Zabavno mi je kada mi ljudi danas kažu da mora da sam imao genenetske predispozicije da bih zavrsio Ironman-a – pošto ja čvrsto verujem da ih nemam.
Ako pogledate fotografiju iz vremena kada sam imao 120kg (2010. godina) i fotografiju prolaska kroz cilj na Ironmanu iz jula 2015, jedina dodirna tačka između ove dve osobe je fanatična posvećenost, ali potpuno različitim stvarima – osoba levo – hrani, piću i cigaretama, a osoba desno – treningu, sportu i zdravijem načinu života.
I ako želite ikada da prestanete da pušite, da značajno smršate, ili da završite polumaraton, maraton ili Ironman, sve što vam je potrebno je upravo ta fanatična posvećenost – ostalo je mit! Ako sam ja mogao da postanem maratonac i Ironman, to može svako ko ima dovoljno posvećenosti ostvarenju tog cilja i dovoljno vere u sebe!
Frankfurt 5. Jul 2015 godine: Evropsko prvenstvo u Ironmanu
4:00 – Ustajanje ujutru, kada ni petlovi nisu budni – za mene užasan stres (inače idem na spavanje oko 1 ujutro). Hotel je već od 4h ujutro služio doručak – nemačka discilpina. Dobro i raznovrsno sam doručkovao, svestan činjenice da je to jedini pristojan obrok tog dana.
5:00 – Već je 27C, očekivana dnevna temperatura za taj dan je 38C – pakao.
6:40 – Startuju profesionalci, prvi talas rekreativaca u 6.50, njih blizu 500 (sa boljim vremenima), i u 7:00 drugi talas – oko 2500 takmičara među kojima sam i ja.
Plivanje: 3.8km
Ovo je za mene bio pravi šok. Zamislite kako izgleda ulazak (utrčavanje) sa plaže u vodu 2500 učesnika (toliko ljudi trči Beogradski polumaraton i maraton) koji počinju da plivaju istovremeno; tuku vas sa svih strana.
Prvi kilometer je više odbrana da vas ne udave nego plivanje – baš teško, u jednom trenutku sam imao i napad panike, ali sam uspeo da se iskontrolišem i smirim – jednostavno na ovo se nisam mentalno spremio.
Uprkos svim nedaćama, nisam se predao, naprotiv.
Plivanje završeno za mene sa odličnih 1h30min! Na treningu nisam plivao brže 3.8km od 1h 40min. Prezadovoljan!
Tranzicija od plivanja ka biciklu (T1), pa 180km vožnje biciklom
Teška tranzicija, peščana plaža uzbrdo, jako duga tranzicija za hod/trčanje, predugih 10 minuta u T1. Izlazim sa biciklom na put dug 180km, koga sam se najviše plašio, što zbog brda (1000m visinske razlike), što zbog činjenice da u biciklizmu imam najmanje iskustva.
Očekivao sam da zavrsim za 7h. Prvi krug odličan (96km) skoro 28km/h (prema meraču na bicikli), sa 500m visinske razlike.
U dugom krugu već pakao (temperatura je dosla do 38C)– prži odozgo, ali prži i odozdo od asfalta. Imao sam duža zaustavljanja zbog hladjenja vodom, što na okrepnim stanicama, što od strane seljana po okolnim selima (divni ljudi).
Svakako, zbog svega toga sporija vozžnja nego u prvom krugu, prosek je prema brzinometru bio i dalje preko 27km/h, ali zbog dužih zaustavljanja za hladjenje, oficijelno vreme je bilo duže i oficijelna brzina za 180.2km je bila 26km/h ili nešto kraća vožnja od 7sati, tačnije 6h 56min.
Moj plan je bio 7h, dakle – mission accomplished!!!
Tranzicija od bicikla ka trčanju (T2), pa samo još 42.2km trčanja
Poslednjih 30 km na bicikli sam vec bio radostan u očekivanju trčanja u kome sam najbolji i na svakom treningu i maratonu (trčao sam 3 maratona u pripremama za Ironmana, a 11 ukupno u zadnje 3 godine), ma koliko bili teški uslovi, bio sam solidan, čak odličan.
U T2 me već hvata euforija, smejem se, zavitlavam ostale oko sebe, ajde nasmejte se samo još maraton; malo sam se i previše zaneo – u T2 ostao 14min 😉
Plan za maraton je bio 4h15min-4h30min.
Počeo sam trčanje na osećaj, ne gledam Garmin; bacim pogled posle par minuta a trčim fantastičnim tempom (5.10-5.20min/km); odličan osećaj, idemo. Medjutim prvi kilometri su bili u hladu i bilo je oblačno, temperatura 38C u hladu.
A onda su se oblaci razišli i izašli smo na sunce – na suncu je bilo bar 45C, možda i više – katastrofa!!!
Posle 500m već ste prženi, posle 1000m pokojnik…
Tada odlučujem da vreme za koje ću završiti trku nije prioritet, već zdravlje.
Između okrepnih stanica sam trčao tempom 6.15-6.45 (u zavisnosti od dela trke) – ovo je bio ultra komforni tempo u ovim ekstremnim uslovima, tj zona u kojoj nikad nisam trčao – jednostavno nisam hteo nikakav rizik po zdravlje.
