Oprostiti se od svojih prvih patika kupljenih isključivo za trčanje, i previše je slično opraštanju od bivšeg/e partnera/ke. Dobro, možda ne baš toliko. Ali, svakako je jako blisko opraštanju od osobe sa kojom ste mnogo toga prešli – uspona i padova, dobrog i lošeg, Sunca i kiše, života! Teško. Veoma, veoma teško.
Ono što bi tebalo da bude veoma jednostavan zadatak u dva koraka (1. Uzmeš patike; 2. Baciš patike), pretvorilo se u otezanje, razmišljanje, premišljanje, pravdanje, sećanje…
Pre šest godina, trčanje mi je bilo nezanimljivo, čak i – dosadno. Godinu dana kasije sam kupio prve patike za trčanje. Šest godina kasnije sam istrčao svoj prvi polumaraton, a godinu dana ranije i prvih 10km na Nike- ovoj We Run Belgrade trci.
Ti trenuci (bukvalno svaki kilometar, svaki sekund obe trke, a naročito oni najteži, najkritičniji) su mi ostali, i zauvek će ostati duboko urezani u pamćenje. I u kolena. I u žuljeve.
Naravno, nije neki uspeh istrčati dve dve trke za šest godina. Ali, kada sam počeo da trčim, nisam nameravao da trčim bilo koju trku. Prosto, to je bio prirodan razvoj stvari. Već tada (nakon We Run Belgrade 2015) sam znao da Reebok patike koje imam od 2010. godine treba da „lete“. Ali…Uvek to „ali“. Propuštaju vodu – ALI, nije strašno. Žuljaju me – ALI, mogu izdržati. Pukle rupe za pertle – ALI, mogu baš tu jednu rupu i da preskočim. Đon se raspada – ALI…Kada želiš, uvek ćeš da nađeš neko „ali“.
Kada sam krenuo da trčim – nisam trčao. Bežao sam
Okolnosti u kojima sam se našao i stanje u kojem sam bio, iznudili su mi trčanje. Basket više nije bio dovoljan. Tražio sam, trebao sam još nešto. Da razmišljam samo o onome što je ispred mene. Da se izmorim, ispraznim i guram svoje telo i mozak što dalje, dok više ne mogu da izdrže. Tada je bilo „dalje od“, a par godina kasnije se suptilno pretvorilo u „što dalje“ – 5km, 10, km, 15km, polumaraton, sledeće godine i maraton.
Koliko god zvučalo kao kliše, a znam da zvuči, taj put od „dalje od“ ka „što dalje“ jeste nešto što je i moj životni put. Iz ove perspektive, to dobro vidim. I na tom putu, trčanje mi je mnogo pomoglo. Naravno, na prvom mestu, pomogla mi je najdivnija osoba na svetu, sa kojom delim svoj život i koja me podržava u svemu, i koja veruje u mene – uvek i svuda. Baš kao što i ja bezgranično verujem u nju. Bez nje ne bih nikada stigao do ovog „što dalje“. Zato joj nije dosadno (barem to nikad nije rekla) da vozi bajk dok ja trčim ili da me čeka na cilju, sama.
Trčanje mi je pomoglo da shvatim da na putu ka cilju nema predaha, odmora, padanja, dvoumljenja i preispitivanja. Postoje samo dve konstante – ti i cilj. I patike koje imaš na nogama. Ako nemaš „poverenja“ u svoje patike, ako se ne osećaš komotno u njima, nećeš uspeti. A ja sam u svoje Reebok patike imao mnogo poverenja. I dalje ga imam.
Ali…
Ali, sad puštaju vodu. Ali, pukla je rupa za pertlu. Ali, žuljaju me.
Ali…
Ali, možda bih mogao da im dam još jednu šansu? Ipak, mnogo toga smo prošli zajedno – uspona i padova, dobrog i lošeg, Sunca i kiše, života!
I moramo da idemo još dalje.
