Connect with us

Hi, what are you looking for?

Blog & Kolumne

Filip : kako sam sa Maratona odmah prešao na Ultru – moj ugao

Ćaos ljudovi, evo mene opet, sa novim tekstom i novim utiscima, prikupljenih u februaru i martu ove godine. Reč je o 2 nova izazova koja sam savladao: famoznom maratonu i ultramaratonu na 6h.

maratonac

Cilj ovog teksta nije pohvala ludosti, već ukazivanje na to kako se treba odnositi prema jakim izazovima, shodno tome kakvi su vaši ciljevi, ukazivanje na greške koje ne bi valjalo da ponovite, kao i da se dočara kako sam u glavi proživeo prvi maraton i prvu ultru. Spojio sam ih u jedan tekst jer imaju dosta sličnosti, ali ću ih ipak ovde odvojiti.

Maraton! – “Odustajanje nije bilo opcija”

Nakon svog prvog polumaratona u Kragujevcu nisam imao pojma šta bih i kako bih dalje. Još je uz to došla i moja prva „trkačka“ zima… treninzi su bili monotoni, neisplanirani, rađeni po principu „trčim kada mi se ćefne“. 2-3 puta nedeljno po 10-15 km laganog trčanja… to su bili moji treninzi tokom zime. U januaru sam saznao preko Dragana Ćirića (poznatijeg kao Zeka) da će se organizovati trening trka „Panorama maraton“, prvi put u Bg-u, 22. februara.

Povučen prevelikom željom za testiranjem svog tela odlučio sam da se prijavim za 42 km. Najveća kilometraža koju sam imao u nogama pre maratona je SAMO 25 km. Znao sam da će biti teško, da nisam spreman, ali eto, ne kaže se džabe „mladost-ludost“. Da ubrzam događaje do samog dana maratona.

Stigao sam u Bg sat vremena pred početak trke, presvukao se, zagrejao, trka je mogla da počne. Nije bilo puno ljudi, ali sasvim dovoljno za trku koja tek treba da dobije ime, i za to doba godine. Trčalo se obalom Save do Ade Ciganlije, onda krug oko iste, pa natrag, i tako x2. Dakle, staza je bila manje-više ravna.

Kako to obično biva sa neiskusnim trkačima krenuo sam jakim tempom, išavši rame uz rame sa onima koji su se prijavili za polumaraton… tako je bilo do otprilike 10-og kilometra. Tada su me sustigla 2 polumaratonca, koja su shvatila na osnovu startnoj broja da trčim maraton i jedan je najiskrenije poručio: „Uspori brate, molim te, imaš ti još mnooogo da trčiš.“Tada me je uhvatila panika, ali sam se brzo smirio i usporio…

Krug oko Ade je dobro prošao, bilo je tu dosta rekreativaca koji su trčali za svoju dušu, van trke, pa mi je to odvlačilo pažnju, malo po malo i ja završih prvi krug (21 km)… e, tada su se fizička i psihička snaga okrenule protiv mene. Stalno mi je kroz glavu prolazilo „Au čoveče, još OVOLIKO!“ Sustigao me je jedan maratonac, koji je predložio da nastavimo zajedno… sve me je bolelo, stomak, listovi, ligamenti… stezao sam zube i „gurao“ dalje… taj lik je pričao o raznim stvarima, pa mi je i to odvlačilo pažnju… „Samo da obrnemo krug oko Ade i posle ćemo lako“ rekao je… hteo sam da verujem u to, ali noge nisu slušale, morao sam par puta da stanem i prošetam, pa je on nastavio dalje sam… uz kombinovanje šetnje i trčanja završih i drugi put taj famozni krug, i krenuh ka osvajanju poslednjih 5 km… zar bih dozvolio sebi da posle 37 km patnje odustanem?

