finansiranje sporta

Spašavanje profesionalnog sporta u Srbiji

Uvek me razbesne naslovi kao što su “Vaterpolo klub Partizan istupa iz Lige šampiona ako ne stigne pomoć” ili tipa “Prvi potpredsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić rekao je da je stanje u fudbalskom klubu Crvena zvezda problem za celu državu.” I još bilion milijardi takvih vesti u kome nekim sportskim organizacijama nedostaju pare: nemam pare za sanke, ne mogu u Soči. Dajte nam ovo i ono.

Pomoć države

Zaista razumemo tešku situaciju, ali postavlja se pitanja da li mi predstavljamo samo sebe ili i grad i državu.”,Šoštar.  Netačno. Ne postavlja se to pitanje. VK Partizan predstavlja isključivo sebe. Vaš cilj treba da bude da osvojite to takmičenje i onda podelite bonuse. Igračima je cilj da igraju dobro i prodaju se u inostranstvu i naprave karijeru. Jednostavno. Ukoliko u tom procesu budete motivacija nekom klincu da skoči u bazen – super, ali to nije vaš posao.

Videćemo šta može da se uradi kako bismo pomogli klubu (FK Crvena Zvezda) koji je dužan preko 60 miliona evra.”, Vučić. Fantastično. Klubu koji je sposoban da napravi dug od 60 miliona evra (čikam vas da probate to da uradite!!!) mi sada odlučujemo da pomognemo i to sa nivoa – ne Ministarstva omladine i sporta, nego Vlade.

Nije problem Zvezda, niti Partizan

Najvažniji problem kod finansiranja sporta jeste nerazumevanje problema u čemu je problem.

Uvek će nekim sportskim projektima (klubovima, pojedincima, manifestacijama) nedostajati pare. Kamo sreće, to znači da se ljudi bave nečim.

Zadatak Ministarstva nije da svima pomogne (posebno ne onima kojima nema pomoći) nego da nauči ljude kako sebi da pomognu i stvori uslove da to urade.

Problem nije to što nedostaju pare (ozbiljan problem bi bio da imamo višak novca u budžetu i ne znamo kako da ga potrošimo – a i toga ima u našim savezima) nego to što:

  • rešavamo simptome, ne uzroke

  • i dalje podržavamo neodrživi sistem

  • finansiranje kroz javna preduzeća, bez jasnog modela Javno-Privatnog-Partnerstva

  • nemamo jasnu sliku šta je “for-profit” i “not-for-profit” (ne razumemo razliku između komercijalnog, održivog i neprofitnog)

  • nema nikakve mere efektivnosti (da li je korisnije da ulažemo u VK Partizana ili velodrom za bicikliranje)

  • bavimo se na najvišem nivou problemima kojima na najvišem nivou ne treba da se bavimo

VK Partizana ili Pera Perić?

Evo npr. meni nedostaju pare da idem na maraton u Berlin. U avgustu idem na triatlon u Budimpeštu. Ja neću da idem ako mi ne stigne pomoć. Sigurno ste se potresli? Drhtite?

No, meni je to 1.000.000 puta veći problem nego što ekipa vaterpolista neće igrati Ligu šampiona. Ili što Zvezdini igrači nemaju šampon. I onako ne bih ni gledao utakmice, ne interesuje me rezultat, a čak i ako Partizan (ili Zvezda ili Obilić, Radnički, Borac iz Čačka…) osvoji Ligu u vaterpolu, koga briga?

Ali ti Veroljube nisi profesionalni sportista! Ti ne motivišeš druge ljude da krenu ovim plemenitim putem sporta? Nemam vrhunske rezultate (poput neću pobediti na Olimpijadi), ali treniram kao da jesam i kao da ću da pobedim. I verujte mi, jesam motivisao ljude da krenu da se bave sportom.

No, ima i druge logike: nisam profesionalac baš zbog toga što u jednom trenutku to jeste bio moj karijerni izbor. Profesionalni sport je kao i bilo koja druga oblast zanimanja: slikarstvo, programiranje, medicina… Ajmo svi da tražimo “pomoć” i budemo zaposleni u državi. Ček, zar nismo izašli iz tog sistema kada smo svi radili za državu, tamo negde 80 – tih , 90 – tih  godina prošlog veka?

Javna preduzeća

Pored dotiranja iz kase Grada Beograda i Ministarstva omladine i sporta (nema tačnih podataka ali 95% ide na profesionalni sport, ne i običnom čoveku za rekreaciju, a još par procenata i omladinskom sektoru), tu su finansiranja putem javnih preduzeća.

Javna preduzeća finansiraju i sponzorišu profesionalne projekte. Crvenu Zvezdu podržava Telekom. Znači jedna državna firma odlučuje da deo svog marketing budžeta iskoristi da sponzoriše sportski klub.

Pored svog marketinga, ona na taj način “vraća” novac građanima, tako što ulaže dalje u sport, ali nažalost  opet niko da ne izmeri efektivnost tog vraćanja u sport. Ovo je važno, posebno kada znamo da je Crvena Zvezda problem države i svih nas koji u njoj živimo (posebno nas što mećemo novac u budžet i Telekom).

