Glasanje: Ulaže ili ne ulaže država u sport? Evo je prava pravcijata istina, bez obzira na to šta vi kažete!

Nadam se da je ovaj naslov bio dovoljno dobar da otvorite tekst. Dobro je, pošto sledi prava pravcijata istina o tome da li država ulaže u sport ili ne.

Povela se ta tema: Prlainović, Španović, Štefanek… i završila kao i po običaju što sve diskusije završe u Srbiji – glasanjem. Najgora stvar koja može da se desi jeste da sada svi glasaju, staju na neku stranu, a problem ostaje toliko duboko, da se uopšte ni ne zahvata. Možda i mi da otvorimo online anketu, sigurno bi bila hit. Konstruktivnost diskusije i mogućnost da se promeni stanje posledično se ovim „diskusijama“ samo cementira i postaje nemoguće.

Problem sa diskusijom #1: Sport u Srbiji nije samo vrhunski sport

Gledajte, postoji u Srbiji nešto što se zove „Strategija razoja sporta u Sribiji 2014-2018„. Ukratko, da ne čitate dokument na 30 strana, ona definiše 4 prioriteta razvoja sporta:

1. Školski i sport za decu – to je ono da svako drugo dete nema krivu kičmu, da 80% klinaca ne ide na radi fizičko i da u godinama kada mladi koketiraju sa travom i alkoholom, vide sport kao dobro okruženje
2. Rekreativni i masovni sport – to je ovo što radimo na Trčanje.rs, tj sport za sve nas koji pokušavamo da pored porodice, posla i obaveza ostanemo čitavi u ovom vremenu stresa i promena
3. Razvoj sportske infrastrukture – to je nova atletska sala, tako da atletičari mogu da treniraju i zimi, to su školske sale u kojima deca mogu da rade fizičko, to su trim staze, bazeni…
4. Vrhunski sport – to su dostignuća naših takmičara i profesionalaca

Šta je problem: Pitanje da li „DRŽAVA ULAŽE U SPORT?“ je pitanje koje se odnosi na sva ova 4. cilja, a ne samo na tačku 4. na takmčarski-vrhunski sport!

Znači, hajde da govorimo o tome da li država ulaže u sport i to kroz analizu države. Šta Ministarstvo za sport i omladine piše? Citat iz Strategije tačke 3.3. Finansiranje sporta:

U praksi se kao poseban problem pojavilo odsustvo jasnih kriterijuma i procedura za finansiranje programa u mnogim jedinicama lokalne samouprave, koji je dodatno usložnjen odsustvom adekvatne kontrole utroška odobrenih sredstava i efekata realizacije programa. Prioriteti utvrđeni Zakonom o sportu se većinom ne poštuju. Posebno je uočljiva nesrazmera između finansiranja rekreacije i takmičarskog sporta, a u okviru takmičarskog sporta povlašćen položaj pojedinih sportova iako ne postoje odgovarajući povratni efekti.

Šta hoće Ministarstvo omladine i sporta (MOS)=država kaže ovde? U prevodu:

1. Odustvo javnih kriterijuma – ekonomija: dođem ti dođeš mi. Projekat „Devojčice aktivne“ već petu godinu se organizuje. Jednodnevna aktivnost. Učestvuje 30 devojaka koje nateraju iz srednje škole umesto časa fizičkog. Budžet 5000 evra. 1000 evra ide komiisji, 500 evra za nagrade.  Ostalo organizatoru. Zato što je projekat već tradicionalni.
2. Odustvo adekvatne kontrole utrošaka – Novac dat za organizaciju takmičenja, otišao na putovanje sekretara na edukativni seminar u Budvu sa sastancima (ručkovi)… Ili još gore, stavljena lova u džep.
3. Odustvo efekata realizacije – obećano da će zbog aktivnosti „Promocija kuglanja za Romsku decu“ na aktivnost doći 50-toro dece, a da će njih 10 njih krenuti da trenira i tako će  se izvući iz droge. Došlo 5-toro dece prvi dan.
4. Nesrazmerno finansiranje rekreacije i takmičarskog sporta – U selu se godišnje organizuje jedna trka na 5000 metara za sve seljane i okolna sela – budžet 300 evra. Dođe 300 ljudi na trku. Mesečno, lokalni fudbalski klub u Diviziji 17, Zapadno-Šabačkog kantona, plaća 5.000 evra troškove održavanje terena, plate 5 trenera, ekonoma i još 3000 evra premija igračima.

