Ivan Tokin živi i radi u Beogradu. Kako kaže, po zanimanju je porodičan čovek, a bavi se i pisanjem i kuvanjem. Redovno objavljuje kolumne u „Siti magazinu”, koje su vrlo čitane, kako u štampanom izdanju tako i na internetu. Piše i za „Plejboj”. Nada se najboljem, a tako će biti u 2013. kada mu biti objavljen prvi roman. Nedavno se upustio i u rekreativno trčanje kao deo adidas RUN & FUN tima, i počeo da piše blog o svom iskustvu.

Ivan Tokin – Moj prvi maraton na 5km

Ustao sam u 08:00. Odmah sam ustao da hodam po kući da vidim koliko me boli noga. I vidim, nema šanse da trčim na maratonu 5 km. Onda pomislim pa možda će da mi se zagreje ta tetiva, ali odmah zatim me sevne jako i bude mi jasno da neće.

Sednem, popijem kafu i krenem da javim da neću doći, u stvari da ću doći da se slikam u majici koju sam dobio. Lepoj žutoj majici. Obučem se, uđem u autobus i vozim se i gledam grad. Stižem blizu Trga republike i tu se već vidi da se nešto veliko dešava u gradu. U Kolarčevoj neko priča nešto preko razglasa. Mnogo ljudi u šortsevima, s kačketima, naočarima za sunce, žene u helankama i uskim majicama na bretele. Neke i sa dugačkim rukavima. Nema automobila.

Stižem ispred Adidas-a, i kažem tamo svima da ne mogu da trčim jer me boli noga, ona tetiva mi se upalila. Kažu mi da je to okej, daju mi balon, slikamo se i tako. Svi kreću ka startu. Krenem i ja. Da vidim kako izgleda taj start uživo. Idemo, nosimo žute balone pune helijuma, svi u žutim majicama. A sve ih znam od ranije, samo Mariju sam upoznao tada. Marija nema žutu majicu, ona je drugarica moje poznanice. Ona ima crnu majicu sa dugačkim rukavima, s jednom rupicom na grudima što joj je napravilo neko dete koje je htelo da je zagrli u autobusu.

Stižemo na start, ja čekam da svi krenu pa da krenem kući. Čuje se sirena, ne mogu odmah da krenem jer je ogromna gužva. Čekam da se sve to raščisti. Posle nekoliko minuta se otvara prostor ispred nas, mogu da krenem kući. Krećem, prolazim kroz start, i počnem da trčim, da ipak probam. Boli me, ali me ne boli tako mnogo. Naročito ne tako mnogo kao sve one ljude sa raznim bolestima i one u kolicima, i razne neke ljude koji su bili na startu Trke zadovoljstva, i krenuli da obiđu tih 5 kilometara. To mi padne na pamet, i nastavim da trčim i mislim se – Pa mogu da prestanem kad god poželim.

Marija – moja podrška

I tako trčimo, i u jednom trenutku se razbijemo po nekim grupicama, i u jednoj ostanemo Marija i ja. Ona lako trči i priča. Priča mi o sebi i mnogo sam saznao o njoj. To vam neću ispričati, jer je pričala meni, a ne vama. Ona o meni nije saznala skoro ništa, jer sam se ja uglavnom borio da ne izdahnem i pazio kako gazim da ne napravim neko čudo toj nozi koja me boli.

Osim toga, videlo sa da ona može da trči mnogo brže ali nije, nego je trčala sa mnom. Brojali smo kilometre, gledali ljude, često sam zaboravljao da me boli noga i da nemam vazduha. Osim u Branka Krsmanovića, na onoj uzbrdici, tamo sam stvarno mislio da ću dušu ispustiti. Tu sam hodao jedno deset koraka. Normalno, hodala je i Marija.

Kad smo posle toga stigli na nizbrdicu, tu mi je bilo lakše da trčim, ali me je mnogo više bolela noga. Bio sam ubeđen da mi je svaki sledeći korak poslednji. Mislim, u toj trci. Ali smo stigli na Slaviju, bez dodatnih povreda, i ušli u Kralja Milana. Do Londona sam bio okej, a onda mi je bilo mnogo, pomislio sam da je dosta i to sam rekao. A Marija je onda krenula da trčka okolo, da se okreće oko sebe i tako, da bude simpatična. Kroz tu simpatičnost sam se provukao i stigao do Terazija i prošao kroz cilj. Mnogo mi je lepo bilo. Odmah sam se namazao nekim kremama po bolnim mestima, pozdravio se s Marijom i krenuo kući.

Dok sam hodao, shvatio sam da mi je ovaj maraton pružio sve za šta je verovatno i predviđen. Uradio sam nešto za šta sam bio ubeđen da nema sile da uradim. Video sam Beograd potpuno drugačije nego svaki dan što ga gledam. I upoznao sam jedno simpatično biće koje me je sprovelo kroz trku i ulepšalo Beograd.

I sad kad pogledam, ne vidim da mi preostaje nešto drugo, nego da se za sledeću godinu spremim za polumaraton.

Ivanu Tokinu i adidas RUN & Fun ekipi možete da se priključite OVDE