Connect with us

Hi, what are you looking for?

Blog & Kolumne

Planinski maraton na Alpima

Kati, Oli, ja i Dragana

U subotu 3. jula trčao sam svoj drugi maraton, te prvi planinski u svojoj trkačkoj karijeri. Posle 3 sata i 52 minuta u Beogradu 2009, pa onda i nekolicini uličnih polumaratona koje sam istrčao od tada, alpski maraton u Oberštaufenu (Oberstaufen) je bio sasvim novo iksustvo za mene.

Najveći utisak je da sam završio maraton sa osećajem zadovoljstva zbog učestvovanja i spoznavanja lepote trčanja kroz planinske predele Alpa. Prati me i osećaj lagodnosti prema trčanju, odnosa prema uspehu i jedno sasvim uravnoteženo zadovoljstvo posle trke, bez onoga “e mogao sam bolje”.

Kako to izgleda trčati 42 km na planini?

Zajebato. Kažu da ne možeš naučiti dok sam ne isprobaš novu situaciju. Čitajući mapu trke sa visinskom razlikom učinilo mi se da je uspon sa 700 na nekih 1700 metara sasvim obična i OK distanca. Trčao sam na Sljeme u Zagrebu i mislio sam da ne može biti mnogo teže od tih 10 km.

Nisam imao očekivanja za vreme ,već mi je ideja bila da izdžogiram stazu, samo da ne pešačim. No, već posle 3-4 km kada se izađe iz grada, dođe se do uzbrdice na kojoj nema smisla trčati. Sledećih 20 km bilo je slično, ispresecano strmijim i blažim uzbrdicama, te penjanje na vrh planine koji je zimi skijalište sa žičarom.

No ceo taj put i penjanje je divno jer se prolazi po šumskim putevima, otvorenim livadama, kamenjaru, travi, korenju… Nekoliko puta se desilo da sam morao da prolazim kroz stado krava koje pasu na pašnjacima. Kako je to čudan osećaj straha kada se nađeš među ogromnim životinjama…

A na vrhu neverovatan pogled sa planine prema snežnim Alpima u daljini, nekolicina planinara i nekoliko uskih puteva preko kamenjara ispod kojeg je provalija od hiljadu i više metara. O strahu i ne misliš kada nakon 3h penjanja dođeš do litice koju moraš da pređeš držeći se za sajlu koju su planinari postavili.

Imao sam i manji peh kada sam se gotovo survao u jednu manju travnatu provaliju nakon što mi je noga skliznula. Jedva se uhvatih za travu, a uzbro nakon toga mi je pomogao čovek koji je išao iza mene. Mislim da se on više uplašio nego ja :))

Advertisement. Scroll to continue reading.

Na vrhu

Kati, Oli, ja i Dragana na vrhu

Na vrhu je bila Dragana sa našim prijateljima i domaćinima. Ona je bila prva žena u trci Nordijskog hodanja na 12 km (koju je bez blama istrčala :)), a do vrha je došla žičarom za koju dobijate besplatnu kartu uz startni paket. Stvarno prija oduševljenje drage kada onako izmučeni stignete do vrha. Tu mešavinu ponosa i zabrinutosti koju izazovete kod voljene osobe pri neverovatnim psiho-fizičkim naporima treba da osetite. Moja preporuka za maraton :))

Na vrhu, usled neikustva, pomislite samo još da se spustim što je lakši posao i onda na jedan Heffeweizen + Radler za dopunu. No kada krenete da se spuštate i kada shvatite da se kližete kamenjarom zbog čega su vam noge i mišići prednje lože non-stop pod ogromnim stresom, pomislite da će zbog toga zasigurno i pući. Onda malo psujete što se niste spremili i kako ste bili glupi  da pomislite da je ići nizbrdo lakše nego ubzrdo.

Spuštajući se prestiglo me je sigurno desetak takmičara koji su očigledno ili bili bolje spremljeni za ovakav napor ili koji nisu marili za svoje noge, tetive i kosti. Nakon svega ovoga, kad god bih se zaustavio na okprenoj stanici osećao sam onaj isti bol koji dolazi pred kočenje u lumblanom delu kičme. Kolena su me samo malo bolela.