Odgovor: da država ulaže novac u sport i to pretežno u vrhunski sport. Gde taj novac ide, ko zna.

Problem sa diskusijom #2: Zašto se ulaže u vrhunski sport?

Zamislite sada da imate 1000 eura i treba da podelite između ova četiri aktivnosti. Zamislite da za 1000 eura možete da:

1. Deca: godinu dana 100 strednjoškolaca trči 3 puta nedeljno u okviru grupe Maturanti Maratonci
2. Rekreacija: napravi se trka od 500 ljudi gde ljudi istrče krug oko Ade i proslave Dan trčanja ili se otvori besplatni termin sredom od 8:00 na Tašu, gde stotine građana pliva jednom nedeljno.
3. Infrasktruktura: Obnovi se staza trim staza na Košutnjaku, koji će hiljade ljudi omogućiti da trče u prirodi
4. Profesionalni: plati se avionska karta  i dnevnica da Pera Perić ode na šampionat Evrope

Šta biste vi uradili? Kako biste rasporedili ovaj budžet?

Zeznuto pitanje. Ali verujem da bi vam u glavi bila deca i tačka 1. (ako ste roditelj) ili vaš lični interes (tačke 2. i 3.). Zar ne?

Ja bih celu tu diskusiji preokrenuo i postavio pitanje PRVO PITANJE, jedno filozofsko, pra-pitanje: Zašto uopšte da ulažemo u vrhunski sport? Da bi ljudi kao ja i ti, od 25-30 godina, u najboljim svojim godinama, trenirali po ceo dan i onda otišli na takmičenje. I onda ako osvoje medalju dobili hiljade ili destine hiljada evra??? I plus doživotnu penziju.

Suludo. Jeste lepo i jeste dobar osećaj slaviti sa Olimpijcima i osvajačima medalja, ali ta vrsta investicije države u osećaj koji se sutra zaboravlja je neverovatan. Naravno, tema je ovde „hleba i igara“, no to je već dugačko pitanje.

Sada ću vam da ti moje mišljenje. Mislim da svi profesionalni sportisti treba da krenu da rade neki ozbiljan posao, a da treniraju kada stignu. Evo nekih poslova koji vrhunski sportisti mogu da rade, sa tim da ne čekaju penziju:

• budu vaspitači po vrtićima
• treniraju i rade kao lični treneri za ljude koji žele da dobro izgledaju
• sade maline i beru ih, prave smuti
• postanu fizioterapetu i maseri
• otvore kafić ili restoran zdrave ishrane
• budu inžinjeri

Jeste, ovo je bila šala, no krajnju sliku šta su zanimanja koja bi eventualno država treba da plaća ako ne postoji uslovi za njih, tj ako nema sponzora. Npr vaspitačice i vaspitači, budu 8 sati dnevno sa našom decom, i pomažu im da postanu izvanredni ljudi. Ozbiljan posao.  Poenta je ovde da država, tj ja i ti, uopšte ne treba da plaćamo ljudima stipendije niti plate, niti njihove trenere, niti njihove karte, to što treniraju i takmiče se.

U budućnosti vidim dve stvari.

1. Ljudi, a posebno vaterpolisti, u Srbiji će napokon izaći iz komunizma i shvatiti da je vrhunski sport biznis. Prestaće da kukaju i da uopšte pomisle da biranjem sporta kao karijere završavaju svoju profesionalnu orijentaciju. Roditelji treba da usade svojoj deci u glavu da je sport jako bitna komponenta modernog sedećeg čoveka, ali da postoji rizik da ako ne budu vrhunski fudbaleri ili teniseri, eventualno košarkaši  ili Jusein Bolt neće moći da žive od toga.
2. Država će da plaća onda ljudima da ne bleje, nego da treniraju.  Zemlja će u sledećih par desetina ili stotina godina biti toliko bogata, da više neće biti posla. Ljudi ne da neće morati da rade, nego neće imati šta. Zato će se uvesti zagarantovani prihod. Samim tim što si čovek, dobiješ lovu. Biće sve više vremena i mnogo više ljudi će da trenira sve više.  Ovo je cela diskusija o zagarantovanom osnovnom prihodu.

Problem da diskusijom #3: Zašto uopšte da se finansira sport?

