maratonac

Cilj ovog teksta nije pohvala ludosti, već ukazivanje na to kako se treba odnositi prema jakim izazovima, shodno tome kakvi su vaši ciljevi, ukazivanje na greške koje ne bi valjalo da ponovite, kao i da se dočara kako sam u glavi proživeo prvi maraton i prvu ultru. Spojio sam ih u jedan tekst jer imaju dosta sličnosti, ali ću ih ipak ovde odvojiti.

Maraton! – “Odustajanje nije bilo opcija”

Nakon svog prvog polumaratona u Kragujevcu nisam imao pojma šta bih i kako bih dalje. Još je uz to došla i moja prva „trkačka“ zima… treninzi su bili monotoni, neisplanirani, rađeni po principu „trčim kada mi se ćefne“. 2-3 puta nedeljno po 10-15 km laganog trčanja… to su bili moji treninzi tokom zime. U januaru sam saznao preko Dragana Ćirića (poznatijeg kao Zeka) da će se organizovati trening trka „Panorama maraton“, prvi put u Bg-u, 22. februara.

Povučen prevelikom željom za testiranjem svog tela odlučio sam da se prijavim za 42 km. Najveća kilometraža koju sam imao u nogama pre maratona je SAMO 25 km. Znao sam da će biti teško, da nisam spreman, ali eto, ne kaže se džabe „mladost-ludost“. Da ubrzam događaje do samog dana maratona.

Stigao sam u Bg sat vremena pred početak trke, presvukao se, zagrejao, trka je mogla da počne. Nije bilo puno ljudi, ali sasvim dovoljno za trku koja tek treba da dobije ime, i za to doba godine. Trčalo se obalom Save do Ade Ciganlije, onda krug oko iste, pa natrag, i tako x2. Dakle, staza je bila manje-više ravna.

Kako to obično biva sa neiskusnim trkačima krenuo sam jakim tempom, išavši rame uz rame sa onima koji su se prijavili za polumaraton… tako je bilo do otprilike 10-og kilometra. Tada su me sustigla 2 polumaratonca, koja su shvatila na osnovu startnoj broja da trčim maraton i jedan je najiskrenije poručio: „Uspori brate, molim te, imaš ti još mnooogo da trčiš.“Tada me je uhvatila panika, ali sam se brzo smirio i usporio…

Krug oko Ade je dobro prošao, bilo je tu dosta rekreativaca koji su trčali za svoju dušu, van trke, pa mi je to odvlačilo pažnju, malo po malo i ja završih prvi krug (21 km)… e, tada su se fizička i psihička snaga okrenule protiv mene. Stalno mi je kroz glavu prolazilo „Au čoveče, još OVOLIKO!“ Sustigao me je jedan maratonac, koji je predložio da nastavimo zajedno… sve me je bolelo, stomak, listovi, ligamenti… stezao sam zube i „gurao“ dalje… taj lik je pričao o raznim stvarima, pa mi je i to odvlačilo pažnju… „Samo da obrnemo krug oko Ade i posle ćemo lako“ rekao je… hteo sam da verujem u to, ali noge nisu slušale, morao sam par puta da stanem i prošetam, pa je on nastavio dalje sam… uz kombinovanje šetnje i trčanja završih i drugi put taj famozni krug, i krenuh ka osvajanju poslednjih 5 km… zar bih dozvolio sebi da posle 37 km patnje odustanem?

Odustajanje stvarno nije bila opcija, pa čak i po cenu povrede. Na pretposlednjoj okrepnoj stanici sustiže me stariji gospodin, čovek koja ima dosta kilometara iza sebe… udruženim snagama kroz priču, trčkaranje i šetnju stižemo do cilja, pustio me je da prvi prođem… nisam imao u tom trenutku vremena za sreću zbog toga što sam „postigao“, tražio sam prvu stolicu na koju ću se srušiti.

Naravno, znao sam da moram što pre da se istegnem… zbog prevelikog unosa šećera tokom trke bilo mi je muka od samo jednog zalogajčića čokoladice… tek onda sam polako postajao svestan kroz šta sam sve prošao da bih zaradio ovu medaljicu koja visi oko vrata… jeste ona bitna, ali ne toliko koliko samo iskustvo… za divno čudo i na veliku sreću oporavio sam se već za dan-dva, nije bilo posledicavećih. A onda je stigao i…

Ultramaraton (6h) “Rukama sam morao da podižem noge”

8. marta, dakle samo 2 nedelje nakon prvog maratona desio se i ultramaraton. Izgleda da mi nije  bilo dosta kockanja i ludosti pa sam odlučio da dovedem svoju izdržljivost i snagu volje do maksimuma.

