Naučna studija koja odgovara na pitanje: Kakva je fiziologija atleta koji trče maraton brže od 2 sata i 10 minuta?

Ova naučna studija je objavljena u Journal of Applied Phisiologi, i u sklopu nje su stručnjaci na temu trčanja istraživali fiziologiju i performanse 16 muških maratonaca svetske klase, uključujući Eliuda Kipchogea, Lelisa Desisa i Zersenai Tadesea. Zaključak? Ovi sportisti poseduju kombinaciju retkih sposobnosti koje im omogućavaju da trče maratone ispod 2: 10.

Jedinstvena naučna studija koja je pratila najbolje na svetu

Naučna studija je sprovedena 2015. i 2016. godine u sedištu kompanije Nike u Beavertonu u državi Oregon i na Univerzitetu u Eketeru u Engleskoj, a predvodio ju je Andrew M. Jones sa odeljenja za sport i zdravstvene nauke, Univerziteta u Eketeru u Velikoj Britaniji.

To je bio deo Nike egzibicionog projekta Breaking2 u Monci, u sklopu kog su prvi put trojica tada izabranih maratonaca pokušali da istče maratonsku distancu u vremenu kraćem od 2 sata.

breaking2 naučna studija
Photo: Courtesy of Nike

Eliud Kipchoge je trčao 2:00:25 u Monci 2017. Sedamnaest meseci kasnije, trčao je 1:59:40 na Ineos1:59 Challenge u Beču.

Jones i kolege proučavali su grupu većinom istočnoafričkih trkača, uključujući Kipchogea, Desisea i Tadessea – trojku koja je na kraju izabrana za trku u Monci. Budući da su podaci u novom radu predstavljeni za celu grupu, a ne pojedinačno, još uvek ne znamo „statistiku“ samo o Kipchogeu.

Zašto se ova naučna studija izdvaja od drugih sličnih studija?

Sprovođenje detaljnih istraživanja elitnih maratonaca je izuzetno teško. Ponekad se naučnik može da se sprijatelji sa jednim ili dvoje elitnih trkača i ubaci ih u laboratoriju.

Na primer, pre nekoliko decenija, Jones je pratio poboljšanje Paule Radcliffe, najbolje maratonke sveta, na traci tokom mnogih godina. Ove studije slučaja su fascinantne za čitanje, ali predstavljaju „eksperiment sa jednim uzorkom“, te ne mogu da pruže uporedne informacije izvan pojedinca kog su pratile.

U ovoj studiji je učestvovalo čak 16 elitnih maratonaca što predstavlja neobično visok broj. I ne samo to, već su istraživači testirali trkače u laboratoriji, na trakama za trčanje i na otvorenom, na stazi.

Oni veruju da niko prethodno nije pratio trkače tempom 4: 35 / milju (ekvivalentno 60 minuta za polumaraton) na stazi na otvorenom. Otkrili su samo male razlike između trake za trčanje i staze – uglavnom u otporu vazduha na otvorenom.

Ispitanici su imali prosečan PR od 60:04 u polumaratonu i 2:08:40 u vreme testiranja, a od tada su prosečno vreme maratona spustili na 2:06:53.

Mere elitnih maratonaca

U proseku, trkači su imali 29 godina, bili su visoki nešto manje od 170cm i imali su BMI 19,9.

Imali su prosečan procenat telesne masnoće od 7,9%, a maksimalni puls im je bio do 190.

Njihova vitkost verovatno ih čini izuzetno efikasnim i dobrim u suočavanju sa toplotom koja nastaje dugim, brzim trčanjem. Trčali su u laganim patikama, ali je važno napomenuti da u sklopu ovog istraživanja još uvek nisu imali pristup Nike Vaporfli 4% modelu koji je podigao dosta prašine.

Veza između koraka i ekonomije trčanja elitnih maratonaca

Trkači koji su učestvovali u studiji su imali prosečne dužine koraka koji su se tačno poklapali sa njihovom visinom, i veća je verovatnoća da će im prvi kontakt sa podlogom biti na srednjem i prednjem delu stopala. Međutim, stav nožnog udarca nije uticao ni na kakve važne fiziološke mere.

Ekonomija trčanja varirala je obrnuto srazmerno sa vremenom kontakta sa zemljom (u proseku, 16 sekundi) pri padu svake noge. Drugim rečima, što su brže dizali noge, to su ekonomičnije trčali.

