Kada pronađete svog pravog „running buddy“-ja…

“Buddy system“ tj. Sistem drugarstva – postupak u kome dve osobe tj. drugari, funkcionišu i rade stvari kao jedna celina, tako da su u stanju da prate i pomažu jedno drugom. „Running buddy“ je partner u trčanju, ali i mnogo više od toga.

Mnogi od nas trče radi sebe i svog zdravlja, neki da bi smršali, drugi da bi bili zdravi, treći da bi uživali i provodili vreme napolju, a opet, iako imamo različite ciljeve, sve se svodi na trčanje.

Trčanje predstavlja velikoj većini priliku da se „izluftiraju“ i pročiste misli, da se odmore od svakodnevnih problema ne bi li se bolje osećali i bili sami sa sobom i okolinom oko sebe. Meni je dugo vremena trčanje predstavljalo ventil od stresa; volela sam samo da navučem patike i trčeći izletim napolje, vremenski koliko mi prija.

Bili su mi dosadni ljudi koji bi me u toku trčanju zapričavali nebitnim temama, usporavali me, ili mi nabacivali njihov tempo trčanja, nešto sto meni nije prijalo. A opet, sa druge strane, bilo je dana kada sam želela da imam nekoga sa kime bih mogla da podelim sve te svoje pretrčane kilometre i sate provedene napolju, sa kime bih mogla pošteno i da se ispričam ali i da ćutim; neko ko ce moći da me prati, ali i motiviše, i kome neću moći da otkažem trčanje samo zato što je napolju hladno ili zato što duva vetar. Falio mi je running buddy.

Prednosti trčanja sa baddy-em

Jednom rečju: uživanje! A uz to i čista motivacija, pomoć, podrška, briga, zadovoljstvo, zabava, inspiracija i još mnogo toga. Postoje mnoge prednosti trčanja sa badijem, posebno za one koji nisu navikli da trče svakodnevno ili kojima je teško da se nagovore da uopšte izađu napolje i pokrenu se.

Prema badiju imate neku vrstu odgovornosti, ne želite da ga „ispalite“ za trening, trčanje će vam šroći brže i prijatnije. Mnogi početnici su počeli da trče uz pomoć nekoga ko ih je motivisao, nekada i vukao, kako bi došli do svojih ciljeva. Trčanje sa badijem može da uvede i element konkurencije, pa oni koji se spremaju za trku, biće motivisaniji da treniraju napornije tokom svakog treninga. A onda, kad zajedničkim trudom i naporom dođete do svog cilja, kao što je npr. istrčati maraton, onda ceo badi sistem dobija novu dimenziju jer i vaše prijateljstvo postaje jače.

8 razloga zašto je dobro trčati sa buddy-em

1. Ovo ste već čuli ranije ali to je istina: ne postoji ništa kao dobra konverzacija koja će učiniti da vam trčanje proleti, a da ne osetite.
2. Badi može da vam pomogne da ispravite svoje trkačke pokrete. Neka posmatra vaš izgled (posture) i pokrete kako bi vam ukazao ako nešto radite pogrešno.
3. Trčanje u paru je bezbednije. Ovo pogotovu važi za žene i za vreme noćnog trčanja, mnogo je manja verovatnoća da ćete doživeti neprijatnost ako ste u društvu.
4. Partneri su dobri pejseri. Ako imate isplaniran naporan, brži trening, onda pozovite Speedy-a koji će vam zagarantovano održavati brzi tempo. A ako ste isplanirali neko laganije trčanje, organizujte se za trening sa Slowpoke-om tj. sa „sporaćem“.
5. Badi je savršena „mood lifter“ opcija, kad vam je svega preko glave, i trčanje, a i svakodnevne obaveze. Ako ništa drugo, imaćete nekoga sa kime ćete moći da se izbrbljate i da zaboravite na probleme. Što da ne, i to je veliki deo trčanja, a ne samo strogi trening.
6. Ako ste skloni propuštanju treninga bez ikakvog dobrog razloga, badi je tu da vam pomogne. (Da, svima nama dođe dan kad nas mrzi da izađemo napolje, a kamoli da potrčimo!) Nećete mu tek tako lako reći: „Ne“ jer nećete želeti da razočarate prijatelja tako što se nećete pojaviti.
7. Ako su vam stare, ustaljene rute trčanja dosadile, badi će sigurno znati da predloži nove putanje. Malo istraživanja nije na odmet, a vaše trčanje će biti zanimljivije i prijatnije.
8. Badi može da bude odličan jutarnji „alarm“. Ako ste oduvek želeli da više trčite ujutru, pre posla ili drugih obaveza, onda pronađite nekog ranoranioca. Dodatna korist: kad se naviknete na jutarnje trčanje, bićete spremni za trke koje većinom počinju u jutarnjim časovima.

