Moje prvo iskustvo sa orijentiringom

Pre svega da se zahvalim Blaži i Vujakliji na trudu koji su uložili da se organizuje trening orijetiringa. Trčati orijentiring trening nije isto kao i trening trčanja. Potrebno je odštampati mape (što i košta, jer se mape štampaju na kvalitetnom papiru u boji), a pre treninga postaviti kontrolne tačke (stanice). Na kraju treninga svi učenici treninga se rastrče i pokupe kontrole (to su one narandžasto – bele oznake zabodene u zemlju).

Sa našeg sajta smo se na treningu pojavili Arsa i ja (Arsenije ipak nije trčao), ali ok, vreme nije bilo na ruku trkačima, te za sledeće viđanje očekujem veću gužvu.

Moji utisci

Orijntiring je super. Mnogo je bliži rekreativnom načinu gledanja na trčanje. Na trening dolaze ljudi koji nisu maksimalno fizički pripremljeni, ali koji vole da sa vremena na vreme urade neku trkicu. Ovi trkači (jer je orijentiring u svojoj osnovi tčranje) nemaju planske pripreme i ne mere svoju brzinu u min-km. Elitnih takmičara u Srbiji je, koliko sam razumeo, oko 20-tak, te je ovo još uvek sport u povoju. Po mom iskustvu orijtiring rade i planinari, što sve govori da su to ljudi koji vole prirodu i druženje.

Samo orijtiring trčanje je veoma dinamično – možeš trčati sporo dok razmišljaš i pratiš na mapi gde si, a možeš i izvući svoj maksimum ako tačno znaš gde si i ako vidiš kontrolnu tačku.

Interesantno je posmatrati i trkače koji trče orijentiring i koji se kreću putem i ulicom umesto da ideš najkraćom mogućom dužinom – preko košarkaškog terena, kroz žbunje, između automobila… To mi se baš sviđa, podseća me na par-kur :))

Ovaj video mi je još od ranije motivisao na trčanje po šumi, a posle čitanja Born to run, čini mi se da ću ove godine (posle marta) pokušati i orijentiring takmičenje.

Hvala Blaži na super druženju, a posebno Vujakliji koji je non-stop bio uz mene i pomagao mi u situacijama kada sam se izgubio (u dva navrata). Trebalo je da dođe više vremena jer su iskusni orijentirci bili spremni da pomognu i idu trkače početnike.

Vidimo se sledeći put!