Vera Nikolić: evropska šampionka!

In memoriam. Vera Nikolić 23. 09. 1948. – 28. 06. 2021.

Ko je Vera Nikolić?

Vera Nikolić je jedina srpska seniorska svetska rekorderka u atletici, dvostruki prvak Evrope na 800 metara.

Rođena je u selu Grabovica kraj Despotovca u porodici kovača Mike Nikolića. U 13 godini pobedila je na jednom školskom krosu u Ćupriji. Tu je zapazio atletski stručnjak Aleksandar Petrović i predložio joj da zajedno rade.

Sa 16 godina je postala reprezentativka, pa čak i prvakinja Balkana. U septembru 1966. sa nepunih 18 godina učestvuje na Evropskom prvenstvu u Budimpešti i u trci na 800 metara osvaja prvo mesto, rezultatom 2:02,8, pobedivši favorizovanu i iskusniju Žužu Sabo. To je bila prva zlatna medalja na evropskim prvenstvima za Jugoslaviju. Zbog tog uspeha je dobila naziv Zlatna Vera. Krajem godine je po izboru lista Sport, proglašena za sportistu godine u Jugoslaviji.

Godinu dana kasnije 20. jula 1968. Vera pravi pravu senzaciju na londonskom „Kristal palasu“ i u okršaju sa najvećom nadom britanske atletike Lilijan Bord postavlja svetski rekord na 800 -{m}- rezultatom 2:00,5.

Posle ovog velikog uspeha nastala je euforija u zemlji i očekivanja od vere su bila da na Olimpijski igrama u Meksiku osvoji zlato. Vera nije izdržala, podlegla je pritisku i u finalnoj trci je odustala. Posle toga dugo nije mogla da se oporavi. Odlučila je da promenni sredinu i prešla je u AK „Dinamo“ iz Zagreba kod trenera Lea Langa.

Oporavila se i već na Evropskom prvenstvu u Atini 1969. osvaja bronzanu medalju. Imala je još dva uspeha pre napuštanja aktivnog bavljenja atletikom: na Evropskom prvenstvu u Helsinkiju 1971. osvoja zlatnu medalju a na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. osvaja peto mesto sa novim jugoslovenskim rekordom 1:59,5. Atletiku je napustila 1974.

Kako je Vera Nikolić pričala o atletici 2011.

Vera je posle napuštanja Zagreba, zbog ratova devedesetih, svoje mesto našla u Kruševcu. Gde je decenijama radila sa novim nadama atletike. U Februaru 2011. smo preneli njen intervju koji je dala Ilustrovanoj politici u kom je pričala o svojoj karijeri i životu.

Od zvezda do blata – sudbina svih balkanskih sportista posle prvog neuspeha

Vera je još kao devojčica počela da „ubija“ kilometre na čuvenom ćuprijskom nasipu. Ubrzo – zvezda je bila rođena. Već 1966. godine osvojila je evropsko zlato u Budimpešti. Dve godine kasnije na stadionu „Kristal Palas“ u Londonu oborila je svetski rekord na osamsto metara. I, onda iste godine, na Olimpijadi u Meksiku – sunovrat. Pod strahovitim pritiskom cele nacije da osvoji olimpijski tron nije izdržala. Odustala je i ostala bez plasmana. Usledio je, naravno, balkanski linč. Optužbe su se ređale: „Tolike pare je potrošila na pripremama u Sent Morisu, a nije ni potrčala“, optuživali su je da je pre trke na travu bacila verenički prsten (a bio je to, u stvari, ručni sat), govorili su: „Pa ona je trudna – zato nije mogla da trči!“

Podrška od porodice i Tita

Samopouzdanje su joj, kaže, povratili roditelji i Josip Broz, lično. Na prijemu za olimpijce, dok se krila iza vaterpolista, pozvao ju je, rekavši: „Vera, glavu gore. Hoću ponovo da slušam našu himnu u tvoju čast“. Sledi odlazak u Zagreb gde je preuzima novi trener Leo Lang. Osvaja evropsku bronzu u Atini već sledeće godine kao i pomenuto zlato u Helsinkiju.

Trka života protiv Hilde Falk

Ali, samo dvadesetak dana posle Helsinkija usledila je „trka života“ Vere Nikolić. Trka koja najbolje ilustruje „terijerski“ duh i karakter ove velike žene i sjajne sportistkinje. Nemci iz Zapadne Nemačke su, naime, kukali da bi njihova favoritkinja Hilda Falk sigurno pobedila samo da se nije spotakla o zemljakinju iz Istočne Nemačke.