Taj period od 2 nedelje nije posebno zanimljiv, odradio sam par istrčavanja od po 10 km i to je to… (da, ludost je blaga reč za sve ovo, ne mogu trenutno da nađem adekvatniju, rizikovao sam da se zauvek oprostim od trčanja, što se, srećom, nije desilo.). Idemo opet fast forward do početka trke…

Pravila su sledeća: trči se krug od 2 km, čim neko obrne krug dodaju mu se po 2 km, pa koliko istrči za 6h... uslov je da se pređe granica od 42 km, da bi se zvanično dobio naziv „ultramaratonac“ i dobila medalja. Ja sam istrčao 47 km. Evo kako je to izgledalo:

Imajući u vidu juriš na startu maratona i cenu istog krenuo sam lagano… tempo tipa 6:40 po kilometru. Bila je tu opet mala grupica ljudi, ali odabrana, neki su me prepoznali na osnovu slika sa sajta „trčanje.rs“, a sa nekima sam usput ćaskao ne bi li nam vreme brže prošlo… slična priča kao i za maraton, prvih 25 km su bili med i mleko… nisam čak imao potrebu za okrepom… trčanje u krug jeste bilo monotono, ali ne onoliko koliko sam se nadao… prednost istog je činjenica da je stalno neko blizu vas i uvek imate podršku, kao i okrepnu stanicu.

Prva 4 sata trčanja su nekako i prošla, recimo da sam tada bio na nekom 32-om kilometru a onda, ista slika kao pre 2 nedelje: bol u ligamentima, kao da će svake sekunde popucati, listovi bukvalno gore, povremeno presecanje u stomaku, sa kratkotrajnim bolovima… Morao sam opet da šetam, naravno, što su radili čak i iskusniji trkači, na Ultri je to nužda ako želite da je završite… (upravo se setih da nisam napomenuo da sam, koliko se sećam, bio najmlađi učesnik iste… uglavnom su učesnici bili ljudi od preko 30 godina čija su tela otpornija na veliki napor… )

I tako, jedan krug šetnja, 2 kruga trčanje, dok se nije završio šesti sat… WOW, olakšanje, „postao sam ultramaratonac, woohoo!“ Naizgled sve normalno, presvlačim se, sedam, okrepljujem se i bodrim ostale koji su išli na 12h, čekajući dodelu medalja i diploma… e onda sam ustao, i tada je krenuo pakao.

ultramaratonac

Noge su bile teške kao kamen, upaljene, u bolovima. Preživeo sam nekako ceremoniju i krenuo ka stanu kod brata gde sam odseo – ne mogu ni da opišem mučenje koje sam iskusio dok sam se drndao po autobusima, penjao uz najblaže uzbrdice, stepenice… ljudi, rukama sam morao da podižem noge. Odbio sam da pijem bilo kakve lekove, zaspao sam uprkos bolovima, ali utro nije mnogo boljeg donelo, sve je bilo skoro isto, i tako i naredna 3-4 dana. Svaki korak je bio propraćen grimasom… ono što je zanimljivo je to što ni u jednom trenutku nisam bio besan na sebe, naprotiv, i dalje sam osećao neki ponos što sam sve to uradio, što sam POMERIO SVOJE GRANICE, BRE! (ovo je ironično, naravno). A sada sledi…

Par pouka iz tih silnih kilometara

Izuzetno će mi drago biti ako izvučete pouku iz svega ovoga. Kao što napomenuh na početku, ovo nije hvalisanje velikim podvizima, već upozorenje i poruka za sve one koji bi glavom kroz zid kao I ja… bez adekvatne pripreme, konsultaciju, informisanost, nemojte ići na ove trke, pogotovo ako ste tek ušli u dvadesete, kao i ja, jer naša tela još uvek nisu spremna za te napore, a posledice mogu biti ozbiljne!

U međuvremenu sam počeo da treniram u atletskom klubu sa našim maratoncem i posle svakog treninga se osećam sjajno! Jedva čekam naredne trke, sada mi je u fokusu da budem što bolji u polumaratonu, ne pada mi na pamet narednih godina da trčim maraton ili Ultru.

Imamo konkretan plan po kome radimo i neuporedivo je življi, lepši, ispunjeniji i jači u odnosu na period kada sam trenirao kao stopostotni amater. Rečeno mi je da će Ultramaraton, bez obzira što je prošlo skoro 3 meseca, još dugo ostati u nogama… zato, ako želite dobre rezultate, trenirajte postepeno, pametno,  uz nadzor iskusne osobe!

Sportski pozdrav! :)