Odustajanje stvarno nije bila opcija, pa čak i po cenu povrede. Na pretposlednjoj okrepnoj stanici sustiže me stariji gospodin, čovek koja ima dosta kilometara iza sebe… udruženim snagama kroz priču, trčkaranje i šetnju stižemo do cilja, pustio me je da prvi prođem… nisam imao u tom trenutku vremena za sreću zbog toga što sam „postigao“, tražio sam prvu stolicu na koju ću se srušiti.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Naravno, znao sam da moram što pre da se istegnem… zbog prevelikog unosa šećera tokom trke bilo mi je muka od samo jednog zalogajčića čokoladice… tek onda sam polako postajao svestan kroz šta sam sve prošao da bih zaradio ovu medaljicu koja visi oko vrata… jeste ona bitna, ali ne toliko koliko samo iskustvo… za divno čudo i na veliku sreću oporavio sam se već za dan-dva, nije bilo posledicavećih. A onda je stigao i…

Ultramaraton (6h) “Rukama sam morao da podižem noge”

8. marta, dakle samo 2 nedelje nakon prvog maratona desio se i ultramaraton. Izgleda da mi nije  bilo dosta kockanja i ludosti pa sam odlučio da dovedem svoju izdržljivost i snagu volje do maksimuma.

Taj period od 2 nedelje nije posebno zanimljiv, odradio sam par istrčavanja od po 10 km i to je to… (da, ludost je blaga reč za sve ovo, ne mogu trenutno da nađem adekvatniju, rizikovao sam da se zauvek oprostim od trčanja, što se, srećom, nije desilo.). Idemo opet fast forward do početka trke…

Pravila su sledeća: trči se krug od 2 km, čim neko obrne krug dodaju mu se po 2 km, pa koliko istrči za 6h... uslov je da se pređe granica od 42 km, da bi se zvanično dobio naziv „ultramaratonac“ i dobila medalja. Ja sam istrčao 47 km. Evo kako je to izgledalo:

Imajući u vidu juriš na startu maratona i cenu istog krenuo sam lagano… tempo tipa 6:40 po kilometru. Bila je tu opet mala grupica ljudi, ali odabrana, neki su me prepoznali na osnovu slika sa sajta „trčanje.rs“, a sa nekima sam usput ćaskao ne bi li nam vreme brže prošlo… slična priča kao i za maraton, prvih 25 km su bili med i mleko… nisam čak imao potrebu za okrepom… trčanje u krug jeste bilo monotono, ali ne onoliko koliko sam se nadao… prednost istog je činjenica da je stalno neko blizu vas i uvek imate podršku, kao i okrepnu stanicu.

Prva 4 sata trčanja su nekako i prošla, recimo da sam tada bio na nekom 32-om kilometru a onda, ista slika kao pre 2 nedelje: bol u ligamentima, kao da će svake sekunde popucati, listovi bukvalno gore, povremeno presecanje u stomaku, sa kratkotrajnim bolovima… Morao sam opet da šetam, naravno, što su radili čak i iskusniji trkači, na Ultri je to nužda ako želite da je završite… (upravo se setih da nisam napomenuo da sam, koliko se sećam, bio najmlađi učesnik iste… uglavnom su učesnici bili ljudi od preko 30 godina čija su tela otpornija na veliki napor… )

I tako, jedan krug šetnja, 2 kruga trčanje, dok se nije završio šesti sat… WOW, olakšanje, „postao sam ultramaratonac, woohoo!“ Naizgled sve normalno, presvlačim se, sedam, okrepljujem se i bodrim ostale koji su išli na 12h, čekajući dodelu medalja i diploma… e onda sam ustao, i tada je krenuo pakao.

ultramaratonac

Noge su bile teške kao kamen, upaljene, u bolovima. Preživeo sam nekako ceremoniju i krenuo ka stanu kod brata gde sam odseo – ne mogu ni da opišem mučenje koje sam iskusio dok sam se drndao po autobusima, penjao uz najblaže uzbrdice, stepenice… ljudi, rukama sam morao da podižem noge. Odbio sam da pijem bilo kakve lekove, zaspao sam uprkos bolovima, ali utro nije mnogo boljeg donelo, sve je bilo skoro isto, i tako i naredna 3-4 dana. Svaki korak je bio propraćen grimasom… ono što je zanimljivo je to što ni u jednom trenutku nisam bio besan na sebe, naprotiv, i dalje sam osećao neki ponos što sam sve to uradio, što sam POMERIO SVOJE GRANICE, BRE! (ovo je ironično, naravno). A sada sledi…

Advertisement. Scroll to continue reading.

