Ukoliko se bavite triatlonom sasvim sigurno ga poznajete, a ako nakon ovog intervjua poželite da plivanje, bajs i trčanje budu discipline bez kojih nećete moći da zamislite život, onda ćete puno naučiti, motivisati se, inspirisati gledajući i učeći od njega – Bojana Đurića.
On je jedan od najupornijih sportista iz ove „naše“ sfere, potpuno je podređen treninzima i svojim trkačkim ciljevima, zato sam i dobila ideju da ga intervjuišem povodom nedavno održane trke Ocean Lava u Kotoru, a za koju znam da ga vezuje jedna anegdota (nazovimo to tako) od prošle godine.
1. Proteklog vikenda održana je triatlonska trka Ocean Lava Montenegro u Kotoru. Kakve utiske nosiš sa trke? Po čemu je specifična i zašto si odabrao ponovo da se pojaviš na istoj trci? (ako me sećanje služi, prošle godine si vozio bajs duže nego što je trebalo 🙂 )
Da, dobro te služi pamćenje 🙂 Prošle godine sam svojom krivicom promašio jedan od okreta i vozio 12km duže, što me je i onemogućilo da se borim za neki ozbiljniji plasman. Ovaj put sam dobro proučio stazu, pročitao bilten (hahaha) i bio spreman za velika dela. To je možda bilo lakše reći nego uraditi, jer je u međuvremenu Igor Majer, direktor trke, napravio fantastičan posao. Uspeo je da poveća broj učesnika za skoro 7 puta i samim tim veoma podigao konkurenciju. Oko 320 takmičara iz, ako se dobro sećam, 33 zemlje, obećavalo je sve samo ne lak posao. Prošle godine sam pomislio da Ocean Lava u Kotoru ima ogroman potencijal što je 2017. i dokazano. To je trka sa sigurno najlepšim biciklističkim segmentom u Evropi a ni lokacije plivanja i trčanja bitno ne zaostaju. Kada se doda da nam je svima iz regiona relativno jednostavno da do tamo dopremimo i sebe i opremu, nije teško zaključiti zbog čega je skoro svako ko se bavi dugim triatlonom u Srbiji, svoje mesto našao na startu.
Ocean Lavu sam shvatio kao prolazni cilj na putu za moje dve glavne trke u ovoj sezoni – Ironman Frankfurt u julu i krunu mog dosadašnjeg bavljenja ovim sportom, Svetsko prvenstvo na Ironman 70.3 distanci u Americi. Naravno, to nikako nije značilo da sam u Kotor došao na lagani trening.
2. Da li si zadovoljan rezultatom?
Rezultatom sam zadovoljan. Treće mesto u jednoj od najkonkurentnijih AG je veliki uspeh, ali ono čime sam još zadovoljniji je osećaj tokom trke. Osim poslednja 2km u kojima sam se borio za poziciju, ostatak trke sam proveo u jednom komfornom tempu i znao da u svakom trenutku, zlu ne trebalo 🙂 , imam na raspolaganju brzinu više.
3. Znači kruna trke bilo je penjanje na podijum! Kakav je osećaj biti prvi u sve tri kategorije (plivanje, biciklizam, trčanje)? Da li se za taj osećaj živi i lije znoj tokom pripremnih treninga?
Jedna ispravka, bio sam prvi posle plivanja i bicikla, na trčanju su me pretekla 3 takmičara. Dvojica koji su na kraju trcali 21K ispod 1:30 i jedan koji je trčao nijansu brže od mene i omogućio mi da zaista proverim svoju formu. Na kraju smo obojica imali sprint finiš (sjajan osećaj posle 113km) i uleteli naglavačke kroz cilj. Čip je pokazao da sam bio brži za 0.1sec ili nekih par centimetara. Žao mi je sto tu poslednju medalju nismo mogli da podelimo, jer je to sva čar sporta – naći nekoga ko će te gurnuti preko ivice. Ja sam njega, on je mene….nagradu smo zaslužili obojica.
