banjaluka polumaraton

U čast tome i moj prvi članak…e još da sam stigao na cilj prvi i da sve bude u znaku „prvi“ :). Šteta bi bilo da jedna tako lijepa priča ostane neispričana, pa ako vas zanima kako smo prošli Banjaluka i ja, bujrum…

Ona

Dame uvijek imaju prednost, pa evo prvo da vidite kako je to izgledalo iz perspektive Banjaluke. Moglo je ovo da mi se desi i ranije, ali kažu da za prave stvari nikad nije kasno. Osjećam da dugujem ogromnu zahvalnost divnim ljudima koji su organizovali i na bilo koji način pomogli moj prvi polumaraton. Tu prije svega mislim na same organizatore, ali i na sponzore, prijatelje, volontere, policiju, hitnu pomoć itd. Upustiti se u ovako nešto nije mala stvar i trebalo je imati petlje za takav poduhvat.

Znate kakvi smo mi Balkanci, mnogi ti odmah traže neku grešku, neki se nadaju da ćeš da posrneš i padneš. Želim da zahvalim svim gostima koji su došli iz raznih zemalja, nadam se da sam ih pristojno ugostila i da se nećemo viđati samo od trke do trke, nego i češće. Ponosna sam što su mojim ulicama trčali prijatelji iz Subotice, Beograda, Novog Sada, Tuzle, Sarajeva, Bijeljine, Prijedora, Zagreba, Ljubljane i mnogih drugih gradova, ne mogu baš sve nabrajati. Neobično mi je drago što smo se upoznali i sprijateljili

A iznad svega sam ponosna na svoje lokalne trkače i rekreativce, polako ali sigurno se formira trkačka zajednica u Banjaluci, što je samo okrunjeno ovim događajem.Nema više nazad, trkačka grudva se zakotrljala i biće samo veća i veća.

I na kraju, hvala svim Banjalučanima i drugima koji su posmatrali trku i svojim bodrenjem i podrškom začinili ovaj praznik. Znam da je nedjelja u 10 rano za mnoge, nadam se da će dogodine vaša podrška biti još veća.

Na licima ogromne većine učesnika vidjela sam jednu veliku sreću i zadovoljstvo, nadam se da nema nekih većih zamjerki, a ja ću se truditi da iduće godine budem još ljepša i bolja. Iskusnija i pametnija. A vi se samo potrudite da vas bude još više.

Ja

Zašto?

Prošle godine su dva moja velika prijatelja (Momir i Goran) trčala u Beogradu. Kažu bilo super. I ja rekoh više onako u šali: “pa,možda bih i ja mogao dogodine“. Na šta smo se svi nasmijali. Mislim, ne radi se o tom da nisam bio u formi, naprotiv. Imam 31 godinu,182 cm, 75-78 kg, nepušač sam, vodim relativno zdrav i uredan život.

S obzirom da se u slobodno vrijeme već 15 godina bavim (na ovim prostorima u svakom pogledu zahtjevnim) pozivom fudbalskog sudije, morao sam biti u zavidnoj kondiciji. Jače pripreme pred svaku polusezonu i 2-3 neobavezna trčkaranja sedmično bili su neka moja mjera. Plus utakmica vikendom. Sve skupa daleko od totalnog početnika.

Duge staze jednostavno nisu bile moja stvar. Trening duži od 1h? Hvala lijepo! Još da se vozim 4-5 sati i plaćam da bih trčao?! Kako da ne!

Kada se nakon par mjeseci pokrenula priča oko polumaratona u Banjaluci, malčice sam se zainteresovao. Kad je priča postala sasvim izvjesna, rekoh sebi: “ma kad ako ne sad, i gdje ako ne ovdje? “ Još kad su me prijatelji (hvala im) potpalili s onim poznatim: “aha,ti ćeš trčati trku, kako da ne“, proradio je inat, najjače oružje u Srba još od buzdovana Kraljevića Marka.

Prijavih se, i da ne bi slučajno bilo kakvih predomišljanja, odmah uplatih startninu. To je bilo krajem januara. Kocka je bačena.

Kako? (ovo je samo moj lični put, a ne neki preporučeni program)

I tako sam počeo da treniram “zapravo“. Nisam tražio društvo za trčanje, trenirao sam kad sam htio, šta i koliko sam htio. Čak mi ni muzika nije trebala, osluškivao sam malo sebe, malo okolinu. S obzirom da ne volim stvari da radim stihijski i napamet, na internetu sam našao brdo stvari na temu programa treninga, ishrane itd.

Brzo sam zaključio da na trcanje.rs imam manje-više sve što mi je potrebno, nije trebalo da lutam dalje. (Hvala vam na tome). Nađoh vaš program i pomislih: “pa dobro,šta, nije tako strašno“. I nije bilo. Krenuo sam lagano, bez preskakanja, bez žurbe i pritiska.

U hodu sam skompletirao neku osnovnu opremu: prosječne (Reebok) patike, običnu dry-fit majicu i šorc te kačket (naravno kapa i rukavice zimi). I kineski sat od 3 EUR. Ne morate baš odmah imati Garmin. Sve skupa manje od 100 EUR.

Moja nepisana pravila su bila:

  1. nikad ne trenirati dva dana zaredom
  2. nikad dva ista treninga uzastopno
  3. nikad dvaput zaredom ista lokacija

Na taj način sam postizao da sam na svakom treningu motivisan i odmoran i da mi ne bude dosadno. Omiljene lokacije – relacije (ko poznaje BL znaće) bile su mi: park, Šehitluci, Borčev stadion, Borik-Šeher-vodovod, Incel-Česma-Trapisti. Može se reći da su prve tri namjenske za trčanje, zadnje dvije su lokalni putevi bez previše saobraćaja i idealni za dužine. Dakle, ko hoće ima gdje.

