Nekada davno, kada maratonom nisu vladali crni majstori iz istočne Afrike, smatralo se da je njihova neuspešnost vezana za lošu strategiju – česte promene ritme tokom trke. Otkada su oni zaseli na tron, mnogi treneri i naučnici počeli su da ih proučavaju i brzo se došlo do zaključka da su, upravo promene u ritmu, jedna od najvažnijih elemenata za povećanje brzine.
Ulazak trkača istočne Afrike na svetsku atletsku scenu označio je legendarni etiopljanski maratonac Abebe Bikila, pobedom na Olimpijadi u Rimu 1960. godine. Medjutim, trebalo je punih 30 godina da bi se od Bikiline pobede bosih nogu, stiglo do apsolutne dominacije Etiopljana i Kenijaca u muškom maratonu. Trkačice iz istočne Afrike stigle su nešto kasnije u vrh ovog sporta, ali ga još uvek ga ne dominiraju u potpunosti kao njihove muške kolege. Bez ikakvih iluzija, očekuje se da će se to ostvariti u skorijoj budućnosti.
Genetska predispozicija, nadmorska visina, hrana…?
Otkako maratonom i drugim dugoprugaškim atletskim disciplinama vladaju trkači iz istočne Afrike, oni su postali predmet različitih analiza. Svi su pokušavali da pronadju ključ njihovog izdržavanja dugotrajnih napora visokog intenziteta.
Pre svega se prepostavilo da oni imaju genetske predispozicije, samim tim što većina trkača dolazi iz istih pokrajina. Dve trećine etiopskih maratonaca su rodom iz planinske pokrajine Arsi koja se nalazi jugoistočno od Adis-Abebe. Tri četvrtine kenijskih šampiona su iz plemena Kalendžin kome je postojbina Velika rascelinska dolina u zapadnom delu Kenije. Prema analizama DNK ovih grupacija, pokazalo se da nije u pitanju njihova izlovanost i homogenost populacije zbog nemešanja sa drugima. Naprotiv, migracije su dovele do stvaranja vrlo različitih genotipa.
Fiziološka istraživanja nisu donela više svetla po pitanju kako se stvorila njihova predizpozicija za dugotrajne napore. Njihov hematološki profil, potrošnja kiseonika i sastav mišićnih vlakana ne razlikuje ih od evropskih trkača. Potom, pokrenute su različite teorije koje pokušavaju da objasne njihove rezultate: način života, neprekidno hodanje i trčanje zbog nedostataka drugih sredstava transporta, nadmorska visina, hrana, beda u zemlji, rivalstvo dveju zemalja…
Sâmi trkači iz istočne Afrike smatraju da je to sve od manjeg značaja, dok je najvažniji deo rad, disciplina i treniranje.
Profesionalizacija maratona
Tako su evropski i američki treneri i atletičari rešili da prouče njihove treninge. Krajem 90-ih godina, Dr Juri Verhošanski, otac pliometrijskih vežbi, postavio je teoriju da je uspeh etiopljanskih i kenijskih elitnih trkača zasnovan na odbacivanju periodizacije u planiranju treninga. Evropski i američki maratonci visokog nivoa odlazili su na pripreme sa kenijskim i etiopljanskim atletičarima i tada se uvidelo da nije u pitanju samo način treniranja.
Istovremeno, oni su imali prilike i da jedu zajedno sa maratoncima, te su ustanovili da je sastav njihovih obroka nalik onom koji se savetuje na Zapadu – 75 % ugljenih hidrata, 15 % masnoća i 10 % proteina, sadržanog, pre svega u ugaliju (vrsti kukuruznog kačamaka), potom u voću i povrću, a posle treninga u zasladjenom čaju, visokog glikemijskog indeksa.
Naravno, kao i u drugim zemljama, sve više se postavlja i pitanje dopinga, jer se, danas, sve češće, nalaze dopingovani trkači iz istočne Afrike. Medjunarodna atletska federacija je, od nedavno, postavila privremene i pokretne laboratorije u Keniji koje kontrolišu uzorke mokraće lokalnih trkača.
Prirodno, dopingovanje se moglo i očekivati, jer se, u novine vreme, pobede na maratonima nagradjuju sasvim solidno (od 5.000 € do 120.000 €). Uzevši u obzir da je prosečna mesečna plata u Keniji oko 50 evra, dok je u Etiopiji oko 100 evra, zarade na maratonima predstavljaju izuzetno visoke sume novca.
Misterija izvanrednih dugoprugaša iz istočne Afrike i dalje ostaje netaknuta. Ni jedan ozbiljan naučnik, trener ili atletičar ne bi mogao da ukaže zašto su oni toliko bolji u izdržavanju dugotrajnih trkačkih napora visokog intenziteta. Svako bi, verovatno, objasnio neki od elemenata, koji mu se čini najizraženiji.
