Prošla je cela godina! Odlično se sećam tog dana i osećaja dok sam trčala svojih prvih 3 kilometra. Izgledalo mi je da sam jako brza, a i jesam bila. Trčala sam bržim tempom od tempa hodanja. Kažu da se u životu sećas samo onih trenutaka koji su ti bili bitni i sada mogu reći da je to istina. Sada znam da je taj dan doneo veliku promenu u mom životu, naravno pozitivnu.

Trčanje u grupi
Foto: Nike

Godinu dana trkačica

Tog dana, tačno godinu dana od mog prvog trkačkog koraka, počela sam da razmišljam o tome šta mi je sve trčanje donelo, u čemu sam napredovala, gde sam grešila.

Ulogovala sam se na sajt na kome vodim evidenciju svojih treninga i pogledala broj pređenih kilometara. Neverovatna stvar je da su ti kilometri bili neravnomerno raspoređeni: svega 330 km za 6 meseci trčanja u 2011. godini i nešto preko 800 km za 6 meseci trčanja u 2012!

Nije slučajnost da se ta razlika napravila nakon što sam se učlanila u klub uličnih trkača. Isto tako, nije slučajnost da mi se prosečan tempo od preko 6 minuta po kilometru spustio na 5:40. Nije ni slučajnost što sam prvi trening intervala radila sa 5:45 minuta po kilometru i plašila se da neću moći da izdržim. Takođe, nije ni slučajnost da je prosečan broj pređenih kilometara po treningu znatno porastao. Nije to slučajnost, jer sam u poslednjih 6 meseci radila po programu trenera, u grupi sa ostalim trkačima koji vuku jedni druge i koji su svesni osećaja koji preživljavaju njihovi satrkači. Ali taj broj pređenih kilometara i njihov raspored je nešto što je ostalo iza mene. Svi ti brojevi su ostali u prošlosti i neće se menjati. Menjaće se oni što dolaze.

Ono što sam dobila od trčanja, ono što će mi ostati za ceo život, nisu brojevi i nisu materijalne stvari. Od trčanja sam dobila prijatelje, veliki broj njih. Upoznala sam ih mnogo, sve različite, od mladih do onih u godinama (al u duši mladih), od učenika srednjih škola do zaposlenih advokata, programera, dizajnera, ekonomista. Sve sam ih upoznala i sve ih cenim, poštujem i volim baš takve kakvi su. Upoznala sam stvarno velike ljude. Naučila sam da budem tolerantnija, da na problem ne odgovaram napadom, već da dobro porazmislim o njemu i rešim ga na najbolji način, da sagledam situaciju sa svih strana.

Naravno sve probleme sam rešavala u trku. Naučila sam da slušam druge i ono najvažnije: da svaki dan budem srećna i nasmejana i naravno optimistična. Naučila sam i da svoj optimizam širim dalje. To mi se nekako čini kao najveća i najbitnija stvar koju sam naučila.

Prošla je cela godina!  Taman toliko vremena koliko mi je potrebno da mogu da izvagam idem li dalje ili ostavljam sve iza sebe. Srećom na onom tasu za loše strane trčanja ne stoji ništa. Tako da, trkači moji, vidimo se na stazi.

Sve ovo su razlozi zbog kojih ću da nastavim da trčim, nadam se što duže. Šta je to vama donelo trčanje? Zašto vi svoje vreme trošite na trkačkoj stazi umesto u kafiću? Podelite to sa nama kako bi se oni netrkači lakše odlučili da žive trkački život.