Trail & TrekingTrčali smo sa

Dragan Ćirić: Planinar-maratonac iz Novog Sada

13 komentara

1.   Predstavi nam se u par reči?

Zovem se Dragan Ćirić, rođen sam 11. septembra 1951. godine u Beogradu, živim u Novom Sadu, gde i radim kao diplomirani pravnik u JP “Železnice Srbije“. Osim atletike (trčanja), druga interesovanja su mi planinarstvo, biciklizam (mountbike) i fotografija (više puta sam učestvovao na kolektivnim izložbama a imao sam i jednu samostalnu).

2.   Od kada trčiš i zašto si počeo sa trčanjem?

Trčim od kada znam za sebe – odrastao sam u Sremskoj Mitrovici i tokom osnovne škole i gimnazije nije bilo dana da nisam trčao – za fudbalskom ili košarkaškom loptom! Uz prirodnu izdržljivost, dobro trčao školske kroseve, pa odlazio i na opštinska takmičenja, nekoliko meseci veslao u Kajakaškom klub “Val“ (dok se u martu nije prevrnuo ledenu Savu), dve godine je bio član Streljačke družine “Stanko Paunović – Veljko“…  Dakle, kao 90% muške populacije na ovim prostorima, najviše sam voleo fudbal, a tokom studentskih dana u Novom Sadu, nekoliko godina sam igrao mali fudbal, ne samo rekreativno, već i na turnirima. Kasnije, kada sam se zaposlio na Železnici, nastavio sam da igram mali fudbal sa kolegama na radničkim sportskim igrama, ali i sa sinovima i njihovim drugarima, koji su već stasali do srednjoškolskih dana.

Kada je generacija počela da se osipa (neki pustili stomake, neki više nisu imali vremena, neki prerano “otputovali“) a sinove je počeo da biva “blam“ da sa ocem igraju fudbal i basket, potražio sam novi sport i 1991. godine učlanio se u Planinarsko društvo “Železničar“ u Novom Sadu. Neću vas zamarati sa mojom planinarskom karijerom, samo bih izdvojio 10-dnevno pešačenje, oko 350 km, od Beograda, preko Avale, Kosmaja, Bukulje, Rudnika, Boračkog krša, Goča, Stolova i Željina do Kopaonika i uspon na Kavkaz (Rusija), najviši vrh Evrope.

Poslednjih godina, zbog nemogućnosti da u pomenutim kolektivnim sportovima (koje više volim) sastavim i jednu, a kamoli dve ekipe ispisnika, morao sam da pređem u individualni sport, kakva je atletika (trčanje), a ozbiljne treninge trčanja započeo sam januara 2008. godine.

3.   Da li imaš  cilj u trčanju i koji?

Što se tiče trčanja uopšte, ima želju (cilj) da me noge posluže što duže, a što se trka tiče, cilj mi je da ni na jednoj trci ne odustanem!

4.   Koji je tvoj najveći trkački uspeh?

Za četiri godine startovao sam na 20 polumaratona i 7 maratona i ni na jednoj trci nisam odustao. Najbrži maraton (3:13:49) istrčao sam u Novom Sadu 2009. a ove godine u Somboru sam istrčao polumaraton za 1:26:47. Međutim, kada prvu trku istrčite u 54. godini života, onda se uspesi mere nekim drugim aršinima. Kao i planinarski sport, tako i trčanje za mene ima važan turistički aspekt, pa uspeh merim brojem zanimljivih mesta na koja su me odvele trke. U tom smislu, uspehom smatram učešće na Planinskom maratonu na Olimpu u Grčkoj (44 km do vrha Olimpa i nazad),  učešće u petočlanoj ekipi ARK Tron, Palić na Supermaratonu Beč-Bratislava-Budimpešta (321km za pet dana, kroz tri glavna grada tri evropske države), učešće u istoj ekipi na Ultra-Balatonu (dvodnevna trka oko jezera Balaton u Mađarskoj,  212km) i naravno, prošlogodišnje učešće na Svetskom prvenstvu u atletici za veterane u Lahtiju, Finska.

5.   Šta ti je trčanje donelo u životu?

Kao i u planinarstvu, trčanje mi je donelo novi krug prijatelja (istomišljenika) a odlasci na trke otkrile su mi nove sportsko-turističke destinacije.

6.   Kako usklađuješ trčanje sa svakodnevnim obavezama?

Uz osmočasovno radno vreme na Železnici (od 7-15), sinove od 28 i 29 godina i tolerantnu suprugu nije nikakav problem odvojiti odvojiti sat vremena dnevno, pet puta nedeljno, za nešto što volim.
Veći je problem uskladiti vreme treninga i vreme jela, pogotovo zimi kada je dan kratak – da ne bih trčao po mraku, obično trčim odmah posle posla (gladan), a supruga zbog mene, svima u kući pomera ručak za 45 minuta.

7.   Šta misliš o trčanju na traci?