– Leo Lang je prihvatio izazov – priča Vera. Rekao im je: evo vam prilike za revanš. Gde hoćete: u Zagrebu ili nekom drugom gradu. Oni su ponudili Zapadni Berlin, a ja prihvatila. Došle su i sve moje velike suparnice. Tu trku na stadionu je gledalo oko petnaest hiljada Jugoslovena. Vikali su: „Vera, Vera..“. Više od dvadeset hiljada Nemaca uzvraćalo je: „Hilda, Hilda..“. Hildegar Falk je povela kolonu. Nametnula je strašan tempo želeći da me odmah slomi. Prvih 400 metara prošle smo za 56.8. Bio je to moj maksimum, moja puna snaga… Sama sam sebi u bradu govorila: „Dobro, idemo još tako sledećih sto metara pa ću onda odustati jer sigurno do kraja neću izdržati taj ludi ritam“. Kad smo tako prošle i 500 metara, onda sam opet u sebi ljutito pomislila: „Ako si ti mene uništila do 500 metara ja ću tebe na 600 metara“. Naglo sam ubrzala planirajući da izađem iz staze, ali kad sam izborila neočekivanih trideset metara „fore“, u meni se rodila neka nova neverovatna snaga i volja. Izdržala sam do kraja i pobedila. Hilda je na cilj stigla tek peta, slomljena i potučena.

Vera Nikolić je svetska rekorderka

I svetski rekord je oborila na ovakav, njoj svojstven način. U Londonu su se udružili jed, inat i adrenalin.

– Stigla sam na stadion u Londonu sa najboljim rezultatom sezone. Međutim, novinari i fotoreporteri su trčali isključivo oko pokojne Lilijan Bord, Engleskinje. Mene je to povredilo i zarekla sam se: u ovoj trci mogu biti i pretposlednja, ali Lilijan će biti iza mene, poslednja. Povela sam trku znajući da nemam šta čekati pošto je ona bila odlična četiristometrašica. Želela sam nametnuti brzi tempo, ali prvih 400 metara smo prošle sa sporih 60.08. Onda je počela sumanuta jurnjava do cilja…. Srušila sam svetski rekord. Nastalo je pravo oduševljenje čak i među hladnim Englezima. Od sreće pala sam u travu. Ta slika s mojim srećnim brojem 44 brzo je obišla svet.

Život posle atletike

I onda, u dvadeset šestoj godini, Vera Nikolić je hladno odbacila sprinterice. Zaposlila se kao činovnik u zagrebačkoj opštini Dubrava želeći da ubuduće svoj neiscrpni elan troši na decu i supruga. Muž Paja Ćasić, Srbin iz sela Bučje kod Pakraca, pao je, izgleda, na „moravsku“ kuhinju.

– Paja i ja smo se zatekli kod zajedničkih prijatelja. Kad je video da sam za samo sat vremena skuvala kompletan ručak sa supom, pohovanim šniclama, restovanim krompirom i palačinkama, rekao je: „Ja ću ovom malom da se oženim“. Vodio me je i na „gledanje“ kod roditelja. Njegov otac je samo kratko upitao: „Je li naša?“ Tek posle Pajinog objašnjenja shvatila sam šta je, u stvari, pitao stari. Kad smo stali pred matičara, bila sam već trudna. Tog dana igrala se fudbalska utakmica između reprezentacija Jugoslavije i Španije. I dok je matičar čitao poduku, moj Pajo je uzviknuo: „LJudi, Marić je odbranio penal Špancima!“ On je, dakle, stojeći pred matičarem sa bubicom u uvu slušao radio-prenos utakmice. Takvi smo nas dvoje. Eksplozivci. Ispucamo jedno drugom sve što imamo, i onda, posle pet minuta, kao da se ništa nije desilo. Razumemo se i verujemo jedno drugom. A kako i ne bi kad smo sve u životu prošli zajednički. Bilo je i trenutaka kad smo, verujte, bukvalno bili gladni.

Vera sa decom živi u Kruševcu gde trenira pionire u atletskom klubu. Paja je trenutno u Beogradu za koji ga veže posao. Naš susret sa supružnicima desio se ispred „Partizanovog“ stadiona. Tamo nam je prišao visok i vitak gospodin: „Jeste li vi novinari koji čekaju Veru Nikolić? Ja sam njen muž. Sad će ona stići sa klincima iz atletskog kluba, kasni jer im je kombi ostao bez goriva“. Paja je čekao Veru ali i njene štrudle s jabukama. U ruci je držao poklon kojim će joj uzvratiti pažnju. Ritual razmene darova na njihovim susretima je obavezan. Pitali smo Paju da li je istina da je kao vojnik, dok još nije poznavao Veru, isecao njene slike iz novina? Uzvratio je: „Sve je moguće, mada mislim da je to Vera izmislila“.

Kruševački pioniri su treći u atletskoj ligi Srbije. Umorni od puta odmah su izašli na stazu, spremni za start. Njihov trener ih bodri i podstiče kao da će uslediti takmičenje na život i smrt. „Ume li Vera Nikolić da uradi bilo šta bez groznice i satiranja „, pitali smo je. „Ništa u životu nisam uradila s pola snage. Šta ću kad sredina za mene ne postoji“.

Preuzeto iz Ilustrovane Politike