Razlog broj 9, 10, 11 …. i ko zna još koliko

Trčati sa badijem ima još ko zna koliko dobrih strana i razloga zbog kojih biste mogli da nabavite jednog. Ja do ovog leta nisam ni razmišljala kako bi to sve izgledalo dok nisam naišla na pravu osobu. Trčanja su nam postala svakodnevna zabava, imale smo zajednički cilj ka kojem smo zajedno gazile.

Kale

Moj badi je prvenstveno moja dobra drugarica, iskreni prijatelj sa kojom nesebično delim svoje kilometre, trke, i sav trud kako bi ostvarile svoje ciljeve. Doduše, ja nisam imala neki poseban trkački cilj jer sam u klub Trcanje.rs (gde sam i upoznala Kaću, Kaleta zovite je kako god, samo ne badi!) došla neplanirano, pozivom prijatelja… sadasnjeg dečka.

Tada (pre 3 meseca) samo sam želela da trčim u društvu i da se dobro zabavim. Istrčati polumaraton ili maraton bilo mi je nepojmljivo, ne zato što fizički nisam bila spremna, već što mi je to sve delovalo dosadno. Zamislite da trčite 2-3h po nekim tamo ulicama nekoga grada, ili čak vangradskog naselja, dosađivajući se sam sa sobom.

Volela sam da trčim, ali mi je to sve bilo previše. Više me je privlačio triatlon i cela ta dinamika različitih sportskih disciplina,  plivanje-bajs-trčanje. Ali onda se desila Kale.

Dan po dan, trkački kamp u Novalji, trening za treningom, i meni je trčanje postalo nezamislivo bez badija. Trčanje pa kafa, trčanje pa šoping sportske opreme, jurenje bržeg pejsa, smejanje kad nam je bilo najteže, nazovi „recovery“ treninzi na Kalemegdanu gde su nam noge otpadale posle silnih čučnjeva i izdržaja (ne brinite, ipak smo preživele ove treninge koji su kasnije urodili plodom), konstantno trčanje na neplaniranim trkama, što je našeg trenera često izluđivalo.

Kako obe imamo istu dozu tvrdoglavosti, uglavnom su stvari ispadale onako kako smo ih mi zamišljale. I tako smo badi i ja prošle i njenu povredu zbog koje je često u bolu trčala sa mnom da bi završile trku, i moj prvi polumaraton u Apatinu, samo 7 dana kasnije polumaraton u Ljubljani gde smo jurile svoj „personal best“.

To nam nije bilo dovoljno pa smo neplanirano istrčale i svoj prvi maraton, trku za koju sam se klela da nikad neću trčati jer je dosadna. I jeste verovatno, ako nemate pravog badija kraj vas.

Iako je trenutno prelazni period i period oporavka, za nas dve sneg i hladno vreme predstavlja razlog da u potpunosti uživamo u trčanju sa sve snežnim preprekama. Sporiji tempo nam je dobrodošao da bi mogle više da pričamo; ispijanje kafa u kaficima nam izgleda nije dovoljno.

Smatram da je moj lični uspeh u trčanju zasluga i mog badija jer me je motivisala, i na neki način, nagovorila da zađem u vode na koje nisam ni pomišljala. Sada imam i dečka buddy-a koji me često prati na biciklu, ali i na trčanju… ali to je već neka druga priča koju će vam on ispričati.

I posle jučerasnjeg treninga kluba, nova članica (koja tek počinje sa trčanjem) je prokomentarisala: “Nekad sam jedva uspevala da istrčim 1km, a sada 3km! Kada trčis u društvu, toliko je lakše! Sjajna ste ekipa, hvala vam!”

Pronađite i vi svog badija koji će vam trčanje učiniti zaraznim.