Nužno zlo! Tokom januara 2009. nedelju dana sam, silom prilika, trčao na traci. Napolju je bilo minus 15 i jaka poledica, pa sam, plašeći se povreda otišao u obližnju teretanu, ali osećaj je veoma loš  – u teretani je bila velika vlažnost vazduha, dok sam trčao neprekidno sam zurio u jednu tačku a kada sam sišao sa trake zavrtelo mi se u glavi. Kasnije sam, u sličnim situacijama, trčao uz i niz stepenice u zgradi u kojoj stanujem. Sa komšijama nisam imao problema a ovo je bilo prijatnije od trčanja na traci.

8.   Da li slušaš muziku dok trčiš i koju?

NE! Neko je na ovom sajtu, na ovu temu, rekao da vreme za trčanje koristi i kao vreme za neku vrstu meditacije. Da li je meditacija pravi izraz, tek, čini mi se da su misli (ne previše “dubokoumne“), neopterećene zvucima televizora, radija i razgovorom ukućana, mnogo bistrije i jasnije za vreme trčanja. Osim toga, muziku ne slušam za vreme trčanja zbog još dva razloga: jedan je bezbednost, jer moj uobičajeni trening vodi preko dve raskrsnice a drugi je ljubav prema muzici (!?). Rado slušam muziku (džez, bluz, stari rok), ali mislim da bi mi različiti muzički ritmovi remetili ritam koraka za vreme trčanja.

9.   Da li više voliš da trčiš sam ili u društvu?

Na treningu se držim onoga što Mig (Mića Ignjatović iz Rume) kaže za trening – “krv, znoj i suze“, a ja prevodim kao “ono što ne možeš da postigneš na treningu, neće moći da postigneš ni na trci“. Zato trčim sam, jer mi je svaki trening drugačiji, a teško da intervale, piramidu, tempo trčanje, fartlek… možete raditi zajedno sa nekim drugim.

10.  Koliko je oprema bitna za trkače?

Kao i u planinarstvu, tako i u trčanju, postoji neophodna oprema čiji je kvalitet važan, dok je ostalo “šminka“. Za trčanje su od najveće važnosti patike! Ali, da se ne upuštam u temu koja je tako dobro apsolvirana na ovom sajtu.

11.  Koje je tvoje omiljeno mesto na kome si trčao?

Olimpijski stadion u Helsinkiju

To su pre svega spomenuti gradovi i države u kojima sam trčao maratone i polumaratone a na treninzima, kada mi to vreme dozvoljava, trčanje po Fruškoj gori!

12.  Koje 3 osobine mora da poseduje neko ko se bavi trčanjem?

Jedna osobina je svakako ljubav prema trčanju i sportu uopšte. Ja “ne moram“ da trčim – ja trčanje volim!!

Ako radite pet treninga nedeljno onda je važna dobra organizacija vremena, i na kraju samodisciplina (istrajnost, možda malo i tvrdoglavosti) jer, kako Mig kaže, ako želite da postignete neki rezultat na trci, onda na treningu ne možete sami sebe da lažete.

13.  Koje 3 osobine je kod tebe razvilo bavljenje trčanjem?

Ni jednu posebno!! Mislim da sve što čovek čiti tokom svog života u najvećoj meri određuje njegov horoskop, karakter, genetika ili nazovite to kako hoćete. U skladu sa navedenim, teško da ću ja, u poznim pedesetim, menjati navike i razvijati nove osobine! Sa druge strane ceo život bio sam aktivan u nekom sportu, pa se i trčanje lako uklopilo u moje postojeće životne navike, moj karakter, moj horoskop…

14.  Koliko je jak tvoj sportski duh?

Još jednom ću spomenuti horoskop, pa ću reći da mi moj horoskopski znak, moj karakter ne dozvoljava površnost, pa zato, ni svoje treninge, ni trke ne bih mogao nazvati rekreativnim, jer bez obzira na godine, u meni je veoma živ sportski i takmičarski duh koji me uvek tera da na svakoj trci dam svoj maksimum.

Što se tiče razloga zbog kojih trčim, sećajući se ankete na ovom sajtu na temu “zašto trčite“, pored svih onih koje su drugi već naveli, ja ću dodati još jedan – više nemam sa kim da igram fudbal!

15.  Tvoj savet za drugare koji se još premišljaju da počnu sa trčanjem?

Svi pozitivni aspekti sporta, posebno trčanja, nalaze se na ovom sajtu i nemam šta da dodam! Ali, znam da tone literature i hiljade saveta ne pomažu, dok neko u svojoj glavi ne raščisti šta želi od svog života!

Planinski maraton na Alpima
Draškovići: Najpoznatija trčeća braća u Srbiji
Tags:

Povezani članci

13 komentara. Leave new

  • Damir Markovic, Sombor
    30 jula, 2010 10:06

    Bravo, baš iskreno! A i može svakog da podstakne da bude bolji i brži, a da uživa!