Par pouka iz tih silnih kilometara

Izuzetno će mi drago biti ako izvučete pouku iz svega ovoga. Kao što napomenuh na početku, ovo nije hvalisanje velikim podvizima, već upozorenje i poruka za sve one koji bi glavom kroz zid kao I ja… bez adekvatne pripreme, konsultaciju, informisanost, nemojte ići na ove trke, pogotovo ako ste tek ušli u dvadesete, kao i ja, jer naša tela još uvek nisu spremna za te napore, a posledice mogu biti ozbiljne!

U međuvremenu sam počeo da treniram u atletskom klubu sa našim maratoncem i posle svakog treninga se osećam sjajno! Jedva čekam naredne trke, sada mi je u fokusu da budem što bolji u polumaratonu, ne pada mi na pamet narednih godina da trčim maraton ili Ultru.

Imamo konkretan plan po kome radimo i neuporedivo je življi, lepši, ispunjeniji i jači u odnosu na period kada sam trenirao kao stopostotni amater. Rečeno mi je da će Ultramaraton, bez obzira što je prošlo skoro 3 meseca, još dugo ostati u nogama… zato, ako želite dobre rezultate, trenirajte postepeno, pametno,  uz nadzor iskusne osobe!

Sportski pozdrav! :)

9 Comments

9 Comments

  1. Petar

    04.07.2014 at 12:59

    Haha,skoro da je moja prica. Koliko imas godina? Ja sam tako sa 15 istrcao polumaraton u BG i maraton u NS,i posle prestao sa trcanjem na 6 meseci pa opet krenuo da se spremam za polumaratone(inace sam imam 17,ali i onda sam se spremao nekih 1 i po mesec za polumaraton i 2-2.5 za maraton) :D i sad radim sam ali planski :D
    Svaka ti cast ! :)

    • Filip

      04.07.2014 at 15:28

      Sada imam 21-u, u trenutku trke sam imao 20… problem je što sam bio mnogo neozbiljan i neupućen, trčao sam bez ikakvog plana i bez ikakvih promena, uvek isti ritam (lagano, da me ništa ne boli, monotono), a najveća greška je što sam pravio velike pauze, tipa treniram u ponedeljak, pa sledeći trening tek u subotu… ma katastrofa, veze sa životom nisam imao, preporodio sam se od kada sam u klubu… :)

      • Petar

        04.07.2014 at 16:25

        Tako sam i ja u pocetku,sad vec dosta znam sto iz iskustva sto sa ovog sajta i mnogih knjiga. Ja bih najradije u neki klub otisao,ali sam iz malog mesta pa nemam mogucnosti,mazda za godinu i po kad odem na fakultet. Kakva su ti iskustva iz kluba,mozes li trenera da pitas oko ishrane…? Ako bi mogao to da podelis sa mnom jer me interesujuje a nista ne znam o tome kako to funkcionise u klubu sve(treninzi gde su….jer trener sa tobom……..) ? :)
        Hvala :)

        • Filip

          04.07.2014 at 17:43

          Ja sam takođe, između ostalog pitao za ishranu, a na to pitanje sam dobio pitanje trenera: “Je l’ jedeš kuvano redovno?” Ja reko’ “Da”… “E pa super, to ti je to” je bio njegov odgovor… dakle, dosta kuvanog, bez preteranih količina slatkiša, hleba, gaziranih i alkoholnih pića (po mogućstvu poslednja 2 skroz izbaciti)… dužine nedeljom radimo u Šumaricama, a ostale treninge radimo na stadionu… na početku sam krenuo sam sa njim, trener ujedno i radi sa mnom, jer je profesionalni maratonac, i dalje učestvuje na velikim trkama redovno, a sada se malo po malo skuplja ekipica, i ceo taj doživljaj je neuporediv u odnosu na period kada sam trenirao kao, što bi rekli “divlji maratonac”… ako imaš još neko pitanje pucaj… :)

      • dejan simkovic

        04.07.2014 at 16:34

        Ako ti nije tesko ajd napisi plan po kom sada treniras, recimo plan za jednu nedelju, ili plan do polumaratona. Imam slican problem kao sto si i ti imao, treniram sam, a to izgleda ne vodi nikuda. Hvala.

