Planinski maraton na Alpima

U subotu 3. jula trčao sam svoj drugi maraton, te prvi planinski u svojoj trkačkoj karijeri. Posle 3 sata i 52 minuta u Beogradu 2009, pa onda i nekolicini uličnih polumaratona koje sam istrčao od tada, alpski maraton u Oberštaufenu (Oberstaufen) je bio sasvim novo iksustvo za mene.

Najveći utisak je da sam završio maraton sa osećajem zadovoljstva zbog učestvovanja i spoznavanja lepote trčanja kroz planinske predele Alpa. Prati me i osećaj lagodnosti prema trčanju, odnosa prema uspehu i jedno sasvim uravnoteženo zadovoljstvo posle trke, bez onoga „e mogao sam bolje“.

Kako to izgleda trčati 42 km na planini?

Zajebato. Kažu da ne možeš naučiti dok sam ne isprobaš novu situaciju. Čitajući mapu trke sa visinskom razlikom učinilo mi se da je uspon sa 700 na nekih 1700 metara sasvim obična i OK distanca. Trčao sam na Sljeme u Zagrebu i mislio sam da ne može biti mnogo teže od tih 10 km.

Nisam imao očekivanja za vreme ,već mi je ideja bila da izdžogiram stazu, samo da ne pešačim. No, već posle 3-4 km kada se izađe iz grada, dođe se do uzbrdice na kojoj nema smisla trčati. Sledećih 20 km bilo je slično, ispresecano strmijim i blažim uzbrdicama, te penjanje na vrh planine koji je zimi skijalište sa žičarom.

No ceo taj put i penjanje je divno jer se prolazi po šumskim putevima, otvorenim livadama, kamenjaru, travi, korenju… Nekoliko puta se desilo da sam morao da prolazim kroz stado krava koje pasu na pašnjacima. Kako je to čudan osećaj straha kada se nađeš među ogromnim životinjama…

A na vrhu neverovatan pogled sa planine prema snežnim Alpima u daljini, nekolicina planinara i nekoliko uskih puteva preko kamenjara ispod kojeg je provalija od hiljadu i više metara. O strahu i ne misliš kada nakon 3h penjanja dođeš do litice koju moraš da pređeš držeći se za sajlu koju su planinari postavili.

Imao sam i manji peh kada sam se gotovo survao u jednu manju travnatu provaliju nakon što mi je noga skliznula. Jedva se uhvatih za travu, a uzbro nakon toga mi je pomogao čovek koji je išao iza mene. Mislim da se on više uplašio nego ja :))

Na vrhu

Na vrhu je bila Dragana sa našim prijateljima i domaćinima. Ona je bila prva žena u trci Nordijskog hodanja na 12 km (koju je bez blama istrčala :)), a do vrha je došla žičarom za koju dobijate besplatnu kartu uz startni paket. Stvarno prija oduševljenje drage kada onako izmučeni stignete do vrha. Tu mešavinu ponosa i zabrinutosti koju izazovete kod voljene osobe pri neverovatnim psiho-fizičkim naporima treba da osetite. Moja preporuka za maraton :))

Na vrhu, usled neikustva, pomislite samo još da se spustim što je lakši posao i onda na jedan Heffeweizen + Radler za dopunu. No kada krenete da se spuštate i kada shvatite da se kližete kamenjarom zbog čega su vam noge i mišići prednje lože non-stop pod ogromnim stresom, pomislite da će zbog toga zasigurno i pući. Onda malo psujete što se niste spremili i kako ste bili glupi  da pomislite da je ići nizbrdo lakše nego ubzrdo.

Spuštajući se prestiglo me je sigurno desetak takmičara koji su očigledno ili bili bolje spremljeni za ovakav napor ili koji nisu marili za svoje noge, tetive i kosti. Nakon svega ovoga, kad god bih se zaustavio na okprenoj stanici osećao sam onaj isti bol koji dolazi pred kočenje u lumblanom delu kičme. Kolena su me samo malo bolela.

