Pitali smo Ognjena Stojanovića: Koliko su ljudske performanse generalno napredovale, a koliko su bolji rezultati u sportu posledica razvoja tehnologije?

Rezultati u sportu zaista napreduju? Tehnologija je dosta doprinela tome, kako od boljih uslova za treniranje, merenje podataka, razvitka nauke do toga da je danas tehnologija pravljenja patika, tartana ili bicikle bolja nego ikada.

Gde je ljudsko biće u tome, da li rezultati u sportu napreduju jer je sportista danas talentovaniji ili je to posledica celokupnog napretka sporta? Pravo pitanje je koliko su ljudske performanse generalno napredovale, a koliko je razvoj tehnologije posledica boljih rezultata?

ognjen stojanovic rezutati u sportu
Sport izdržljivosti se svodi na to ko može više bola da trpi

U nedavnom intervjuu Ognjena Stojanovića za BRC, dotakli smo se ove teme, koja nas je na kraju dovela i do teme dopinga i korišćenja različitih “pomoćnih” supstanci, a evo šta naš vrhunski sportista i trener u triatlonu misli o tome:

Rezultati u sportu napreduju zbog veće konkurencije

Mnogo faktora ima uticaja na napredak u sportu. Pre svega veća konkurencija, profesionalnost, nauka u smislu načina treniranja, pa i sam finansijski aspekt igra ulogu. Jer npr. u određenoj disciplini je pre 30 godina moglo lepo da živi 50 takmičara, a danas je to npr. 150 takmičara, tako da se ne sme zanemariti i taj faktor, jer veća konkurencija automatski implicira i bolje rezultate.

Faktor pomeranja granica

Potom je tu faktor da kada se jednom pomeri granica, odmah postaje lakše za ostale takmičare da dostignu te granice koje su ranije označene kao nedostižne. Rekord Rodžera Banistera na jednoj milji je odličan primer. Godinama je važilo da se ne može trčati milja ispod 4 minuta, pa kada je on istrčao, vrlo brzo je veći broj drugih takmičara uspeo u tome.

Moderna oprema doprinosi da rezultati u sportu budu bolji

Tehnologija u smislu opreme svakako ima veliki uticaj, u zavinosti od sporta i discipline. Negde je uticaj veći, a negde manji. Nova generacija Nike patika je odličan primer uticaja na polumaratonu i maratonu.

Plivačka odela su bila odličan primer pre 10-ak godina. Mada i nakon toga su plivački rekordi oboreni iako više ne mogu da se koriste ta zabranjena odela.

Sami uslovi na kojima se održavaju takmičenja se stalno poboljašavaju – bolji sintetički tartan, “brži” bazeni u smislu adaptacije idealne dubine i temperature vode i tako dalje. To je prirodan proces da stalno dolazi do optimizacije uslova.

Prirodna selekcija

Osvrnuo bih se na Davida Epštejna koji je u knjizi “Sports Gene” i odličnom TED predavanju (može se naći na YouTube-u) naveo detalje i zanimljive podatke da su visoki sportisti postali viši (košarka), a da su niži sportisti postali još niži (gimnastika) u poređenju sa prethodnim decenijama.

Selekcija je mnogo ozbiljnija i najbolji sportisti postaju samo oni koji imaju određenu urođenu sposobnost ili odliku. Košarkaši nisu visoki jer treniraju košarku, već samo visoki ljudi mogu da igraju košarku u vrhu, bitno je razlikovati uzrok i posledicu. Tako da sportisti danas jesu brži i jači od sportista pre 3 ili 4 decenije.

Doping i “terapeutska izuzeća”

Bilo bi naivno isključiti i uticaj tamne strane sporta – dopinga. Pogotovo u biciklizmu i atletici tj. dugoprugaškom trčanju, zimskim sportovima izdržljivosti i ostalim disciplinama gde svi skandali, broj banovanih sportista (npr. trenutno je preko 40 Kenijaca banovano u atletici), i “ludih rekorda” crno na belo pokazuju da mnogi sportovi imaju hroničan problem sa dopingom.

Ako imate “šampione” u atletici koji su okruženi sportistima, trenerima i ljudima koji su banovani ili upleteni u skandale onda šansa da su oni čisti nažalost teže nuli. Ako imate “šampione” u biciklizmu koji prave više W/kg od Armstronga, Vinokurova, Ulriha, Risa i ostalih biciklista koji su ceo život posvetili varanju različitim doping metodama, onda šansa da su oni čisti teži nuli. A usput su i okruženi sportskim direktorima koji imaju dugačku listu uključenosti u doping skandale.