    Odgovori
  • Ćira je pravi takmičar – pobednik, a pri tome jedan veoma prijatan čovek. I primer kako se može trčati i živeti aktivno sa 50+ godina.

    Moj otac je 52, godine, a burazer i ja smo 27 i 26. Što znači da smo veoma slične porodice… a ćale hoće da počne da trenira za Bg maraton 2011, a i Uroš više manje počinje i planira prvi maraton… Tako da ovaj tekst može bude jedan porodični stimulans Zmijanaca :)) lol

    Baš mi je drago da imamo ovako lep intervju na sajtu. Hvala Dr Ćiro.

    Odgovori
  • Ćira je veliki čovek, svestrani sportista i pravi prijatelj planinara (posebno nas iz Niša :))

    Svaka čast za ostvarene uspehe i samo napred!, Ćiro!!!

    Odgovori
  • U mom svetu, poznavati neke ljude je cast. Cira je jedan od tih ljudi.

    Odgovori
  • miljurkodjurkovic
    30 jula, 2010 15:05

    Veliki pozdrav nasem svestranom sportisti i coveku zelim mu jos puno istrcanih maratona,trka uopste .Poceo je i sa triatlonom sto mi se posebno svidja. Miljurko iz Blaca

    Odgovori
  • Svak čast Dr.Ćiri!
    Pratim njegov razvoj u svetu atletike od vremena kada je počeo kao mladić sa 57 godina. Sada, dve godine kasnije, mogu da kažem da je među najboljima, ne samo u klubu, već u Srbiji. I ono što je najvažnije, mislim da je Ćira još mlad i ima prostora za napredovanje!
    Sada, u 40-toj godini života imam cilj da mu se konačno približim na nekoj od sledećih trka, a u nekom budućem planu mi je da ga i pobedim! Ako pre ne, onda prve godine kada uđe u kategoriju M70!

    Odgovori
  • Boban Pantovic
    30 jula, 2010 23:15

    Kao što Ogi reče ČAST MI JE POZNAVATI TE! Gosn Ćiro skidam kapu.

    Odgovori
  • Čovek je vredan onoliko koliko ga drugi poštuju, a prema tome, Ćira je legenda. Bukvalno. Ćira mi uvek namakne osmeh na lice, ultra pozitivan lik.
    Kada sam ga prvi put upoznao nisam mogao da verujem šta je sve uspeo, ili u prevodu na jezik koji svi razumete: ja sam mislio da sam ja brz pre nego što sam upoznao Ćiru…
    Ćira je skroman pa vam nije pisao o fruškogorskom maratonu čiji je glavni čovek, organizator najmasovnije trke (aj da je tako nazovemo) u Srbiji.
    Uvek spreman da pomogne, popriča i posavetuje sve nas. Nek si nam živ i zdrav, prijatelju!
    Vidimo se.

    Odgovori
  • Ćira je moj drug!!!

    Odgovori
  • Milorad Blažić
    20 novembra, 2010 10:05

    Raš, hajde već kada si me izazvao, da i ja kažem: Ćira je i moj drug !!! Na prošlogodišnjem biciklističkom poduhvatu do manastira Hilandar, brat Ćira me sačekao u Bačkom Petrovcu, spavao sam kod njega, a onda me je kao pravi drug otpratio biciklom do Novog Beograda, gde sam ja zanoćio, a on se vratio vozom do Novog Sada. Nažalost, trebali smo da idemo zajedno do Svete Gore, ali su mu se na putu ostvarenja njegovih želja isprečile poslovne obaveze. Ništa zato, biće prilike. Usput da kažem Ćiri, ali i drugima koje zanima biciklizam i koji ga upražnjavaju: iduće godine, na leto, planiram biciklom do Atine i Maratosnkog polja, pa ako neko želi da mi se pridruži, stojim mu na raspolaganju. Od Sombora je to nekih 1 250 km, što znači od Begeša 200 km manje.
    P. S. Još samo kad bi Ksendža i Tanja bile zainteresovane, kako bi to bilo lepo druženje ???
    P. S. Usput da čestitam Ćiri novi rekord na maratonu u Švajcarskoj, o čemu sam jutros pročitao na Arpikinom veb sajtu: http://www.somaraton.org.rs.
    SVAKA ČAST ĆIRO!!!
    VIDIMO SE NA EKO MAČAK POLUMARATONU.
    Milorad Blažić Sombor.

    Odgovori
  • Tanja je uvek spremna za nove izazove i poduhvate…Dr.Ciro svaka cast!! covek ste i po!! :))))

    Odgovori
  • I ja ću kad porastem biti brz kao Ćira!!

    Respect!

    Odgovori
  • Kad porastem biću Dragan Ćirić

    Odgovori

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Fill out this field
Fill out this field
Molimo vas da unesete valjanu adresu e-pošte.
You need to agree with the terms to proceed