Idemo dalje, zašto da se finansira dečiji sport, zašto da podržavamo Beogradski maraton i ostale manifestacije koje dobijaju novac od države a koje su usmerene na nas obične, ljude, na masovni i rekreativni sport? LINK

Mogla bi da se povede diskusija, ali pogledajte šta piše u Strategiji u tački 3.6. „Iskustva iz prethodne strategije“

S obzirom da sport predstavlja veoma kompleksnu delatnost, Akcionim planom za sprovođenje Strategije razvoja sporta u Republici bio je predviđen veliki broj nosilaca…  Neophodno je napomenuti i sledeće:

– izveštaj je sačinjen na bazi 55% prispelih odgovora (148) od ukupno 270 nosilaca aktivnosti predviđenih akcionim planom za sprovođenje strategije razvoja sporta u Republici Srbiji kojima je poslat dopis;

– u ukupnom broju nosilaca aktivnosti najveći procenat (62%) zauzimaju jedinice lokalne samouprave, pa je na procenat od 55% prispelih izveštaja presudno nepovoljno uticao nedovoljan odaziv jedinica lokalne samouprave (samo 71 od ukupno 168), što iznosi 26% od ukupno 270 nosilaca aktivnosti;

– najbolji odaziv (87%) je bio od strane organizacija i institucija bazičnih nosilaca aktivnosti na koje se najviše i odnosi strategija, koji predstavljaju stožere razvoja sporta u Republici (zavodi za sport, Sportski savez Srbije, Olimpijski komitet Srbije, Antidoping agencija, sekretarijati za sport i omladinu, krovne organizacije u sportu osoba sa invaliditetom, asocijacije školskog sporta i sporta za sve, Vojske Srbije) i nacionalnih sportskih saveza (80%), dok su suprotan primer nosioci aktivnosti koji direktno ne pripadaju sistemu sporta, kao što su akreditovane visokoškolske ustanove (jedan izveštaj od osam akreditovanih visokoškolskih ustanova);

Ovo suštinski znači da oni koji dobijaju lovu iz budžeta, tj ovo što govorimo „da li država ulaže u sport“, u suštini tu lovu i te aktivnosti ili rade ili ne rade, rade osrednje i baš ih briga da išta dokazuju i izveštavaju.

To je kao da ja dam mom sinu npr 500 dinara i kažem mu ovo ti je za sveske i olovke za novu školsku godinu, a kad se on vrati i pitam ga jel si sve uzeo što treba, on samo prećuti. I nikom ništa.

Ako nema izveštaja o aktivnostima, onda nemam pojma da je mali taj novac potrošio u kafani, otišao na Exit ili šta god. Tako i ovi klubovi, gomila računa za telefone, reprezentacije, putovanja… država ulaža novac, a novac ide na ko zna šta.

Rešenje je naravno da se ne finansiraju one organizacije koje ne dostavljaju izveštaje. Da se krivično gone oni koji su načinili štetu.

Mogućnost da se ovo desi vidi se na primeru milionskih pronevera i dugova koje su Zvezda i Partizan napravili.  Ako se to ne desi tu, onda neće ni u nekom Ćićevcu da se sudi što je umesto na lokalni turnir u malom fudbalu jedan deo novca od 300 evra otišao na kupovinu polovnog skutera za predsednikog sina.

Rešenje je onda, radikalno, npr ugasiti sva finansiranje sporta u 3 godine uz praćenje situacije. Šalim se, opet :)), nema rešenja ovde, problem sa finansiranjem sporta je duboko kao dug Zvezde.

Zaključak

Diskusija „Ulaže li država novac u sport ili ne, dovoljno ili ne…?“ je odlična tema. Ali nije pitanje glasanja na internetu ili prepucavanja po Kuriru i Blicu, nego je mnogo kompleksnije pitanje za koje, nažalost, mi još nemamo kapaciteta da se bavimo. Zato se bavimo prepucavanjem, tu smo megacarevi.

Ja bih zato dao jedan od najboljih saveta i završio ovu priču pozitivno: Patike na noge i pravac trčanje. Trčanje je zbog svega ovoga gore što ste pročitali, jedna od rektih sportskih aktivnosti u Srbiji koja je tako bogata radošću i koja raste kao nikada ranije.

Od 2009. godine broj ljudi koji redovno trče i učestvuju na trkama za svoju dušu je povećan sa par stotina na par destina hiljada. Zato što tračnje raste samo od sebe, ne treba mu podrška, nego je grasroot i sa podrškom koju imamo u nama samima! Samo napred!