Rekreativni sport je ušao u trend, posebno trčanje. Pre četri ili pet godina, svi su se čudili u Poljskoj kada je neko trčao po gradskim ulicama i nikako nisu razumeli kad su jednom zatvorili glavne ulice jer je nekih 50,100,500 a možda i 1000 trkača jurilo … ko zna gde? I zašto?! 10 kilometara? Ko trči 10 kilometara?
Ako mora već da trči nek trči po parkovima i ne 10 nego 2 kilometra. Dosta je 2, zar ne? Osim čuđenja bilo je i divljenja. Možda i ljudi koji trče 10 kilometara nisu normalni, ali bogami… dobri su… Jao, kako su fit! Imaju baš izuzetnu kondiciju.
Sve što pamtim bilo je čuđenje
Pamtim kad sam se po prvi put susrela sa trkom u Vroclavu. Imala sam onda možda nekih 10 godina. Znam da je bilo jako hladno, možda to je bio novembar i ako je stvarno ovo bio november, bila je to trka nezavisnosti, jer je 11. novembra Poljska postala opet nezavisna posle 123 godine.
Bila sam na glavnom trgu i Marcin je trčao 5 ili 10 km. Ne pamtim koliko tačno. Ali sve što pamtim bilo je moje čuđenje zašto on je hteo da trči? Zar nije mu jasno da neće pobediti? Pa on nikad nije trčao, niti vežbao! Šta mu je palo na pamet?!
Hladno mi je, moram ovde da stojim, mama i tata drže me za ruku i oni gledaju u gužvu i prate pogledom Marcina koji trči negde tamo između gomile kretena.
Pamtim da se trka završila pored spomenika Alaksandru Fredri. Gledala sam Marcina kad je dolazio za bananom i flašom vode i čudila sam se opet odakle mu je ovo i zašto je to dobio za džabe.
Zapravo pamtim samo da nisam ništa razumela, ni znala i bila sam jako ljuta što moram tamo da stojim. Ne sećam se čak ni da li sam pitala Marcina zašto je trčao. Verovatno nisam.
Svakako danas već razumem malo više i znam da nije bitno da nećeš biti prvi na finišu i da za većinu trkača čak najbitnije samo da stignu na finiš pre kraja vremena koji imaju a obično ima toliko puno vremena da pola trke možeš da hodaš.
I baš sada kada mislim na ovu trku malo zavidim tim trkačima koji su bili u formi u kojoj sam ja sada, jer bih izgledno zbog toga što je toliko malo ljudi trčalo mogla konačno da budem bar treća! I onda sigurno svi su se divili tome ko je pobedio i svim koji su završili trku jer jako malo ljudi je znalo da svi mogu da trče 10 kilometara i to najverovatnije posle 3 meseca treninga (ako ne manje).
Čuđenje je zamenila nova religija
Sada se sve manje ljudi čudi kada kažeš da trčiš. I sve ređe ih čudi kada pričaš da trčiš po 10,21 ili 42 kilometara. Sve je više trkača na gradskim ulicama i sve češće kola ne mogu da prođu kroz grad zbog neke trke.
Trčanje je sada u Poljskoj postalo veća i bitnija religija nego katolička. A kada si na žurci sa trkačima i pored njih pušiš cigaru verovatno si učinio veći greh nego kad uvrediš Božje ime pored katolika. I nije to zbog toga što njima smetaš, samo zato što ti – osoba koja kaže da trči- pušiš cigaru!
Da ne spominjem već koliko si pogrešio ako priznaš tokom neke trke da nisi vežbao pre ceo mesec. Ajao… koliko si ti onda bez pameti, neodgovoran, koliko je ovo bilo netrkačko ponašanje, da li uopšte još možeš da kažeš za sebe da si trkač?!
Kako to trčanje menja život?
Uđeš na neki sajt o trčanju i čitaš kako ova religija za sve ljude na svetu menja tvoj život. Kako si postao bolji čovek, jer trčiš. Kako se odjednom tvoja karijera kreće pet puta bolje, nezavisno od toga da li je povezana sa sportom ili nije, zbog trčanja odjednom imaš deset puta više para. Kako si srećan po ceo dan, jer endorfini nikad ne izlaze iz tvog organizma (ma da! ). Kako si super fit i izdržljiv! Kako si uporan i dosledan (Ko? JA?!)
Na šalim se, ljudi stvarno veruju da se se to dešava zbog trčanja. Posećujem ove sajtove i čitam kako se ovi ljudi menjaju, nalaze svoju ljubav, posao snova ili postaju super zdravi i zaista plačem!
Suze mi idu po obrazima kad čitam kako se neko posle maratona odjednom pretvorio u ispunjenog čoveka- našao je smisao svog života. Sedim, čitam i plačem. I još sam verovala da zapravo jeste tako, samo da i ja moram da istrčim taj maraton.
Maraton neće promeniti ništa ako ti ne promeniš svoje uverenje
11. septembra istrčala sam svoj prvi maraton. Ništa se nije promenilo u mom životu. Još gore, izgubila sam ovo verovanje da trčanje stvarno može nešto da promeni. Zavidim ljudima koji veruju u to. Mislim da baš zbog toga uspevaju sve da menjaju.
Ok, boriš se sam za sobom ponekad kada te sve boli a ti svejedno želiš da dobiješ medalju, pa trčiš dalje.
Ok, ljudi ti kažu da si super, posebno ako imaš rezultate bolje nego 3/4 ljudi koji trče u trci i kada si žena.
Ok, prijatan je osećaj kad ti neko ko misli da je super kaže da trči 10km za 47minuta a ti odgovaraš da je tvoje najbolje vreme 46:30 pa onda vidiš kako taj neko odjednom postaje manji.
I lepo je gledati kako na zidu ostaje sve manje i manje mesta za nove medalje.
Sve je to lepo. Ali isti si ti čovek i dok ti ne počneš da veruješ da trčanje sve menja, onda se neće promeniti baš NIŠTA.
________________
Tekst nam je poslala Marta, naša čitateljka iz Poljske!
je promenilo moj život – iskreno o maratonu){kind=link}