        • Filip

          04.07.2014 at 17:52

          E pa ovako, sistem je sledeći, uvek treba da zacrtaš jednu konkretnu trku, a ne da biraš nasumično. Primera radi, ja sam se sa trenerom dogovorio da za sada ciljamo 5. oktobar – polumaraton u Kragujevcu, gde ću “juriti” vreme 1h 30m (trenutno mi je lični 1:42:47) i prema tom ciljanom vremenu on meni uvek za svaku nedelju napravi različite treninge… jedna od najvećih čari rada sa trenerom je to što se treninzi stalno menjaju, ubija se ona monotonija… evo kako sam na primer radio prošle nedelje: Ponedeljak: Lagano zagrevanje 20 min, vežbe za tehniku (niski, srednji, visoki, kombinovani skip, kolce, zabacivanje, poskoci i sl + ubrzanje posle svake serije), a nakon toga teretana (dogovorimo se za taj dan koji deo tela radimo)… Sreda: Zagrevanje 20 min, deonice 5 x 1km, tempom 4:20 – 4:30 po kilometru, između svake serije lagano trčkaranje jedan krug (400m), a nakon toga istrčavanje 2-3 kruga… Petak: Zagrevanje 20 min, tempo 8 km (konstantno trčanje 8 km sa zadatim tempom, taj dan je bilo 4:30 – 4:60 otprilike), lagano istrčavanje… i nedelja dužina lagano 15 km. Naravno, posle svakog zagrevanja i na kraju treninga radi se OBAVEZNO istezanje. Takođe, valjalo bi da posle svakog treninga, na kome se nisi mnogo “ubio”, odradiš trbušnjake, sklekove i slične vežbe snage. Trenutno treniram 4 puta nedeljno, a pošto pucam na visoko kako budem napredovao doći ću do trenutka kada ću raditi svaki dan, čak i po 2 puta… nadam se da si zadovoljan odgovoram, ako treba još nešto pitaj… pozdrav! :)

  2. Filip

    04.07.2014 at 15:30

    Želeo bih da dodam da tokom obe trke nisam koristio nikakve gelove i ostale “stvarčice”, već samo vodu, kockice šećera i eventualno neku voćkicu… kao i da je vreme za koje sam završio maraton 4:20:00, videh da sam ispustio to u tekstu… :)

  3. dysback

    05.07.2014 at 01:58

    Svaka ti čast na ovako iskrenom tekstu. Uvijek sam se užasavao od tekstova u kojima se likovi hvale kako su praktično prehodali maraton. Nisam od onih koji propisuju vrijeme za koje se mora istrčati maraton ili polumaraton ali smatram da nema smisla uništavati svoje tijelo samo da bi završio utrku, pa makar i hodajući. Ja trenutno trčim do 25 km i ne pada mi na pamet povećavati ovu granicu dok ne postignem tempo koji sam zamislio. Mislim da je puno bolje završiti utrku za koju si se kvalitetno spremio (bez obzira na vrijeme) nego se dovući na kraj utrke za koju nisi spreman. Smisao trčanja je ipak zdraviji život a ne uništavanje tijela.

    • Filip

      05.07.2014 at 12:11

      Hvala ti, to mi je i bio cilj, da najiskrenije prenesem poruku, i na neki način upozorenje… sve zavisi od ciljeva koji trkači sami sebi postave, neki su ambiciozni, neki malo više, dok ostali, pak, trče samo iz uživanja… a za sve njih važi jedna ista stvar: preterivanje koje će eventualno prouzrokovati ozbiljniju povredu ne vodi ničemu… treba trčati shodno svojim mogućnostima i željama, to je neka početna formula za uspeh, a ostalo dolazi malo po malo…

Uključi se u diskusiju

Povezani članci

Zdravlje

Možda je teže, ali je važnije. Kada je reč o trčanju u kasnijim godinama, ono samo može da vam podigne kvalitet života.

Tehnika trčanja

Bilo da je reč o bolu, osećaju, motivu ili posledicama - postoje znaci koje ne bi trebalo da ignorišemo.

Mršavljenje

Naučno je dokazano da fizička lepota pozitivno utiče na sve aspekte života, kako lične tako i poslovne i ljubavne. Svaki čovek je jedinstven –...

Gedžeti za trčanje

Sve što vam je potrebno da biste počeli sa trčanjem jeste par trkačkih patika. To ne moraju da budu najskuplje patike, i ne moraju...