Moj nedjeljni ciklus je izgledao otprilike ovako: dužina- odmor-tempo-odmor-intervali-odmor-utakmica. Sve vrlo fleksibilno, ako mi treba i dva dana pauze – uzmem dva dana. Nisam se previše brinuo ako tu i tamo propustim neki trening, ali je dužina bila obavezna.

I tako, nizali su se metri, kilometri, sati, kiša u patike, snijeg u oči, vjetar u prsa, hladnoća, blato, sunce, krv, znoj, upale, žuljevi. Nije banja, mora se izaći malo iz voljene zone komfora.

Da ne bi neko pomislio da sam bio na nekoj strogoj dijeti, ne – jeo sam i pio manje-više sve šta sam htio, samo umjereno. Bez goriva se ne vozi. Brzo shvatiš da ti pola kg bureka i litra kole više i nisu tako slatki kao nekad. Banana i čokoladno mlijeko su daleko više prijali. E još da se bilo banjalučkog Nektara odreći…:)

Vrlo brzo su treninzi postali jedna slatka i ugodna obaveza, izvor endorfina i ispust za negativnu energiju. Osjećaj je fantastičan i navučeš se lako. Jednostavno prestaneš tražiti izgovore da ne odeš da trčiš. Kao narkoman, čak počinješ da osjećaš neku tenziju u nogama i pritisak u glavi ako tri dana zaredom ne potrčiš.

Zanimljivo je da sam nekako najveću motivaciju i uživanciju imao u lošijim vremenskim uslovima. Znate onaj osjećaj kada po kišnom danu pobjediš samog sebe kada kažeš : “e nećeš ostati u kući gledati tv ili visiti na netu, obuvaj se i izlazi napolje“. Ili kada se po snijegu vratiš sa treninga sa saznanjem da si odradio pravu stvar.

…A onda spektakl!

Padale su sedmice jedna po jedna i bližio se i taj dan D. Kako se približava, tako ti svašta prolazi kroz glavu: da li si dovoljno spreman, kakvo će biti vrijeme, zezaće te svi ako odustaneš itd. itd.

I konačno je osvanuo 17.05. Lijep majski dan, uslovi blizu idealnim. Kiša je pala veče prije pa je bilo vrlo prijatno. Ja se sve po protokolu naspavao, hidrirao i karbohidratizirao :). Poznati doručak, oprobana oprema, bez nepotrebnih iznenađenja.

Velika je stvar kad je trka u mjestu gdje živiš, ne gubiš energiju i vrijeme na neke tehničke stvari. Raspoloženje na nivou. Momir i ja se spremamo za start, trčaćemo zajedno, on se razumije u taktiku, vojnik je to!

Koliko god se spremao, nije ti svejedno kad vidiš na startu sve te ljude. 1000 i kusur ljudi, halo? Nekako u poređenju s njima izgledaš sam sebi baš amaterski. kao da svi imaju više iskustva, izgledaju spremnije, imaju bolju opremu. Razmišljaš samo da ne budeš zadnji.

Nema druge nego probati biti najbolji što trenutno možeš, pa kako bude. Primarni cilj je da završimo trku, ali ja potajno mjerkam neko vrijeme ispod 2h.

Odbrojavanje…i kreće!

deca glledaju dok trkači kreću da osvajaju 21km

deca glledaju dok trkači kreću da osvajaju 21km

Vika, galama, adrenalin, euforija nose te prvih 500m dok ne uhvatiš neki svoj tempo. Smjenjuju se poznate ulice i aleje, znam manje-više svako drvo, svaku zgradu, kafanu. Moćan je osjećaj kada su ulice samo tvoje, kada pravila i semafori više ne važe. Povremeno iskačem iz kolosijeka (šta zna dijete šta je 21 km?), ali me Momir onako vojnički vraća u pravi ritam.

Ljudi mašu, vrište, mašem i ja njima, klincima dajem petaka, izgubio sam minut vremena pozdravljajući, ali neka nije mi žao. Drugi samo nijemo gledaju, pa mislim dajte malo aplauza, neće vam ruke otpasti. Ali sve ok, ljudi su zatečeni, ne znaju šta se dešava i šta da rade. Grad je blokiran, vidim da nas vozači mrko gledaju u fazonu “sad ste našli da trčite“. Obilaze nas bolji trkači, ponekad i mi nekog obiđemo.

Ide sve kao po loju, jedna po jedna okrepna stanica prolazi, kriza ne dolazi. Kad smo prošli 12. kilometar, vidim biće dobro. Vrijeme oko 1:00. Međusobno se bodrimo Momir i ja. Ajde još jedan krug. Apetiti rastu, možda možemo uhvatiti 1:50, kad smo već tu. Saznajem značenje neprevodive riječi flow. To je ono kad izgubiš pojam o prostoru i vremenu, noge same idu a glava je negdje u oblacima. Lebdiš!

Tako da se perioda između 12. i 18. kilometra slabo i sjećam, to sam preletio. Mislio sam malo pred kraj dodati gas, ali zadnja 2 km su mi teško pala i nije više bilo snage za to. Nisam nikad ranije trčao preko 17-18 kilometara. Ulazimo u ciljnu ravninu, kako je samo dug put od mljekare do Boske.

Goran i Momir

Goran i Momir

I evo ga konačno cilj! Nebo se otvorilo! Trg Krajine je eksplodirao!

1:50:59 i medalja oko vrata po prvi put u životu :)

Nastaviće se…budite sigurni u to!

PS: Ako koga zanima, rezultate, slike i ostalo možete pogledati na

http://banjalukamarathon.com/ kao i na FB profilu Banjalukamaraton Polumaraton.