Kako bi to izgledalo da trčim noću, pa umesto na spavanje, u deset sati krenem na trku? Za moje pojmove i navike, bioritam i energiju, trka noću bi bila sajens fikšn, ili noćna mora. Radoznali likovi poput mene, uvek vole da istražuju i upuštaju se u nove avanture, bez straha od posledica i razočaranja. Prijavih se tako ja i za Noćni maraton u Novom Sadu i sa prijatnim trkačkim društvom iz kola, kretoh putem novosadske štrade.
Veče pred trku napravila sam glupost, obično gluposti radimo pre važnih događaja, a za svakog trkača je maraton neobično važan životni trenutak. umesto da se odmaram i istežem, te večeri sam kuvala ručak i mutila džem od kajsija. Pomešala se uloga trkačice i domaćice, što je poznato svim pripadnicama nazovi lepšeg i slabijeg pola. Ovo prvo mogu i da prihvatim, ali drugu konstataciju nikako.
Dragi organizatori…
Kako biste inače upoznali neki grad bolje nego da trčite i optrčite svaki njegov deo. Moja primedba organizatorima odnosi se na prostor i mapu trke. Možda bi bilo zanimljivije da smo trčali oko Petrovaradina i kroz centralne ulice grada… možda bi odjek navijača koji bodre trkače bio mnogo veći.
Ipak, ne treba zakerati i mnogo zamerati.
Moram da priznam kako su majice sa vojvođanskih trka neuporedivo boljeg kvaliteta nego sa Beogradskog maratona.
Samokritika nekada urodi plodom, možda će se neko i zamisliti pa za sledeći 🙂 Maraton – osmisliti dobre majice.
Atmosfera na samoj trci-božanstvena. Kako i ne bi bila kada prvi put trčiš nešto drugačiju i neobičnu trku. Noćno uzbuđenje inspirisano je kubanskom i afričkom muzikom, bubnjarima koji daju ritam trkačima. Staza malena i za sve trkače tesna, ali ne može biti zamerke na sve to, jer verovatno je to objektivna situacija.
Bliski susreti trkačke vrste
Bilo je tu bliskih kontakata, gurkanja i saplitanja. Ovo je prva trka na kojoj sam popila patos na startu samog maratona. Prosto sam bila ošamućena od dobre novosadske pice, mraka, umora koji mi je polako sklapao oči. Sva sreća, muzika afričkog ritma pobudila je moj adrenalin, pa sam u toku trke i zaigrala.
Posmatram trkače i divim se… starijem čoveku koji pored deformiteta ramena trči i pretiče ostale, starijim trkačima koji odolevaju vremenu. Izgleda da je čovek trkač kao vino… što je stariji, to je sve bolji… u vinu je istina, a u trkačkim stopalima životna snaga, ili u trkačkom junačkom srcu…
Kao da se vreme te noći zaustavilo i novosadsko srce je u svoje okrilje primilo svakoga- beograđane, Mađare, Nemce, Makedonce, Slovence, Hrvate. Kada si trkač, zaboravljaš na razlike…. i to je divno.
Moje srce lupa u ritmu brazilske muzike, energija mi pada jer sam sova koja noću rano leže i rano ustajanje. Ovo vreme je šok terapija za moj organizam, načet od neprospavane noći. U jednom trenutku sam se uplašila da ću odustati… nisam imala snage… da bih se ipak prenula i izdržala.
Posle cilja
Posle cilja je sve lakše… znoj se sliva niz lice, toplota koja se smenjuje sa kapljicama hladne vode osvežava dušu i telo…
Dobrodošlicu nam je poželela novosadska kuhinja i fenomenalna pasta. Pohvala organizatorima… bilo je svega što trkač poželeti može. U kriznim trenucima, samo trkači znaju šta znači pojesti šaku suvog grožđa ili kiselost limuna osetiti na nepcima. To te podigne i inspiriše za energetski nastavak trke. Posebno su mi bile simpatične maratonke, osvajačice medalja, naročito ona crnka sa cvetom u kosi… sve tri lepe i pune energije. Dokaz da je trčanje eliksir zdravlja i lepote.
Na trci širimo prijateljstva i stičemo nova poznanstva, ne postoje granice ni limiti, nacionalnost, rasa i jezik nisu prepreka… trčanje je glavna tema. Upoznala sam prijatnu Gordanu i sklopila prijateljstvo, vidimo se na nekoj trci u Beogradu ili na kafi.
Dok sam ležala na klupi i tonula u san, osetila sam bliskost sa prirodom, čudesan spoj čoveka i zemlje. Mnogi trkači su ležali na toplom asfaltu ili još prisnije bili intimni sa prirodom, ležali na pesku i travi.
Da li sam ja bila neobičnija u svojoj spavačkoj fazi, sa torbom pod glavom ili gospodin u šuškavcu sa kapuljačom koji se pružio na beton?
Ovde, na trkama je sve dozvoljeno i ništa nije zabranjeno… trkači pomeraju granice i čine svet lepšim mestom.
Novosađani, hvala na podršci! Sledeće godine dolazim sa svojim učenicima. Ne, nisam profesorka fizičkog vaspitanja, već književnosti. Ali zar je to bitno ako motivišemo decu za nešto fascinantno, lepo, božanstveno čisto i zdravo kao što je ideja trkača.