Istina se nalazi, najverovatnije, u zbiru svih navedenih teorija, kao i u elementima, koji su, za sada, nedokučivi savremenoj nauci. U medjuvremenu, uživajte u njihovim trkama, u lakoći, skladu i eleganciji njihovih pokreta, ili, još bolje, počnite i vi da se bavite trčanjem.
11 komentara. Leave new
Mislim da sam negde već čitala da je način na koji treniraju u grupama, njih 10 trči i ljudi im se samo pridružuju iz okolnih sela i na taj način u društvu pretrče velike distance!
To sa trcanjem po selima je duboka proslost. U jednom intervjuu, Yilma Berta, glavni trener etiopske
atletske federacije kaze da je u pitanju neverovatan rad (tehnika, kondicija, psihologija…). Istovremeno, on komentarise da su Kenijci trenutno bolji od Etiopljana, jer ulazu vise novca u atletiku, te mogu da dovedu dobre trenere i svojim trkacima da obezbede dobre uslove za rad. Sto nije slucaj u Etiopiji.
Sto se tice genetskih predispozicija, to je istina za Kenijce, Etiopljane, ali i za Srbe, Francuze, Japance
i sve ostale. Postoje predispozicije i kada bi neko bez Gebreselasijevih predispozicija vezbao kao lud, uvek bi imao slabije rezultate od majstora. Naravno, ne treba upasti u zamku i reci da odredjene grupe ljudi (etnije, rase…) imaju predispozicije za atletiku (muziku, biznis, kriminal…), jer su to opasne teorije.
Na Fejsu nam je Ognjen Stojanovic postavio linkove na zanimljive strucne tekstove iz raznih oblasti
nauke, gde se analizira istocno-africka trkacka elita. pa koga zanima…
http://www.sportsscientists.com/running/african-running/
Ne mogu da verujem da ne postoje genetske predispozicije. Ima i evropskih takmičara koji su vredni i disciplinovani, pa ne mogu da im prismrde. Ili je to inat siromašnih…
Ni ja se ne bi slozio da nema genetskih predispozicija. U surovom svetu odakle dolaze genetika je imala direktan uticaj na prezivljavanje i polozaj u plemenu. Da li iko moze da porekne da i u trci na 100m genetika nije odigrala ulogu. Zasto su to uvek ljudi sa Jamajke, SAD i Kanade i vrlo je lako utvrditi iz kojih su plemena ti ljudi dovuceni i da su samo najjaci opstali. Verujem da ima i drugih razloga kao sto su nadmorska visina i slicno ali da genetika nije odigrala svoje i u maratonu i u drugim disciplinama nema govora.
Nikola Borić je trenirao profesoinalne atletičare u Etiopiji. Evo šta kaže
https://www.trcanje.rs/trening/u-cemu-se-krije-tajna-etiopskih-dugopruga/
obzirom da pominjete doping imate na netu dokumentarni film cyclings greatest fraud Nat.Geo.,izgleda da u profesionalnom sportu bez dopinga ne mozete nista znacajnije postici!
U jednom intervjuu za CNN, pre sest godina, Haile je ispricao da je sa svojom jedanaestoclanom porodicom
ziveo na maloj farmi u kuci od 10 m². Potom je rekao da tajna njegovog uspeha lezi u njegovom poreklu. Naime, on nije zeleo da zivi onako kako je ziveo kada je bio dete.
Kada je, kao omladinac, stigao u Adis Abebu, njegov prvi trener je bio Yilma Berta, koji je kasnio rekao za novine da je Haile imao sve fizicke predispozicije, da je ucio brzo, da je radio puno, da je bio uporan, vrlo disciplinovan i vrlo ambiciozan. Zvuci kao recept za uspeh !
njihova prednost je sto zive na velikoj nadmorskoj visini.Nije isto trenirati na 100 metara nadmorske visine i na 2650m nadmorske visine.
U Nepalu, severnoj Indiji, Afganistanu, a i u Švajcarskoj, živi se na još većoj visini, pa nemaju maratonske šampione kao Kenija. Da je samo to, već bi se znalo i ne bi se istraživalo dalje. Znači, nadmorska visina može da bude samo jedan od mnoštva elemenata. Misterija ostaje i dalje.
to je zato sto trcanje nije razvijeno kao sport u tim regionima..u Nepalu imas serpase koji redovno idu sa alpinistima na Himalaje..Svajcarska je malo podrucje u odnosu na Keniju i Etiopiju i imaju razvijene zimske skijaske sportove..nadmorska visina je vrlo znacajna za trening trcanja za maraton jer to je takoreci prirodni doping(crvena krvna zrnca)..
Baš sam skoro preslušala jedan radiolab podcast na tu temu. Mišljenja su podeljena i idu od potpunog slaganja do bacanja drvlja i kamenja na radiolabovce zbog nerazumevanja istočnoafričkih kultura i vređanja njihovih običaja. Evo linka pa procenite sami: http://www.radiolab.org/story/runners/