Međunarodna atletska federacija (IAAF) objavila je, 26. aprila, nova pravila za učešće žena na atletskim takmičenjima. Žene čije telo proizvodi nivo testosterona veći od 5 nmol/L, ako žele da se takmiče, moraće da uzimaju lekove za smanjivanje nivoa testosterona. U svojim odlukama IAAF govori o ženama sa “razlikama u seksualnom razvoju” (DSD) koje imaju stopu testosterona iznad 5 nmol/L. Nekadašnja granica, zacrtana 2011. godine, bila je 10 nmol/L i ona je odgovarala donjoj granici kod muškaraca.

Sebastijan Koe, predsednik IAAF-a, takođe smatra da je nivo testosterona neposredno vezan za rezultat. Međutim, u pitanju su verovanja iz osamdesetih godina prošlog veka koja atletske rezultate vidi samo u prizmi testosterona, ali ne i svih metaboličkih procesa. Naime, određeni broj DSD žena imaju XY hromozom, tako da njihov metabolizam prilično zavisi od testosterona. Smanjiti im nivo testosterona, da bi mogle da se takmiče, nema medicinskih osnova, jer one nisu bolesne, a to bi, istovremeno, moglo da bude opasno za njihovo zdravlje i da dovede do prerane menopauze.

Džoana Harper, transrodna trkačica i stručnjak za medicinsku fiziku

Zato se može reći da ova odluka Međunarodne atletske federacije, u zajednici sa Olimpijskim komitetom, predstavlja očiglednu diskriminaciju žena i ima mnogo širi ideološki i društveno-politički značaj. Pored obezvređivanja ženskog tela, jačanja predubeđenja i ozakonjivanja stereotipa, u pripremi je i nova rodna kategorija u oblasti sporta. Pored muških i ženskih takmičara, pojaviće se i treći pol – transrodni i interseksualni. Odluke IAAF-a se zasnivaju na radovima doktora Janisa Piciladisa, profesora brajtonskog univerziteta (VB), stručnjaka za antidoping metode i Džoane Harper iz Portlanda (SAD), transrodne trkačice i stručnjaka za medicinsku fiziku.

Janis Piciladis, profesor brajtonskog univerziteta (Velika Britanija), specijalista za antidoping metode

Kako je počelo…

Odluka o prirodnom nivou testosterona kod atletičarki, donesena 2011. godine, nije mogla da se osloni na neko istraživanje, jer ga nije bilo.

Da bi došla do željenih rezultata, Međunarodna atletska federacija pokušala je da prirodnu hiperandrogeniju poravna sa vanzakonskim dopingom. Zasnivajući se na studijama dopingovanih istočno-nemačkih atletičarki, IAAF je pronašla da su njihovi rezultati bili uvećani za 9 do 10 odsto, što je odgovaralo razlici između muških i ženskih rezultata.

Sportski arbitražni sud uzeo je u obzir tu informaciju i od Federacije tražio dokaze da kod hiperandrogenih trkačica testosteron omogućava rezultate veće za 10 odsto. Federacija je pronašla 4 do 5 odsto i to kroz merenja rezultata četiri atletičarki koje su pristale da se operišu. IAAF im je “naučno” dokazala da će njihovi rezultati da se smanje, ali da će one ostati elitne takmičarke. Nesrećom, posle operacije, one više uopšte nisu imale elitne rezultate.

Duti Čand, indijska trkačica na 100 m

Sportski arbitražni sud je odbio zahtev IAAF-a zbog slabih naučnih dokaza i čitava afera je odložena za još dve godine. Po isteku označenog perioda, 2017. godine, lekari IAAF-a objavili su studije koje su “potvrdile” njihove pretpostavke.

Upoređujući rezultate od 2011. do 2013. godine, oni su izneli dokaze da su žene sa višim nivoom testosterona uvek imale najbolje rezultate. Tako se pokazalo da su najbolje rezultate imale hiperandrogene atletičarke u disciplinama kladiva i skoka sa motkom, što je potvrdilo da testosteron uvećava agilnost (sposobnost da se brzo promeni pozicija tela) i spretnost. Međutim, nije pronađena nikakva korelacija u disciplinama čiste snage kao što je bacanje kugle i sprint.

Znači, iz IAAF studija moglo je da se zaključi da agilnost i spretnost nisu ni od kakve koristi na 400 i 800 m, dok snaga, neophodna za te distance, nije vezana za nivo testosterona. Međutim, oni su zaključili suprotno, tako da je izgledalo da se Međunarodna federacija skoncentrisala na distance od 400 m do 1.500 m i time se urotila protiv južno-afričke atletičarke Kaster Semenje koja dominira svoju disciplinu, 800 m, punu deceniju, sa uspešnim izletima na 400 m i 1.500 m.

Diskriminacija zbog zarade

U atletici, kao i u svim domenima građanskog društva i pravne države, lekarska tajna je jedan od osnovnih elemenata. Međutim, IAAF nema isto viđenje, tako da su hiperandrogene takmičarke izvrgnute ruglu. Kroz različite kanale, na čudne načine, pokreću se diskusije o njihovim nivou testosterona, genitalijama, mikro-penisu, testisima i opštem izgledu, što dovodi do izuzetno teskobnih situacija u životu atletičarki. Intimni detalji te vrste ne spadaju u javnu sferu i niko ne bi trebao da ih objavljuje bez ovlašćenja, posebno ne Međunarodna atletska federacija, koja bi trebala da štiti sportiste.

Kaster Semenja (Južna Afrika), višestruka olimpijska i svetska šampionka na 800 m

Nova odluka IAAF-a očigledno je zasnovana na seksističkim stereotipima vezanim za ženu i njen izgled. Potom, u pitanju je i komercijalna strana sporta u kojoj se traži neprekidno uzbuđenje i novosti. Sve veća profesionalizacija sporta pretvorila je sport u robu i zabavu. Sportisti su postali robne marke i zabavljači, a menadžeri i finansijeri od njih ne traže izvrsnost, nego spektakl i dohodak.

Ogromne sume novca koje u sport ulažu sponzori, televizija i organizatori, čine da savezi i federacije zaboravljaju da bi sport trebao da odražava zdrav duh grčkih olimpijaca, a ne manipulativni karakter rimskih cirkuskih arena. Pol atletičarki ne sme, dekretom, da odredi Međunarodna atletska federacija, nego biologija, a izolacije i degradiranje osoba koje ne podležu uobičajenim normama, bile su već viđene u prošlosti i okarakterisane kao rasizam, segregacija, seksizam, homofobija, nacizam… Moglo bi da se zaključi da je, nekada, diskriminacija vršena zbog ideologije i vlasti, a danas se to čini zbog zarade.