Poslednje dve godine živeo sam i radio u Rusiji, u Moskvi. Kada sam se odselio tamo kao rekreativac koji voli da je uvek u pokretu (bajs, trčanje ili plivanje), nakon 2,3 samotnjačkog treniranja osetio sam potrebu za društvom. U nekoliko redova ću vam preneti svoja zapažanja iz ove predivnje zemlje.
Rekreativno trčanje
Posle prvih nekoliko dana provedenih u Moskvi, rešio sam da izađem napolje i protrčim po komšiluku. Ono što Rusi zovu park kod nas je šuma, velika zemlja pa veliki i parkovi. Broj trkača u odnosu na broj stanovnika veoma je mali, mislim da u Beogradu ima više rekreativaca nego u Moskvi.
Rusi su čudni, zimi su parkovi-šume prepuni nordijskih skijaša, samo u jednom parku možete ih videti više nego što ih ima kada trkači prave organizovane treninge u proleće i leto. Klinci od 5 godina i starci u poodmakloj penziji po par sati ganjaju skije na -20c, a na proleće i leto oni jednostavno opuste. Tek s vremena na vreme protrči neki rekreativac koga ljudi čudno gledaju, baš kao i kod nas.
Moskva je motorizovan grad, pa je mišljenje većine ljudi – zašto trčati bilo gde ako imaš kola? To je onaj stav – ako nisi profesionalni sportista zašto onda trčiš?
Trkačka zajednica u Moskvi je mala, ali odabrana ekipa, to su zabavni, neustrašivi i odani prijatelji trkači.
Muškarci, ako trčite u spendeksu naviknite se da vam devojke dobacuju i osmehuju vam se.
Gde trče Moskovljani
Moskva je grad sa preko 15 miliona stanovnika, dakle – mnogo zagađenog vazduha, međutim, i pored toga, Moskva je raj za trkače.
Trčanje unutra
Moskva je podeljena na oblasti, prepuna je parkova i šuma, i jedino mesto gde nema mesta za trčanje je strogi centar. Ne morate da putujete do mesta koje vam odgovara jer je najbliži park svakome na 15 do 20 minuta od mesta gde živi.
Takođe, svaka srednja škola i fakultet imaju svoje atletske staze od 400m, uglavnom izrađene od gumenih ploča, i otvoreni su za korišćenje za sve rekreativce. Trčanje pored ulica i puteva se ne preporučuje! Jedino mesto sa pogledom na grad, a gde može da se trči je Moskva reka, predivno mesto za trkače turiste.
Trčanje napolju
Ako volite brzu stazu ili ne volite sneg i hladno vreme onda su atletske staze prava stvar za vas, u Moskvi postoji veliki broj indor staza za trčanje sa profi podlogom od 200-400m. Neke pripadaju sportskim društvima pa takve koštaju 50 eura mesečno i možete da je koristite koliko vam duša hoće.
Najbolja varijanta su univerzitetske staze koje koriste studenti, pa možete sa 20 eura da dobijete ispod ruke dokument da ste student (ili strani student kao ja i onda koristite stazu preko cele godine).
Treninzi
Ruski rekreativci razbijaju!!! U Moskvi nisam naišao na ljude koji džogiraju tek onako, ljudi tamo džogiraju samo u toku oporavka, ostale treninge razbijaju iz sve snage. Ruski rekreativci trče polumaratone ispod 1.30 kao iz šale, neke koje znam – u farmerkama i rukometnim patikama!!!
Treniraju preko cele godine, bez stajanja, menjaju obime i intezitet, terene, opremljeni su garminima, redovno organizuju rekreativne trke-druženja, idu često u inostranstvo na trke različitih profila i dužina.
Rusi su takođe i veliki univerzalci, zimi kombinuju nordijsko skijanje sa običnim trčanjem, a leti biciklizam sa trčanjem, i naravno, većina ih trenira i u teretanama. Treneri im nisu potrebni jer su jako disciplinovani.
Treneri
Za mene – VELIKO RAZOČARANJE!
Zimi dok sam radio kratke sprint intervale na stazi Baumanskog Univerziteta zapazio sam neke stvari koje mi se nimalo nisu svidele. Mladi ruski sportisti previše su povučeni i ozbiljni. Prvog dana na stazi zatekao sam oko dvadesetak univerzitetskih sportista koji su budućnost ruske atletike, i, verovali ili ne, prođe i po 2 sata da niko ne progovori ni sa kim. Oni odrađuju svoje, bez ikakve priče i pitanja.
Ali, posle nekog vremena, uneo sam nešto našeg balkanskog duha i hladni Rusi počeli su da se tope, osmehuju i pričaju sa mnom, a i međusobno. Trenerima se to nije dopadalo.
Ruski sportisti poštuju ovaj redosled: TRENER, MAJKA, OTAC, BOG. Treneri su većinom stariji, šezdesetogodišnjaci, veoma autoritativni, nefleksibilni, staromodni i bez prevelokog znanja. Rade isključivo po sistemu, ako je trener bio šampion u dugim prugama onda svaki sportista u klubu mora da bude dugoprugaš, bez obzira na njegove psiho-fizičke sposobnosti.
Dobar primer je moja dobra drugarica Tanja koja je trenirala za 1500-3000 metara. Ona telom podseća na jamajčanske sprinterke – jake noge, brze, snažne, snažno razvijen gornji deo tela, a po karatkeru brza i eksplozivna. I naravno, već pogađate, trener joj je bio dugoprugaš, pa umesto da iskoristi njen genetski potencijal za sprint, on ju je uporno terao da trči duge pruge tako da je bila uvek ispod proseka.
Ovakvi primeri mogu da se vide širom Rusije, treneri rade stihijski i bez razumevanja novih naučnih dostignića, uzdaju se u sreću da će im uleteti neki talenat kojim će se hvaliti do kraja života. Nemaju obzira kada im kažeš da si umoran, da se ne osećaš dobro, uglavnom se deru da treba da daješ sve od sebe, da ako nećeš tako onda možeš da ideš iz kluba i baviš se nečim drugim.
Društvo za trčanje
Ako se ikada zadesite u Moskvi najbolje društvo za trčanje možete naći na ova dva sajta:
Naravno, pomoćiće vam ako znate malo ruskog ili engleskog, prihvatiće vas kao starog prijatelja!
