U Srbiji je 15. marta uvedeno vanredno stanje koje se prevashodno odnosi na ograničavanje kretanja ljudi da bi se sprečilo širenje novog tipa koronavirusa, Covid-19. Inicijalne mere su zatvorile vrtiće, škole i univerzitete i ograničile kretanje starijih sugrađana – sve ostalo se svelo na apele. Ipak, svakim danom su mere pooštravane, nekad planski, a nekad i kao posledica njihovog neozbiljnog shvatanja među narodom. Ovo se najviše odnosi na mere socijalnog distanciranja gde god je to moguće.

Svima je sasvim jasno da su poruke koje su dolazile iz vlasti do uvođenja vanrednog stanja bile potpuno oprečne, često opasne, najčešće neodgovorne. Kada sve ovo prođe – a proći će – možemo i treba da raspravljamo o efikasnijiim i odgovornijim načinima borbe protiv epidemija i pandemija.

Međutim, stvar trenutno stoji ovako: Vanredno stanje je uvedeno i treba ga shvatiti ozbiljno, prvo zato što se u vanrednom stanju ovlašćenja države značajno šire, a prava pojedinca značajno sužavaju, a potom i zato što poštovanjem zadatih mera vanrednog stanja doprinosimo suzbijanju epidemije, boljem javnom zdravlju i, najvažnije, spašavamo živote.

Nije zgoreg ponoviti – suština mera vanrednog stanja u Srbiji, kao i ostatku sveta, je da se rastereti zdravstveni sistem. Epidemija ima svoj jasan tok i na njenom samom vrhuncu koji će trajati nekoliko nedelja, a do kojeg Srbija još nije došla, zdravstveni radnici fizički neće biti u stanju da pomognu svakome kome je pomoć potrebna. Posledično, ljudi će umirati. Stariji, mlađi, bolesni, zdravi. Najefikasniji način da se ovo spreči je da sedimo kod kuće i ne tražimo đavola.

Foto: N1, screenshot 22.03.2020.

Nove zabrane, okrenute baš nama

Od danas (22. mart) je zabranjeno okupljanje u parkovima, terenima, vežbalištima i drugim javnim površinama. Imajući u vidu eksponencijalni rast obolelih i preminulih zbog Covid-19 Italiji (793 ljudi je preminulo samo 21. marta, 627 dan pre, a neka tumačenja predviđaju da najgore tek predstoji), a znajući da je juče, na primer, Savski kej bio krcat šetačima, da su mirijevski parkovi i ulice ličili na ljudski mravinjak svih ovih dana, da ulice gradova Srbije vrve od života – ova zabrana je više nego razumljiva.

Svi mi mnogo volimo da nam je lepo, a posebno u proleće kada doslovno živimo čuvene dečje sastave o novim počecima, omamljujućim mirisima cveća i ptičicama koje pevaju. Verovatno je u pitanju samo subjektivan utisak, a suštinski varka, ali nekako se čini da je odjednom svima fizička aktivnost na čistom vazduhu postala značajno bitnija sada nego u redovnom stanju.

Nije ni to čudno, svi želimo jasne definicije zabrane mera kretanja, konkretna objašnjenja o onome što se sme i što se ne sme i onda dižemo zbunjeni glas.

Ujedno, dosta nas koji jesmo u mogućnosti da radimo od kuće odjednom možemo da istrčimo po kraju tokom dana, studenti nemaju predavanja, deca ne idu u školu…

Sve to utiče na percepciju da je trkača, biciklista, roleraša više nego inače. Na kraju, ne zaboravimo na psihološki efekat zabranjenog voća. Čekaj da istrčim još ovu desetku, ko zna kad ću moći sledeći put.

Da li smo bezbedni i kada smo “sami” napolju?

Trčanje (ili bilo kakvo drugo kretanje) napolju bez kontakta sa drugim ljudima je naizgled sasvim u redu. Ipak, treba biti obazriv iz više razloga. S obzirom na rezultate svežih istraživanja prema kojima u eksperimentalnim uslovima virus Covid-19 može da ostane u vazduhu i do 3 sata, a na glatkim površinama i do nekoliko dana, to što ne stupimo u kontakt ni sa kim, ne mora nužno da znači da nećemo pokupiti virus sa metalne šipke na kojoj se budemo zagrevali, istezali ili radili zgibove, a onda ga odneti kući nekom ko će ga teže podneti. To može da bude stariji član porodice, brat koji ima astmu, komšinica prekoputa koja je hronični bolesnik itd. Uostalom, to možete biti i vi – jak i zdrav sportista.

Nadalje, čak i ako se izolujemo u šumu, planinu, šator kod jezera, i slična pastoralno-avanturistička mesta bez ljudi, treba da imamo u vidu da odgovornost u tom slučaju prelazi na nas. Ne možemo da očekujemo da će hitne službe tek tako da nas izvuku iz problema ukoliko uganemo članak, ako nas ujede poskok ili polomimo nogu. Nema sumnje, doduše, da će pomoć stići.

Međutim, nije solidarno prema onima koji na svoje oboljenje nisu mogli da utiču da „otimamo“ zdravstvene radnike u situacijima kada smo mogli da sedimo kod kuće i umanjimo rizik od povreda, a ni prema svim zdravstvenim radnicima koji imaju pune ruke posla i bez naših potencijalnih povreda. Imajmo to u vidu kada donosimo odluku da krenemo put izolacije u prirodi i ako je odluka da se ide – nema kontakta sa lokalnim stanovništvom, nema stajanja usput, nema kupovine.

Solidarnost na delu, ne samo u aplauzima

Na temu solidarnosti treba razumeti i još jednu stvar. Mnogi među nama ne mogu da se socijalno distanciraju. To su radnici javnih službi koje ne staju kada sve oko nas stane, to su prodavci, to su radnici dostavne službe, to su zaposleni koji nemaju mogućnost za rad od kuće, a moraju i dalje na posao.

Dakle, oni su već izuzetak od pravila izolacije i karantina. Ne treba i mi trkači, penjači i ostali zaljubljenici u napolje da budemo taj izuzetak.

Dalje, mnogi među nama su ostali bez posla zbog svega što se dešava i njihov problem je značajno veći od toga što su na surov način prinuđeni da budu kod kuće. Razmišljajmo o problemima koji su daleko ozbiljniji od naših, o ljudima u društvu na koje sve ovo daleko više utiče.

Kada ćemo moći napolje sledeći put onako kako mi hoćemo?

Onda kada i svi ostali to budu mogli, a konkretnije – kada sve ovo prođe, kad o virusu budemo znali više, kad se epidemiološka kriva ispravi. Mere vanrednog stanja se odnose na sve nas i nisu opcione, ne treba tražiti način da se izbegnu i ne treba posmatrati sebe kao pojedinca na koje se te mere ne odnose. Danas više nego obično treba da smo zajednica, kolektiv, društvo u kojem smo svi važni i u kojem čuvamo jedni druge.

Svačiji pokret se računa. Ostanimo kod kuće.

U sledećem javljanju: Kardio u doba karantina (kako ubrzati rad srca u četiri zida)