);
  3. Gubitak kontrole – nemogućnost smanjenja vremena koje se provede na treningu;
  4. Vreme – previše vremena provedenog pripremajući se i razmišljajući o vežbanju;
  5. Konflikt – odricanje socijalnih i bilo kojih drugih aktivnosti radi vežbanja;
  6. Kontinuitet – kontinuitet treniranja se ne prekida čak i kada se vežbanje negativno odražava na njih – fizički, psihički i socijalno.

Faze zavisnosti

Frimut (2008) je izdvojio 4 faze kroz koje zavisnost prolazi, a one se sastoje od tri komponente: motivacije, posledica i učestalosti:

Prva faza: Rekreativno vežbanje

Osoba počinje da vežba rekreativno, radi uživanja, a nagrada je aktivnost sama po sebi. Snažni motivi su zdravlje i fizički izgled.

Druga faza: Rizična faza

U okviru ove faze motivacija vežbača se menja od uživanja do treninga radi otklanjanja stresa. Tornton i Skot (1995) su primetili da je verovatnoća stvaranja zavisnosti znatno veća kod onih koji pokušavaju da pobegnu od neprijatnih osećanja, nego kod onih koji vežbaju kako bi poboljšali svoj izgled ili zdravlje.

Treća faza: Problematična faza

U ovoj fazi dolazi do reorganizovanja svakodnevnog života kako bi se uklopio u režim treniranja. Sve se vrti oko vežbanja i podređeno je tome. Takođe, javlja se potreba za konstantnim probijanjem limita odnosno povećanjem opterećenja. Pojavljuju se i simptomi apstinencije ukoliko dođe do prekidanja aktivnosti.

Četvrta faza: Faza zavisnosti

Vežbanje postaje život individue. Glavna motivacija ove faze je izbegavanje bilo kakvog prekidanja aktivnosti i pojave apstinencije. Vežbanje ispoljava negativne aspekte u svakodnevnom funkcionisanju, a javljaju se i problemi na poslu i u društvenim odnosima.

Šta uopšte izaziva i kako dolazi do pojave zavisnosti?

Pretpostavka je da se u pozadini nalazi priča o endorfinu – neurotransmiteru koji ima svojstva opijata. Kada smo izloženi nekom bolu, ili ga sami stvaramo, hipotalamus odgovara znatno povećanim lučenjem ovog hormona, koji oponaša dejstvo analgetika i pokušava da, na svoj način, umiri situaciju. Čini da se osećamo smirenim, samopouzdanim, moćnim, srećnim, euforičnim… Divna je stvar taj endorfin, međutim, ipak postoji caka. Receptori u mozgu vremenom se navikavaju na određenu količinu ovog hormona i počinju da traže sve više i više kako bi dobili isti onaj osećaj zadovoljstva i olakšanja kao i pre. Traže da se sve više umaramo i iscrpljujemo, stvarajući tako začarani krug bez kraja.

tired-woman

Povezanost sa drugim poremećajima i rizične grupe

U Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje se preterano vežbanje pojavljuje u kombinaciji sa poremećajima ishrane. Osobe koje imaju manjak samopouzdanja, lošu sliku o svom fizičkom izgledu i koji su podložniji uticaju sredine su oni koji spadaju u grupe visokog rizika da razviju oblike ovakih ponašanja. Tu su i sportovi koji zahtevaju nisku telesnu masu ili određeni izgled, adolescenti, žene mlađe ili srednje starosne dobi, kao i mladi muškarci. Kod njih se češće javljaju potrebe za određenim izgledom, a samim tim oni lakše razvijaju pogrešne slike i navike vezane za ishranu i vežbanje. Spremni su da se odreku i rizikuju mnogo više nego prosečni, zdravi ljudi.

Tretman

Na šta sve treba obratiti pažnju prilikom tretiranja osobe sa razvijenom zavisnošću:

  1. Ishranu – navike u ishrani, stanje uhranjenosti, znanje o mogućim posledicama neadekvatne ishrane itd.
  2. Zdravstveni status i opšte stanje organizma;
  3. Psihičko stanje, tendencije ka razvijanju zavisnosti, slika o sebi i svetu oko sebe;
  4. Sliku o sebi, svom izgledu i svetu oko sebe;
  5. Odnos prema vežbanju;
  6. Motivaciju i potrebe individue;
  7. Razvijanje veština suočavanja sa stresom;
  8. Ponovno uspostavljenje zdravih režima treniranja i ishrane.

Granica koja treba da se pređe kako bi vežbanje prešlo u zavisnost može biti vrlo tanka i neprimetna. Ali, ukoliko već osećate da treninzi zauzimaju preveliki deo vašeg života, a da ne umete da uspostavite kontrolu i napravite balans ne bi bilo loše da preispitate svoju motivaciju i ono sto vežbanje predstavlja za vas. Postoje načini da treninzi povrate onu staru draž i donesu zdrav osećaj ispunjenosti i zadovoljstva. Da li zelite da budete gospodar ili sluga svom načinu života?