Brisel, trka i ja

Brisel je fabrika para. Reči kao sto su: projekti, lobiranje, EU, deo su svakog razgovora.

U celoj toj armiji administracije koja broji 25 000 zaposlenih ljudi, treba pomenuti i sve one koji rade u velikim kompanijama koje pokušavaju da svoje ideje predstave političarima i tako utiču na buduće nove propise. Radno vreme je do 17h, ali zapravo se radi  samo ujutru dok ne počnu prijemi u popodnevnim časovima pa tako sve do koktela, skoro svaki dan.

Ako ste pomislili da ovaj način života ne ostavlja vremena za fizičku aktivnost, grdno ste se prevarili. Na gradsku trku od 20 km prijavilo se 34187 takmičara! Start u Parku, 6 divizija od po 5000 na svakih 5 minuta.

Za trku sam saznao sasvim slučajno, sa bilborda, prijavio se na pauzi za ručak u četvrtak. Nedelja je, rano doručkujem u 7 ujutru, dok se celo društvo u snu sprema za put u Briž, pijem velike količine vode jer je temperatura potpuno avgustovska (i to samo ponekad, kako kaze Kinez, vlasnik hotela „Manson du Dragon“, u prevodu – „Zmajevo gnezdo“).

Još pre starta jurim hladovinu za istezanje i zagrevanje jer nisam našao mesto gde su delili kape. Poslednjih 15 min pred trku slušamo Ravelov Bolero koji podiže tenziju pred start. I baš pred sam start saznajem kakva je staza: sa tunelima, brdom, i 2 km uzbrdice u poslednja 3 km – sve na suncu.

Lagani start i razgledanje arhitekture po interesantnom gradu koji je po broju stanovnika tek malo veći od Beograda, a onda bulevarom sa nekoliko tunela sličnih Terazijskom, gore dole. Sečem koliko mogu sve krivine i tražim hladovinu. Nalazim kačket koji ću poneti za kasnije. Pretičem grupu od 6 trkača koja na rikši gura čoveka koji na drugi način ne bi mogao samostalno da uživa u ovoj trci, prolazim pored roditelja sa specijalnim kolevkama u kojima guraju decu. Vodu pijem pomalo, na svaka dva kilometra, polivam se i kvasim kačket koji sam pokupio usput.

Deo kroz šumu je lep, sa jezerima, i nije toliko vrelo. Trka je specificna jer je uvek počinjala u 15h popodne, međutim, ove godine su to vreme  pomerili. Glavni moto trke je „Ex smokers are unstopable„, a podržala ju je i Evropska komisija. Na svakom kilometru, grupa bubnjara daje podršku, ljudi mašu papirima na kojima bodre svoje voljene.

Ulazak u cilj je rutina, puls je dovoljno visok da i ne pokušavam nikakve završnice. Posle istezanja tražim lekara koji mi čisti nokat na palcu i mirno govori da je to samo mala rutinska intervencija. Kada svemu ovome dodam i iskustvo odlaganja odlaska u wc tokom cele trke, onda je ovo doživljaj koju ću sigurno dugo pamtiti.