Takođe su pokazali niži „vertikalni impuls“ od onog viđenog u prethodnim istraživanjima elitnih trkača. Stoga je verovatno dobra stvar eliminisati nepotrebno „odbijanje“ u maratonskom koraku.

Uticaj VO2 max na rezultate – efikasnost pre maksimuma

Šesnaest elitnih ispitanika ove studije, imalo je prosečan VO2max od 71 ml/kg/min i mogli su da trče 88% trke na maksimalnoj vrednosti.

Poređenja radi, nedavna studija o Irskom trkaču koji ima preko 60 godina Tommiju Hughesu pokazala je da je mogao da održi skoro 91% maksimuma tokom maratonske trke. Prošlog meseca, Hughes je smanjio rekord u maratonu za starije od 60 godina na 2:30:02.

Dakle, najbrži ljudi na svetu manje vremena mogu da trče na svom maksimumu od čoveka starijeg od 60 godina. To je glavna misterija ovog istraživanja, kako je to moguće?

VO2max od 71 bio je niži od očekivanog. Irski Olimpijski maratonac Mark Kenneally  (čiji je lični rekord 2:13:55) sada radi doktorat iz fiziologije izdržljivosti i posebno ga zanima veza treninga i performansi.

Mark smatra da su proučeni maratonci trenirali za visoku ekonomiju, a ne za velike maksimalne napore, što bi moglo objasniti rezultat VO2max.

Pretpostavljam da su trenirali određenim tempom koji je bio nešto sporiji od onog koji zahtevaju „maksimalni intervali VO2“, jer se mnogo maratonskih treninga tiče efikasnosti

Mark Kenneally

Bez obzira na objašnjenja, ostaje mnogo misterije. Istraživači mogu izvući različite brojeve i mere iz bilo koje grupe trkača, ali puno toga ostaje skriveno od pogleda. I ostaje tačno da je jedan od najboljih načina za uspeh u trčanju pažljiv odabir trenenra i grupe sa kojom trenirate.

Zaključak

Razlog za neverovatnu brzinu elitnih maratonaca nije samo VO2max, nije samo način na koji troše laktate, nije samo ni njihova ekonomija pokrenuta. Ova tri faktora povezana su sa elitnim maratonskim nastupima otkako ih je Michael Joiner istakao u svom revolucionarnom radu iz 1991. godine – prvom koji postavlja mogućnost maratona ispod 2.

Ali vrhunski trkači ne uspevaju sa jednim kvalitetom; treba ih nekoliko.

Važno je prepoznati da tradicionalne fiziološke promenljive treba razmatrati u kombinaciji, a ne odvojeno, zaključio je istraživački tim u novom radu.

Štaviše, neobično je da bilo koji trkač ima i super visoki VO2max i super visoku ekonomiju trčanja. Ove dve vrednosti su međusobno obrnuto proporcionalne.

Ono što je nov zaključak koji donosi ova naučna studija je da možda postoji i novi faktor – četvrti – koji je presudan za elitne maratonske performanse.

Nazovimo to „otpornošću na zamor“ ili sposobnošću mišića da nastave da trče velikim brzinama mimo maratonskog „zida“ bez potrebe za više kiseonika. Ako bi im trebalo više kiseonika, što je tipično za umornog trkača, performanse bi prestale.

Novine su veoma impresivne. Nismo videli ovakav rad sa toliko istinskih elitnih trkača od podataka Mikea Pollocka i Davida Costilla 1970-ih. Pragovi laktata bili su malo veći nego što sam pretpostavio 1991. To znači da trkač može doći do maratoa ispod 2 sta sa visokim, ali ne i super-visokim, VO2max.

Michael Joiner

Istraživači, uključujući Britanca Andreva Jonesa, dugogodišnjeg trkača i vodećeg fiziologa na ovom straživanju, takođe su spekulisali o budućim poboljšanjima u svetskom rekordu u maratonu. Oni veruju da će nauka verovatno doprineti više od evolucije ili treninga.

S obzirom na to da su genetska dispozicija i dugoročno usavršavanje kroz trening verovatno optimizovani, oni pišu: „Čini se da se naučne inovacije i / ili strategije koje omogućavaju da se održi viša srednja brzina metabolizma oksidacije i/ili poboljšaju tekuću ekonomiju [poput boljeg goriva za vreme trke; ili bolje patike] igraće značajnu ulogu u budućim poboljšanjima u performansama maratonaca. “