4. Šta smatraš glavnim faktorom takvog uspeha? To što si već znao stazu, dobro planirani treninzi, adrenalin i dobar vibe same trke ili?
Ne verujem da je poznavanje staze presudno, mada može da pomogne. Najbitnija stvar u ovom, a verovatno i svim drugim sportovima (i ne samo sportovima) su konstantnost, konzistentnost i dobro koncipirani trening. O ove prve dve stvari trudim se da ja vodim računa, a za treću je zadužen Vlada Savić, čovek bez koga bih i dalje rekreativno trčkarao polumaratone i čudio se ljudima koji uspevaju da završe tamo neke Ironman trke.
5. Trenera (Vladu Savića) znamo da ne bi menjao, ali da li menjaš nešto u trenažnom procesu? Iz godine u godinu apetiti su sve veći. Više nije imperativ sam prolazak kroz cilj već i svaku od disciplina dovesti do perfekcije, a samim tim i rezultat je bolji. Da li si otvoren za neke nove metode ili se držiš ustaljenog i dobro utabanog plana treninga?
Tokom godina, i sam sam naučio ponešto kada su u pitanju sportovi izdržljivosti. Mnogo čitam, pratim istraživanja, trudim se da se obrazujem. Triatlon je kompleksan sport. Sastoji se od 3 sporta, od koji je svaki za sebe pun tajni. U biciklizmu imate tehniku pedaliranja, imate tehniku same vožnje pa onda jedno potpuno novo poglavlje, meni omiljeno – aerodinamika. Možda ne toliko bitna za klasičan biciklizam, ali presudna za dugi triatlon. Pozicija, ram, polozaji bidona, gume, točkovi (čak ni svaka guma ne odgovara svakom točku, u smislu da najbrža guma za jedan točak nije i najbrža guma za drugi), triko koji imate na sebi, kaciga, čak su i sprinterice drugačije…. Isto važi i za plivanje. Ako jedan Felps i danas radi na tehnici, zamislite tek nas ostale jadnike… Takođe, nije nebitna stvar što sam upoznao svoj organizam i naučio da ga slušam. Znam kada mogu da guram daleko van granice ugodnog a kada moram da prikočim ili čak uzmem odmor iako mi nije u planu. Znam koja mi hrana odgovara a koja ne. Organizam je kao i svaka mašina. Sa premium gorivom radiće bolje. Ako jedete samo pice i šampite teško da ćete nešto da napravite. Za ovu sezonu smo Vlada i ja odlučili da pojačamo onaj trkački segment treninga. Bili smo mišljenja da je sada moje telo u stanju da apsorbuje dodatni tovar a da ne krene da puca. Za sada izgleda da smo bili u pravu 🙂
6. Kako izgleda jedan tvoj dan? Kada počinješ dan, koliko sati dnevno treniraš? Nedeljno?
Prvo, niko od nas ne živi od ovog sporta. Svi mi imamo neke stvari koji su na listi prioriteta ispred vrtenja pedala. Imamo porodice, normalne poslove, čak i normalne prijatelje (hahaha). Mnogi misle da su za dugi triatlon potrebni i jako dugi treninzi. To je više netačno nego što je tačno. Naravno, u onim nedeljama koje prethode trci, postoje treninzi koji traju i po 6, 7 cak i 8 sati i rezervisani su za vikend. Radnim danima su mnogo kraći i kreću se između sat i po i tri sata dnevno. Moj dan počinje jako rano, za neke normalne pojmove. Ustajem oko 5:30 i sve treninge se trudim da obavim pre posla. Imam sreću da radim u firmi čiji sam vlasnik, pa ponekad mogu sebi malo da progledam kroz prste, ako i zakasnim koji minut 🙂 Nedeljno se to svodi na između 10-12 i 20 sati, zavisi od toga koliko je trka blizu. Naravno, da biste završili IM trku, a mnogima je samo to cilj, sve ovo može da bude mnogo blaže i kraće. Ključ je, ponavljam se, u konstantnosti.