Terapeutska izuzeća i pravljenje hroničnih bolesnika od vrhunskih sportista je posebna priča i poseban vid “legalnog” varanja. Npr. veći deo Norveškog tima za zimske Olimpijske igre su “astmatičari”. 70% Norvežana osvajača medalja u skijaškim disciplinama su “astmatičari” (pod znacima navoda jer je nemoguće da i 5% ima realne probleme sa astmom).

Tako da problem je mnogo ozbiljan, po meni treba ukinuti terapeutska izuzeća, bar ta što se očigledno iskorišćavaju na pogrešan način.

Ja sam imao astmu/bronhitis do neke 12-e godine i imao sam gušenja noću kada sam morao na inhalacije. Često sam na plivačkim takmičenjima imao gušenja kada je sparno na bazenu. Međutim, od 12 godine nemam nikakve probleme, imunitet je sam rešio problem u pubertetu i pumpicu nisam koristio ni tada kada sam imao astmu/bronhitis, a naravno ne koristim je ni sada. Zanimljivo je da su mi na testiranju u Zavodu za sport ove godine na spirometriji izmerili lošije vrednosti i savetovali da koristim pumpicu, ali ja to ne želim jer ne osetim nikakav problem sa disanjem ni na trkama ni na treningu. Inače nemoguće je i hodati normalno kada dođe do opstrukcije disanja, tada mislim i da pumpica ne može da pomogne, tako da sve je to predstava.

Godinama imam nešto povećanu vrednost TSH i verovatno bih veoma lako mogao da dobijem terapeutsko izuzeće da pijem lek na bazi hormona za štitnu žlezdu (koji poboljšava sportske performanse), ali takođe ni lud ne bih pio lek na hormonskoj bazi kao da je u pitanju vitamin. Zdravlje mi je uvek bilo na prvom mestu, i niko me ne može ubediti da nije nezdravo koristiti pumpicu godinama ili piti svaki dan lek koji se bazira na hormonima. Ta terapeutska izuzeća za astmu, za tiroidnu žlezdu i određene hormone su na žalost legalan način za varanje koji se previše iskorštava u sportovima izdržljivosti. Bilo je mnogo skandala (Salazar, biciklizam, Norveško skijanje itd.)

Nekadašnji šampioni tržišnog sprinta – dopingovani

Ali svaki sportista bira kakvo će mu zdravlje biti kada završi karijeru. Poenta je da vrhunski sport na našem nivou nije najzdravija stvar, i da to što treniram 3 puta dnevno mora uzrokovati neki problemčić u telu tako da se uvek može naći neka prečica ili neka “slabost” koja može da se označi kao zdravstveni problem. Ostaje na sportistima da izaberu da li će da naprave pauzu kada je telu potrebna, ili da koriste manje ili više ozbiljne lekove i tako oročavaju svoje zdravlje. Moja suplementacija je bazirana na vitaminima i mineralima, i lekove izbegavam u širokom luku čak i kada se razbolim, jer nije nauka istražiti koliko negativnih posledica na zdravlje imaju, a usput se 99% lekova bazira na simptome, ne na uzrok. To je ono kao kada vam u autu nestane gorivo, pa se upali crvena lampica, a vi umesto da sipate gorivo, vi ugasite ili zamenite lampicu u zelenu.

Varanje u triatlonu ipak nije simptomatično

Osećam se veoma srećnim da je kultura u triatlonu drugačija i da nemamo hronični problem sa dopingom, a dokaz za to je činjenica da sam ja uspeo da budem 37. na Svetskom prvenstvu početkom septembra, ili da sam uspeo da pobedim Evropsko prvenstvo u akvatlonu prošle godine. Mislim da ne postoji ni teoretska šansa da bih uspeo da postignem te rezultate da imamo neki ozbiljan problem sa dopingom. Iako svakako da nisam naivan da mislim da su svi triatlonci čisti, sigurno ima onih koji varaju, ali nije simptomatično.

Inače još jedna stvar, potpuno legalna, je da veliki broj sportista koristi lekove protiv bola pred trke, što je za mene velika ironija i dokaz slabosti tih sportista jer se sport izdržljivosti svodi na to ko može više bola da trpi. Čak mislim da ti lekovi imaju loš uticaj jer sportista ne može pravilno da kontroliše napor u toku takmičenja jer su mu čula otupljena. Mnogo je govora o tome da padovi u biciklizmu u finišu nastaju najviše zbog velikog korišćenja lekova za bol pred kraj trke.

Mislim da triatlonu pomaže to što je triatlon mlađi sport i što smo skoro svi prijatelji međusobno. Veče pred trku zajedno večeramo i družimo se, i uopšte nema mrkih pogleda između takmičara ili timova, što nije toliko retko u drugim sportovima. Postoji dosta međusobnog poštovanja i verujem da nas to spašava od sudbine biciklizma npr. Pitanje je da li će kultura ostati takva i narednih decenija, ja se iskreno nadam da hoće