Marketing funkcija Telekoma treba da je suverena, ali nije fer što VK Partizana i ti momci ne dobiju lovu od Telekoma. A možda i ja? Suština je da to ne treba da bude fer ili nefer. Treba da postoji procedura.

Investicija ili donacija biznisu

Ja imam lični problem sa finansiranjem sporta jer sam deo njegovog sistema. Posebno mi je interesantan odnos prema profesionalnom sportu, u kojem država plaća profesionalce da pikaju fucu i slično, kasnije se prodaju za milione, a taj novac se deli u klubu.

Primer mehanizma:

  • Država dotira Zvezdu (hajde da npr. odokativno odredimo cifru 0d 1.000.000 evra)

  • Zvezda ulaže novac, po receptu: treneri, kampovi, igrači, pregovori, menadžeri

  • Zvezda igra Ligu

  • Zvezda prodaje igrače (hajde da opet odaktivno odredimo cifru 2.000.000)

  • Novac dele menadžeri (ko zna koliko njih u lancu i na koji način), ostatak ide klubu i nešto malo igraču

Znači da je Zvezda u poslovnom modelu biznis (nažalost neuspešan i u dugovanjima), ali sa investicijam iz države.

U prevod, biznis model profesionalnih klubova (kod nas) izgleda ovako:

  1. Vama država da novac, vi radite radnju, i zarađujete više novca. Sav profit ostaje vama.

  2. Vama država daje novac, vi ne radite radnju, ne plaćate porez, gubite novac. U dugovima ste. Vama država pomaže, otpisuje dug.

Pomoć

Pomoć se daje u socijalna davanja i ono u šta ja verujem, onim ljudima koji stvarno nemaju šanse da svoj novac zarade dostojanstveno, bilo zbog invaliditeta ili zbog jednostavno različitih početnih šansi. Sa druge stran, iskreno verujem da svi imaju mogućnost da novac zarade dostojanstveno.

Bilo kakvo davanje, daje se uz poniznost pred onima kojima se nešto daje. Čin davanja pomoći je uvek odnos moći, odnos onoga koji nešto daje bez poravnanja, tj. bez povratnog primanja. Taj čin unosi u sistem veliku nejednakost koja se teško razrešava. Zato se daje srcem i uz puno ljubavi.

Poruka za primaoce: Ako primate novac da vam neko omogući takmičenje primajte srcem. Budite dostojanstveni, ne molite i ne kukajte po konferencijama. Često, to što radite nije molba, nego ucena.

Poruka za primaoce 2: Ako već umete da napravite milonske dugove, dugove koji su običnom čoveku nezamislivi, onda se i tako ponašajte. Ili odrastite i preuzmite odgovornost za svoj posao.

Poruka za spasitelje: Samo vi znate zašto dajete i šta očekujete za to. Ako dajete bez očekivanja, onda dajte srcem, ponizno i ne idite po televiziji da spašavate ono što nije vaše da spašavate. To onda nije pomoć nego marketing.  Možete dati samo ono što je vaše, ne uzimajte pravo da spašavate ono što vama ne pripada. Ako dajete i očekujete onda je to bojli odnos, odnos sa poravnanjem. Tada je važno da to što očekujete bude čisto, tj transparentno.

Samo istinom može postati ono što je dobro. Sve drugačije što radite, mora da se poravna. Koliko uđe, toliko mora i da izađe u sistemu. Nema viška. Zato samo pažljivo sa spašavanjem sporta. Jer vratiće se i svima nam se već vraća.

Šta tačno treba uraditi?

Kriterijum za objavu ovog teksta je jednostavno pitanje: ”Da li ovaj tekst doprinosi rešavanju problema?”  Ne sumnjam da će tekst pročitati svi važni ljudi iz Minsitartva kao i sportski radnici iz različitih saveza. Na koji način će ovaj tekst menjati odnos prema finasniranju profesionalnog sporta? Malo je verovatno da će do toga doći.

Tekst ima za cilj da unese nov kvalitet u raspravu o finansiranju sportu, a  posebno o profitu i DODATNOJ VREDNOSTI koja se stvara u sportu.

p.s. Mogao bih i ja da dam svoje mišljenje šta treba uraditi, preporuke na koji način, uvezati nedovršenu Strategiju (sporta), akcioni plan (vidljiv po govorima ministra Udovičića, sekretara Borovčanina)… Ali to nije moj poziv. Pravo imam jer sam i sam deo sportskog  sistema kojem dajem legitimitet. No, ima u ovom sistemu jako pametnih ljudi koji se već bave ovom temom. Možda će neki od njih posle ovoga teksta otvoriti nova pitanja. Ja sam tu za sva koja se otvore.

Tekst je lični stav Veroljub Zmijanca i ne odražava nužno stavove organizacija u kojima je aktivan. Tekst je napisan početkom februara 2014. godine, a objavljen par dana posle Utiska nedelje u kojem su gostovali Nebojša Čović i Duško Vujošević.