Pohvala ludosti – Ludost trčanja

Nije mi lako da se predstavim u par reči. Pitanje je koliko to ispadne tačno na kraju. Ja prepoznajem ljude po onome kako se ponašaju kada se vidimo u četiri oka, po onome što rade, govore i osećaju.
Ipak, evo par činjenica koje znam o sebi, a za koje mislim da i drugi mogu da vide.

Ja sam Jovana Glumac, nova urednica sajta Trčanje.rs. Apsolvent sam svetske književnosti i potpuni obožavalac onoga što nikako da završim. Plus sam obožavalac onoga što radim jer nikako drugačije ne bih ni radila.

Ovo je moj prvi blogerski zapis koji ću da ozvaničim na svom omiljenom sajtu.

Da sam se pre samo godinu dana kojim slučajem domogla neke vremenske mašine i prebacila u sadašnjost, rekla bih da je potpuna ludost mesto gde me je ona odvela. I ne samo ja, rekli bi svi koji me poznaju. Dokaz da smo svi pogrešili i da mašina ipak nije bila pokvarena je činjenica da ovo pišem i da sve ovo zaista mislim i živim.
Ko bi rekao? Verovatno niko ko me poznaje ovlaš. Sreća pa ovo pišem javno tako da me niko ne poznaje.

Naravno, i ja sam do juče bila od onih koji su samo trčali za autobusom i gledali na tu disciplinu sa podozrenjem i odbojnošću. Zašto? Zato što sama nisam to mogla, pa, shodno tome, što je nepoznato – oprez! Okolnosti su me bacile u trkačko okruženje, a ja sam bila neko ko neće da trči, i to, neće pa neće.
A kako to obično biva, ovakvi kao ja, kada jednom kažu ‘da’ nečemu što su do juče sa strašću odbijali, desi se da se sa tom istom strašću posvete, u mom slučaju trčanju i ideji trčanja. Ja sam rekla da ne mogu, ja kažem i da može.
Ima jedna misao koja me prati kroz sve vreme mog trkačkog podviga, a to je ona Šoova: ‘Život nije pronalaženje sebe, život je stvaranje sebe’.

Čitajući ceo život najbolju literaturu spontano mi se desilo da sam se izopštila iz svakodnevnice i zaboravila da je živim. Onog trenutka kada sam izašla da trčim svoj trening na temperaturi od minus 10, dobila visoku temperaturu nakon njega, i posle toga ponovo izašla na trening, shvatila sam da sam trkačica. Ta obeležja nisu ni važna, ali prija kad čujem.
Ima jedna ipak najveća stvar koju sam doživela. Svakodnevno živim i radim sa različitim ljudima od kojih bih dobar broj instinktivno bacila u Dunav. Ali, baš je u tome stvar – instinktivno. Sada umem da sačekam, da idem polako i sačuvam snagu za kraj, da se zaustavim kada je to potrebno. Nema više tog broja.

Moj tzv. boemski život me je naučio mnogim stvarima ali me nije zadovoljio trajno. Shodno mom opredeljenju kliše je bio neminovan, a to je kafanski život i nepažnja prema sopstvenom telu. To posluži svrsi u jednoj fazi života, ali sada odgovorno tvrdim da je najveći izazov svih nas pronaći zlatnu sredinu između sebe i društva u kojem živimo, potpuno svesni i oslobođeni od svih neprirodnih navika kojima smo izloženi od trenutka kada ujutru otvorimo oči.
Potpuna je ludost biti oslobođen od svih oblika zavisnosti u ovom viru informacija i pomahnitaloj globalizaciji, biti oslobođen od viška informacija, sopstvenog nasleđenog i naučenog mišljenja, biti miran. I zato sam naziv svog bloga pozajmila od mog voljenog Erazma Roterdamskog i njegove brilijantne knjige koja je nastala pre velikog broja vekova, a koja će, svi su izgledi, biti aktuelna i posle svih nas.

Ludost je zarazna

Imam 12 nedelja da se spremim za Ljubljanski polumaraton. Želim da ga trčim, ne samo istrčim. Ovo je za mene prelazak na sledeći nivo promene koju želim da doživim. To nije rezultat, nije broj sati i minuta, to je osećaj u svom najčistijem obliku.

Sreća pa imam, za mene, tim iz snova koji će mi pomoći da to ostvarim, na svoj način, ali uz njihovu podršku i znanje. Jeste da imam trenera iz pakla – Milana, ali tu su da ravnotežu prave – moja draga nutricionistkinja Jovana i divni Nemanja, fizioterapeut. Proćiću i kroz školu trčanja koja nam svima omogućava da napravimo naše prve trkačke korake. Sve je tu, i ja ću sve da uzmem. I svaki moj korak biće ovde, u etru.

A razmišljam, uvek mogu da oteram sve tamo gde mu je mesto. Ali nekako mi osećaj kaže da to neće biti slučaj.

Krećem ispočetka

Kao i svaki novopečeni čuvar svog tela, uradila sam potrebne analize u Republičkom zavodu za sport, na Košutnjaku. I tamo sam naišla na divan tim ljudi. Znate ono kad vam se posvete…
Sledeći petak posvećujem ovom pregledu, ako ikada odlučite da upoznate detaljnije svoje telo i u kakvom je stanju – znaćete šta vas tačno čeka.

Vidimo se na pregledu.