Ishrana tokom trke

Ishrana tokom duge aktivnosti je veoma važna. I na vrhu i na ostalim okprenim stanicama bilo je banana, lubenice, jaffa keksa, a od pića voda, izotonik i kola. Zbog temperature od oko 35 C na svakoj većoj stanici (oko 8 njih) sam popio minimum po dve čaše vode i jedan izotonik i samo sam na kraju osećao da mi se bućka u stomaku i da sam preterao na poslednjoj stanici kada sam pored izotonika popio i dve čase kole. Svu ostalo tečnost sam potrošio. Za 5 i po sati koliko sam trčao mislim da sam uneo nekih 5 litara vode zajedno sa manjim okrepnim stanicama i voćem koje sam klopao.

Petnaest minuta pred trku pojeo sam pola Vitargo proteinskog bara, a drugu polovinu na 20 i nekom kilometru kada sam i osetio glad. Imao sam sa sobom i dva gela koje nisam hteo da klopam da mi ne bi teško pali na stomak. Sa druge strane sve više se vraćam filozofiji prirode, pa veštačke stvari ako ne moraju onda i ne uzimam :)

Na kraju zid

Još samo 20 km nizbrdo i stižemo na cilj

Kako se sporo odmotavaju kilometri od 30… Taj “maratonski zid” i trenutak kada trčanje postaje preispitivanje sopstvene volje, te računjanje kilometara, minuta i šta ti ja znam čega, mi je posebno interesantna tema. Naime, za one koji ne znaju oko 30 kilometra, tačnije posle par sati treninga, nakon što se istroši energija, trčanje postaje jedna nevoljna i teška aktivnost. Postajete nervozni, noge su teške, lako odustajete i pitate se “kad će taj kraj više”.. e tada sam ja vrteo pitanje: Kako to Skot Jurek trči 160 kilometara i ne pukne od dosade? Kako to bavarske Hajdi devojčice iz oblasti Algoj u selu od 200 stanovnika dočekuju maratonce i mene koji dolazim iz jednog milijonskog grada? Da li su čule za Beograd i da li bi svoju idiličnu kućicu menjale za stana u Blokovima? I tako neke gluposti, poput: Zašto svi Nemci sa sela pored ostalog imaju i Mercedese kabriolete?

No, u 40 kilometru se ulazi opet u gradić i staza je ravna i asfaltna, te sam tu odlučio da vratim Nemcima za ono poniženje pre par godina kada sam kao mladi praktikant bio najsporija baba od svih džogera u Štutgartu.  Išao sam baš jako i uspeo sam da sustignem barem 5 takmičara sa kojima sam se vukao poslednjih desetak kilometara.

Trka bez štoperice

Moram priznati da sam imao lep doček na trci. Moj prijatelj Rajner je pre starta obavestio organizatora da sam došao čak iz Beograda zbog trke, te je ovaj preko razglasa to i objavio. Usledio je i lep aplauz.

Pričao sam sa Markusom koji je i izmislio stazu i on mi je rekao da je ovo trka koja se trči bez sata i štoperice. Ja sam je još na početku tako shvatio, uživajući u samom trčanju. U svemu mi je pomogla i moja neorganizovanost te i prazan Garmin i zaboravljeni Polar.

Prvi kroz cilj je prošao čovek za 3 sata i 20 minuta i ja ne znam kako je to uradio. Dobio je simboličnih 150 evra, a sama kotizacija je bila 40. Trka je bila organizovana fantastično, sa čipovanim vremenima, odlično snabdevenim okrepnim stanicama i divnim ljudima na njima. Nekoliko puta smo prolazili kroz neka mala selca gde su ljudi navijali ili sami organizovali vodu za takmičare. Na poslednjoj stanici žena je služila hladnu koka-kolu. Sjajno! Pored svega na još par neverovatnih mesta se mogla dobiti po čašica vode, gde je organizator poslao po par planinara da sačekaju sa nekoliko flaša vode i maratoncima daju samo po guc kako bi mogli da nastave.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Inače Oberštafen je poznato mestašce za odmor, a njihovu ponudu pogledajte na sajtu http://www.oberstaufen.de/. Tu sam za pomoć, a možda se i organizujemo pa odemo na kampovanje sledeće godine :)

p.s. Nakon trke odgledali smo sa pedesetak Nemaca meč protiv Argentine. Na par kilometara nalazi se Immenstadt sa jezerom u kome smo se okupali pre povratka kući.  U tom gradiću možete jedriti, voziti paraglajder, a kako sada vidim i raditi veliki triatlon sa nagradnim fondom od par hiljada evra. Eh ti Nijemci.

