Često drugi deo filma bude dosta lošiji nego prvi, a tako će verovatno proći i moj blog. Zato što sam postao kukavica od kada ne trčim. Krajem novembra sam odlučio da ponovo krenem da trčkaram.

Priprema za nastavak

Stajao sam kod restorana ,,Jezero”, na Adi, i gledao svoje drugare kako protrčavaju kroz cilj. Završavali su trku . Distanca je bila 7700 m, odnosno jedan krug . Izgledali su mi prilično iscrpljeno, ali bili su srećni.

Zapitao sam se: ” Šta će mi to u životu?

Teško je pronaći odgovor, baš zato što ja ne uživam u samom odvajanju noge od podloge, amortizaciji udara i stvaranju obrtnog momenta u kolenu. Kad malo bolje razmislim uživam u svim, sitnim i krupnim, životnim promenama koje trčanje donosi sa sobom, a najviše u dobrom osećaju koji imam posle trčanja i napornog treninga. Sve verovatno, kao i u većini drugih aktivnosti zavisi od osobe do osobe, ali ja trčim da bih prevazilazio svoje granice iz dana u dan.

Nisam bio spreman za trku i nisam došao na trčanje, ali sam došao na Adu i gledao druge kako trče. Moram priznati da mi se dugo nije trčalo, ali dok sam gledao drugare dobio sam želju da i ja ponovo trčim. Gledao sam sa divljenjem na sve one koji su trčali i radili nešto ”teško”.

Novi početak

Teško je prekinuti pauzu, ali to je neophodno. Lepo je dati sebi nekoliko dana ili nedelja odmora, ali, kad tad, moramo da obujemo svoje patike za trčanje i krenemo. Sigurno nije lako početi sa radom posle toliko opuštanja, ali utehu možemo da pronađemo u tome što uvek postoji neko kome je teže. Za nastavak treniranja potrebna je mala doza motivacije. Dosta ljudi motiviše nagrada za trud, neki imaju zacrtan cilj, ali sa mnom je drugačije.

Meni je bilo dovoljno par reči. Lako sam se doveo u red.

Bio je ponedeljak, već je bilo veče, oko osam sati. Moja majka je pravila sitne kolače. Kao majka i sin nismo imali puno zajedničkih tema za razgovor i posle našeg petominutnog razgovora izašla je iz kuhinje. Ostavila me je na mukama. Džem od šljiva, puna tepsija kolača i ja. Jeo sam bez granica, i za samo nekoliko minuta pojeo sam skoro celu teglu džema i pola činije kolačića. Ušla je mama, a ja sam joj mirno rekao: ”Ubiću se”.

Pitala me je zašto sam to rekao, a ja sam joj rado objasnio situaciju.

Rekao sam joj: ”Ne znam zašto više ne mogu da se suzdržavam, ne znam šta da radim, samo jedem slatkiše”.

Njeno pitanje je istovremeno bilo i odgovor na moje: ”Kako se ja suzdržavam da ne pušim?”

Mnogi moji vršnjaci počinju da puše ili su već počeli, ali mene to ni malo ne privlači. Pušenje je, po mom skromnom mišljenju, totalno bezveze i biće potrebno još puno vremena da svi to shvate, a do tada će trovati svoje mlade organizme i biti zavisni od nikotina, katrana i drugih hemikalija.

Bila je u pravu, mislim da je ona na mnogo većem iskušenju od mene, a suzdržava se mnogo duže, skoro dve godine. Postoji mnogo ljudi koji su u sličnoj situaciji kao ona. Zahvaljujući tome shvatio sam da moja situacija nije ni toliko nepovoljna, jer postoje mnogo teža i gora iskušenja od onih kojima sam ja izložen. Čvrsto sam odlučio da ne preterujem sa slatkišima.

Od nedelje krećem sa trčanjem

Zaista, krećem, nema više odlaganja. Trči mi se.

Iz dana u dan sve mi se manje sviđalo kako se u ogledalu odražava moja trkačka pauza. Tokom redovnog treniranja sa klubom imao sam 5% masti u organizmu, ali sada definitivno imam više. Tražio sam da mi roditelji kupe džak za udaranje, ali nisu. Onda je osvanula sreda, obukao sam se i od jutra počeo da vežbam. Shvatio sam da meni ne treba vreća za udaranje i da volja ne može da se kupi.

Činjenica da nemam vreću bila je samo izgovor za moju lenjost, a od srede sam čvrsto odlučio da živim bez izgovora. Počeo sam sa vežbama koje volim, sklekovima i trbušnjacima.

Zacrtao sam da ću u nedelju (9.decembra) doći na trčanje sa drugarima iz kluba.

Moj mali cilj

Trenutno je to moj mali cilj. Ispuniću ga. Mislim da mi bolje ide kada postavljam manje ciljeve. Lakše ih ispunjavam i samim tim postajem zadovoljniji.

Odabrao sam baš 9. decembar, a hteo da dođem nedelju dana ranije. Povredio sam koleno na fudbalu i bolelo me je grlo. Dao sam sebi još jednu nedelju, kao da sam postao majstor za pronalaženje izgovora. Međutim, sada ovako javno mogu da obećam da dolazim i sada nema izgovora.

Najlakše je smisliti izgovor. Mojim roditeljima to najbolje ide. Uvek smisle nešto novo. Ne mogu, upravo su jeli. Ne mogu – umorni su. Ne mogu – bole ih ruke. Ne mogu. Ne mogu…

Nikada ne mogu. Samo lažu sebe. Oni ne žele. Kada nešto dovoljno želim, onda sam siguran da mogu. Mislim da je bitno biti iskren prema sebi. Kako biti iskren prema drugima, ako nisi prema sebi?

Ne želim da izazivam sudbinu, ali mogu da obećam da ću dati sve od sebe da završim krug. Neće biti najbrži u mom životu, ali značiće mi. Nedostaje mi ,,prva grupa” . Voleo bih da ponovo trčimo zajedno. Pored Pere sam trčao u petak na fudbalu, ali drugačije je. Ništa ne može da zameni klub.