7. Triatlon je preodređen samo za one najupornije i najizdržljivije kako u psihičkom, tako i fizičkom smislu. Koliko značaja pridaješ snu i da li kao oporavak koristiš i neke alternativne metode?
Na žalost, ne mogu da se pohvalim ne znam kako kvalitetnim snom, ali sam bar vremenom naučio sa time da živim a i ne vidim da mi nešto bitno smeta. Voleo bih da mogu da legnem, zaspim i ne budim se 8 sati, ali to, kako mi moja majka kaže, nisam radio ni kada sam bio beba. Pokušavam da se odmorim da neke druge načine. Nekada je i samo leškarenje na kauču dovoljno a ponekad mi i vožnja bicikla sa sinom znači i koliko dobar san. Ne idem na jogu, ne meditiram, ako je to bilo tvoje pitanje. Znam da mnogi triatlonci to praktikuju kao vid psihičkog i fizičkog rasterecenja…možda jednom i probam.
8. Odakle crpiš energiju? Dešava li se da pomisliš – ma ne mogu, mrzi me, danas ću da odmaram. Ili je tajna tvog uspeha u strogoj disciplini i posvećenosti cilju?
Triatlon je veoma zanimljiv sport. Možete da mu prikačite razne stvari, da zahteva previše vremena, truda, novca, da je težak, ali da je dosadan, to nikako. Taman kada vam dojadi gledanje u crnu straftu na dnu bazena, vi ste na bicikli i vozite uz Kosmaj. Treninzi su toliko različiti da vam nikada ne dosade. Jedan dan sam na Marakani gde trčim 15×200 a sledeći preplivavam Adu po dužini…Pored toga, otkrio sam nesto novo a to je sportski turizam. Trke su me vodile na mesta na koja inače nikada ne bih otisao, a na sve to, ta nova mesta dozivim na jedan sasvim drugi nacin. Na svom prvom Ironmanu u Nici, prevezao sam skoro ceo jug Francuske. Priznaćete, nije isto kao da ste u kolima. I na kraju ono najbitnije – ništa ne uspeva tako do dobro kao uspeh. Iz godine u godinu pravim sve bolje rezultate i to je ono što me tera napred. Svi me pitaju dokle ću tako… Ne znam, sada mi se čini zauvek. Zabavno je biti brz 🙂
9. Koju sledeću trku imaš u planu? Ili do kraja sezone?
Obično u sezoni imate nešto sto se zove A trka. Sve je podređeno njoj. Svi treninzi i sve ostale trke su u sklopu priprema za baš tu trku. Sticajem okolnosti, ja ih ove godine imam dve. Prva je IM u Frankfurtu, verovatno trka sa najvećom konkurencijom, ako izuzmemo dva svetska prvenstva. Prošle godine je prvih 60 iz moje AG islo ispod 10 sati, što je potpuno suludo. Druga je kruna svega što sam do sada uradio u ovom sportu. Svetsko prvenstvo Ironman 70.3 Chattanooga u Americi. Našao sam mesto među 2000 najbržih ljudi na svetu na poludistanci. To je trka koju je vrlo moguće najteže pobediti jer na nju dolazi krem sporta i iz olimpijskog (ucešće su najavili dvostruku olimpijski šampion Alister Brownlee, zatim petostruki svetski prvak Gomez, Mola…) i dugog triatlona (svetski prvaci Frodeno i Kienle, čovek koga mnogi smatraju najvećim favoritom Sanders….). To je kao da igrate turnir u fudbalu sa Mesijem, Ronaldom, Ibrahimovićem…. To je triatlon.
10. Za kraj, možeš li da odvojiš koju od te tri discipline voliš za nijansu više od ostalih?
Iako je plivanje sport u kome sam najviše konkurentan, biciklizam je moja ljubav. Bez konkurencije najteži i najlepši sport na svetu.
U ime sajta Trčanje.rs i svoje ime, zahvaljujem Bojanu na intervjuu, želimo mu puno sreće na predstojećim trkama i nadamo se lepim reportažama!