14 Comments

14 Comments

  1. Igor Vujičić

    12.07.2010 at 12:44

    Prelepo! Jedno divno iskustvo koje ćeš, verujem, pamtiti zauvek.

  2. Ksenija

    12.07.2010 at 12:53

    Covece!!!
    Sva sam se najezila! Svaka cast pre svega na trci, a onda na fenomenalnom blogu. Superiskica!!!!

  3. Snezana Lukovic

    12.07.2010 at 13:30

    Jos jednom cestitke.
    Slikovito napisano, tako da i ja pretrcah.
    Kao iz reklame: Sediiiis, a (letiiiis) trciiiis.
    I za promenu, tako je lepo citati, pa ti sve jasno. A ne ono> SEO, ROI, HTLM, PHP,…
    :D

  4. Вујаклија

    12.07.2010 at 14:35

    Е, нека си истрчао! :) Сад још то исто без обележене стазе, а уз карту. ;)

    Свака час’!

  5. Jovana

    12.07.2010 at 16:34

    Sa zadovoljstvom citiram: “a možda se i organizujemo pa odemo na kampovanje sledeće godine :)” —> zvuči sasvim kul. Na mene da se računa, a možda i potrčim do tad :)

  6. Janjusevic Aleksandar

    12.07.2010 at 18:14

    Svaka cast drago mi je da si uspjeo da istrcis jednu tako zahtjevnu maratonsku trku.

  7. Pavle

    12.07.2010 at 19:33

    Svaka cast, bravo i za alfa Draganu.
    Jedno me interesuje, u kojim si patikama trcao obzirom da je podloga specificna?

  8. Veki

    12.07.2010 at 21:02

    Hvala drugari.

    Pavle veoma ti je dobro pitanje, jer sam hteo da stavim u tekst upravo to, ali zaboravih.

    Trku sam trčao u Mizuno Wave Rider 13, čije tekst je uradio Vuja http://www.trcanje.rs/oprema/mizuno-wave-rider-13/ . Patike su stvarno izdržale test u ekstremnim uslovima. Istrpele su sve podloge: asfalt, šljunak, šljaku, travu, zemlju, korenje, plus sve uzbrdice i nizbrdice..

    Neverovatno sam zadovoljan patikama šta su učinile za moje noge, da sam trku završio samo sa jednim malim žuljem, a sutradan nije bilo većih bolova u nogama.

    Jedina mana jeste što sada đon izgleda kao da sam pretrčao u njima dodatnih 500 km a ne 42, ali šta ćeš, patike su za trošenje a noge za čuvanje. Hoću reći, malo više su uništene, ali zdravlje je sačuvano. Takođe, prlično sam ubeđen da sam trčao trku u bilo kojim drugim patikama za ulicu, mislim da bi i moje noge, a i patike vrlo brzo nadrljale.

    Za kraj i savet, da na ovakve poduhvate krenete sa ozbiljnom opremom!

  9. ogi

    12.07.2010 at 23:08

    Milsis samo na patike ili i na planinarsku opremu, uze, cepin, garabin?!?!?!:))
    BRAVO za oboje!!!

  10. nminic

    13.07.2010 at 02:13

    Bravo Veki, ponovo veoma interesantan i koristan tekst. Drago mi je sto je trka ispunila ocekivanja, a uspeo si makar mene da zainteresujes da sledece godine definitivno ucestvujem. Samo napred u nove pobede…!

  11. Zoran R.

    13.07.2010 at 09:11

    Svaka čast Veki!
    Jedno iskustvo više…

  12. Boroja Drago

    13.07.2010 at 10:51

    Bravo Veki. Ja dobro znam šta znači trčati planinske trke i tamo štoperice nemaju baš neki značaj. Ipak radi statistike, kad jednog dana uđeš u Klub 100 maratona, molio bih te da navedeš ostvareno vreme tog maratona.

  13. Veki

    13.07.2010 at 11:23

    Hvala društvo i hvala čika Boroji. Vreme: 5:25:48

    Ako bude zainteresovanih, sledeće godine stavarno možemo da odemo (barem jednim kolima, ako ne i bajsom :)) Mesto i kraj su izuzetno lepi, a odmor (pre svega mentalni) je neprikosnoven.

  14. mioMan

    15.07.2010 at 16:44

    Bravo ti ga ! Ocekujem i geografski rad u formi letopisa ;)

Uključi se u diskusiju

Povezani članci