Ishrana tokom trke

Ishrana tokom duge aktivnosti je veoma važna. I na vrhu i na ostalim okprenim stanicama bilo je banana, lubenice, jaffa keksa, a od pića voda, izotonik i kola. Zbog temperature od oko 35 C na svakoj većoj stanici (oko 8 njih) sam popio minimum po dve čaše vode i jedan izotonik i samo sam na kraju osećao da mi se bućka u stomaku i da sam preterao na poslednjoj stanici kada sam pored izotonika popio i dve čase kole. Svu ostalo tečnost sam potrošio. Za 5 i po sati koliko sam trčao mislim da sam uneo nekih 5 litara vode zajedno sa manjim okrepnim stanicama i voćem koje sam klopao.

Petnaest minuta pred trku pojeo sam pola Vitargo proteinskog bara, a drugu polovinu na 20 i nekom kilometru kada sam i osetio glad. Imao sam sa sobom i dva gela koje nisam hteo da klopam da mi ne bi teško pali na stomak. Sa druge strane sve više se vraćam filozofiji prirode, pa veštačke stvari ako ne moraju onda i ne uzimam 🙂

Na kraju zid

Kako se sporo odmotavaju kilometri od 30… Taj „maratonski zid“ i trenutak kada trčanje postaje preispitivanje sopstvene volje, te računjanje kilometara, minuta i šta ti ja znam čega, mi je posebno interesantna tema. Naime, za one koji ne znaju oko 30 kilometra, tačnije posle par sati treninga, nakon što se istroši energija, trčanje postaje jedna nevoljna i teška aktivnost. Postajete nervozni, noge su teške, lako odustajete i pitate se „kad će taj kraj više“.. e tada sam ja vrteo pitanje: Kako to Skot Jurek trči 160 kilometara i ne pukne od dosade? Kako to bavarske Hajdi devojčice iz oblasti Algoj u selu od 200 stanovnika dočekuju maratonce i mene koji dolazim iz jednog milijonskog grada? Da li su čule za Beograd i da li bi svoju idiličnu kućicu menjale za stana u Blokovima? I tako neke gluposti, poput: Zašto svi Nemci sa sela pored ostalog imaju i Mercedese kabriolete?

No, u 40 kilometru se ulazi opet u gradić i staza je ravna i asfaltna, te sam tu odlučio da vratim Nemcima za ono poniženje pre par godina kada sam kao mladi praktikant bio najsporija baba od svih džogera u Štutgartu.  Išao sam baš jako i uspeo sam da sustignem barem 5 takmičara sa kojima sam se vukao poslednjih desetak kilometara.

Trka bez štoperice

Moram priznati da sam imao lep doček na trci. Moj prijatelj Rajner je pre starta obavestio organizatora da sam došao čak iz Beograda zbog trke, te je ovaj preko razglasa to i objavio. Usledio je i lep aplauz.

Pričao sam sa Markusom koji je i izmislio stazu i on mi je rekao da je ovo trka koja se trči bez sata i štoperice. Ja sam je još na početku tako shvatio, uživajući u samom trčanju. U svemu mi je pomogla i moja neorganizovanost te i prazan Garmin i zaboravljeni Polar.

Prvi kroz cilj je prošao čovek za 3 sata i 20 minuta i ja ne znam kako je to uradio. Dobio je simboličnih 150 evra, a sama kotizacija je bila 40. Trka je bila organizovana fantastično, sa čipovanim vremenima, odlično snabdevenim okrepnim stanicama i divnim ljudima na njima. Nekoliko puta smo prolazili kroz neka mala selca gde su ljudi navijali ili sami organizovali vodu za takmičare. Na poslednjoj stanici žena je služila hladnu koka-kolu. Sjajno! Pored svega na još par neverovatnih mesta se mogla dobiti po čašica vode, gde je organizator poslao po par planinara da sačekaju sa nekoliko flaša vode i maratoncima daju samo po guc kako bi mogli da nastave.

Inače Oberštafen je poznato mestašce za odmor, a njihovu ponudu pogledajte na sajtu http://www.oberstaufen.de/. Tu sam za pomoć, a možda se i organizujemo pa odemo na kampovanje sledeće godine 🙂

p.s. Nakon trke odgledali smo sa pedesetak Nemaca meč protiv Argentine. Na par kilometara nalazi se Immenstadt sa jezerom u kome smo se okupali pre povratka kući.  U tom gradiću možete jedriti, voziti paraglajder, a kako sada vidim i raditi veliki triatlon sa nagradnim fondom od par hiljada evra. Eh ti Nijemci.