Trening čini razliku – Pančevački triatlon 2013 vs 2012

Prvi sprint triatlon koji sam uradio bio je Pančevački triatlon održan 2012. godine. U oktobru 2012. počeo sam i ozbiljnije da treniram i za godinu dana uspeo da stvorim osetnu razliku i napredak u sva tri segmenta.

Nakon St. Polten-a, fck duatlona, nisam ni pipnuo trening čitavih nedelju dana. Pored fizičkog umora, veći problem je bio psihički zamor i razočaranje nakon trke. Prošle nedelje krenuli su i prvi treninzi, ali bez opterećivanja ukoliko se desi da neki ne stignem. Telu je potrebno 2 nedelje da se odmori od ovako velikih trka, što sam i primetio – listovi posle trčanja su boleli više nego obično.

Plan za ovu trku bio je da se odvoza bajk u zoni 4, te da se da maksimum na trčanju, tj. kako Vlada kaže – „nemoj da se štediš i užiivaj“.

Prethodna dva dana vodio sam ENGSO Youth radionice u vezi teme zapošljavanja mladih u sportu (o tome ću više u nekom narednom tekstu), tako da nisam stigao da odradim planirane treninge. Zbog ovoga nisam imao nikakva očekivanja osim da rasterećeno uradim jako i po dogovoru sa Vladom.

Prošle godine trku sam završio za 1 sat i 28 minuta sa sledećim prolazima:

• Plivanje: 20:39
• Bajs: 45:35
• Trčanje: 22:39

Balša i ja smo ove godine, iskusno, otišli kolima do Pančeva. Iskusno, zato što smo u povratku videli Sašku i ekipu kako se po vrućini vraća i prisetili se našeg mučenja od prošle godine. Definitivno nemojte to da radite i kada budete radili triatlon u Pančevu 🙂  Uz istu muziku za loženje kao i kada smo se iz Beča zaputili za St Polten, stigli smo do Pančeva i odradili sve neophodne pripreme  – bike check in, registracija, provera opreme, zagrevanje, slikanje za Mens Health i te fore.

A onda i start, koji je ove godine bio pomeren uzvodno, tako da je veći deo staze bio plivanje niz vodu. Izlazim za nekih 13:45, što je očigledan napredak u odnosu na prošlu godinu. Loša strana triatlona jeste što na trci ne možete da proverite napredak, jer smo ovog puta plivali nizvodno i sa odelom, pa ne postoji siguran način da proveriš koliko su ovi elementi pomogli.

T2, po prvi put za mene na triatlonu i tu mislim da sam dosta vremena izgubio. Mora da se vežba naskakanje na bajk i oblačenje cipela.

Bajk je bio najuzbuljiviji zato što sam sve vreme vozio sam, tako da sam se hvatao za bilo koga ko je prošao. U jednom trenutku prošao je Nikola Jevtić, koji je kompetetivan triatlonac i elitni takmičar na našim prostorima. I on je izgubio grupu, pa sam mu se priključio i držao sa njim jedan krug.

Uvek mi je trip da kada me lapuju, tj. prestignu za ceo krug, izvozam deo trke, kako bih proverio koliko je to brzo i ocenim da li mogu da ispratim takav tempo.

Nakon što sam vršljao u zoni 5.5 i 6, a dogovor je bio da vozim 4 zonu, odlučio sam da ne držim po svaku cenu Nikolu jer ipak je za jednu kategoriju jači triatlonac. Možda je to i greška, jer sam posle toga dobar deo trke vozio sam, sve dok Ogi i Tomin nisu prošli. I njih sam držao par minuta, sve do okreta, kada nisam uspeo da ispratim ubrzanje.

Na kraju, najveća greška na trci je i to što sam poslednji krug vozio sa Rilingom (koji me je sustigao), te kada je on završio, reko’ čovek me je lapovao, te sam produžio i odvozao 8 krug na trci. Sedmi krug je pokazivao oko 19km.  Naravno, jako je teško brojati bilo šta u sprint triatlonu kada voziš i trčiš na 95% max HR.

(Inače, ovo se dešava kod nas na trkama sve češće. I Nebojša je imao sličan problem na Adi, kada je istrčao 4.3 km na Beogradskom triatlonu, pa je istrčao i on još jedan krug. Nije ovo samo problem kod nas i St Polten je imao sličnih briga, ali bi bilo jako korisno da organizatori kada premere stazu i objave unapred šta nas očekuje na trci, kako bi se ove stvari predupredile.)

Sve u svemu, ukupno 40 minuta na bajku, ali kada se oduzme višak, realno stanje je 35 minuta, što napredak od čitavih 10 minuta.

T2 je bila stvarno brza, posebno zbog novih elastičnih pertli koje se ne vezuju nego se patika navlači.

Trčanje, da se ne štedim značilo je da idem jako od starta. Nakon što sam prvih par stotina metara išao oko 3:50, našao sam stabilan tempo na 4:10-4:20 što sam držao do kraja. Bilo je jako teško, ali sam uživao i zato sam veoma zadovoljan. Na kraju 19:31, što je procentualno najmanji napredak, što je nekako normalno jer sam po triatlonskoj karijeri došao iz trčanja.

Posle trke, najbolja stvar jeste  recovery tretman sa Compex uređajima, tj. masaža uz Compex Perfomance i asistenciju ekipe iz Intact Group. 30 minuta na mišičnoj stimulaciji, stvarno su me preporodili. A posle toga… voda, proteinski šejk, taština supa sa kendlama i vege lazanja.

Sve pohvale i za organizatore koji su čipovali trku, što je na triatlon trkama stvarno važno zbog svih tranzicija i promena.

Vidimo se sledeće godine ili sutra na bazenu 🙂

Foto by Ivana Ćosić i Danijela Isakov Photography