Međjutim, svaka okrepna stanica, a bilo ih je 7 na 10.5km (koliko je bio jedan krug oko Majne, trčalo se 4 kruga) je zahtevala 1-3 min zadržavanja (voda, koka kola, iso, slana voda, hlađenje polivanjem, hlađenje ledenom vodom, uzimanje leda i stavljanje istog pod maramu na glavi i u džepove).
Sve vreme sam trčao sa 3-4 kocke leda na glavi (posto je mozak bukvalno ključao) i sa ledom u džepovima biciklisticčke majice (koji sam uzimao i hladio ruke, čelo, grudi, stavljao led u usta).
Procenjujem da sam izgubio oko 50-60 minuta na okrepnim stanicama, te da bih u fer uslovima bio brži upravo za tih 50-60 minuta,
Vreme maratona – 5h 12min. Dakle, 1h preko plana, ali…
Epilog – seča kneževa
… da pomenem podatak koji ce plastično ilustrovati koliko sam ispravno postupio time sto sam bio vrhunski oprezan tokom trčanja – 3300 ljudi je prijavilo trku, 3066 je izašlo na trku (dakle, 250 je odustalo pre trke), a jedva nešto preko 2000 je bilo onih koji su završili trku– dakle debakl, seča knežava!!!
Dok su ljudi crkavali u zadnjim kilometrima, ja sam zadnjih 10km trčao sa osmehom, maštajući o ulasku u cilj potpuno relaksiran. Ni u jednom trenutku trčanja nisam razmišljao o tome da li ću završiti – toliko sam bio u ultra komfor zoni, sa 0% rizika – prioritet je bio da uđem u cilj u ekstremnim vremenskim usklovima!
I onda, finalni sprint tempom 20km/h u zadnjih 100m, 226. kilometra trke! To je samo bio dokaz da sam napravio pravi potez iskusno taktizirajući – ostali ljudi su ulazili u agoniji, u najboljem slučaju hodajući.
Ja sa osmehom, teram publiku da navija dok trčim sprint, osmeh od uva do uva na cilju – You are an Ironman!!!!!!!!
Postao sam Ironman – sa osmehom, bez povrede i sa ciljnim vremenom 14h 5min.
Jeste, da su bili fer uslovi bilo bi 13h, verovatno i ispod 13h, ali “who really cares about this”, posle 7 meseci treninga i 4600 predjenih kilometara, ja sam Ironman!
Kakva duhovna satisfakcija!
Ustao u 4 ujutro, zavrsio trku u 21h uvece, legao da spavam u 2 ujutro, pošto su endorfin i adrenalin splasnuli!
Jedan od najdužih, najizazovnijih, ali i najlepših dana u mom zivotu, jer tamo gde je pravi izazov, tamo je i satisfakcija nakon ostvarenja cilja najveća!
Završiti Ironmana u fer uslovima je spartanski podvig na granici nemogućeg, a uraditi to na 38C je podvig razmera za koji nemam pravih reči da ga opišem!
“If your dreams doesn’t scare you, you don’t dream big enough”
5 komentara. Leave new
Svaka cast, jako dobar tekst! Zelim ti jos puno ovakvih podviga!
Bravos! Bravos! Jako inspirativno, sve čestitke!
bilo bi zanimljivije da nam je gospodin rekao kako je sve to počeo i kada. koliko mu je vremena trebalo da pređe put od pušača od 120kg do ironmana? koliko odricanja, promene u navikama, naročito ishrani? koliko godina ima? po slikama bih rekao da se radi o veteranu. bitke koje je vodio u trenucima krize? čiju podršku je imao?
osim jedne slike „pre i posle“ tekst se bazira na samoj trci a to već znamo kako izgleda
Hvala svima na cestitkama!
Cilj ovog teksta je promocija triatlona, pa otuda i fokus na trku. Ipak zelim da naglasim da Ironman nije obicna trka, i da ljudi ne znaju mnogo o ovoj duzini triatlona od 226km, inace ga je zavrsilo izmedju 40-50 ljudi iz srbije u 30 godina, koliko Ironman kao diaciplina postoji. Clanak bas zbog toga i jeste namenjen trci i triatlonu (pusenje, mrsavljenje, podrska, itd, su za drugi tekst) da umesto da Ironman zavrsi nekoliko ljudi godisnje, da ga zavrsi nekoliko stotina ili hiljada iz srbije, i da ljudi postanu svesni da to moze da uradi obican porodicni covek poput mene samo ako je dovoljno posvecen i ubedi nJveceg neprijatelja (samoga sebe) da to moze. Inace, imam 42 godine, ozenjen, dvoje dece i na odgovornoj poziciji u firmi. Veliki pozdrav!
Bilo bi u ovoj zemlji i vise Ironman triatlonaca da je bolja finanskijska situacija, koja je po meni najveci problem. Znam najmanje 5 osoba koja bi odmah pocela da se spremaju kad bi imali „samo“ za prijavu koja je oko 500 evra. Tako da u Srbiji nije najbitnije samo imati jaku zelju. Jos jednom svaka cast na podvigu. Veliki pozdrav.