Naučen sam od malena da se nikada ne zadovoljavam trenutnim dostignućem, već da uvek težim ka višem cilju. Neki će reći da sam skroman jer ne pričam i ne hvalim se svojim rezultatima, drugi da ti isti rezultati i nisu toliko vredni hvale.
Možda i jesam samokritičan, ali bih se radije složio sa drugom grupom, jer znam da uvek mogu više, jače, brže.
Ne volim da se hvalim svojim rezultatima, ali i te kako volim tuđim. I to ne bilo čijim, već rezultatima svog oca.
Prvi koraci
Mnogi ne znaju kako i kada sam počeo sa trčanjem. Možda mi je u nekom trenutku pobegao gradski prevoz “ispred nosa”, pa sam bio čvrsto rešen da ne dozvolim da se to ikada ponovi? Ili sam poput Forrest Gump-a tek tako izašao i trčao dok mi nije izrasla brada? Teško, jer to trčanje još uvek ne bih završio.
Istina je ta da su geni umešali svoje prste. Ni laiku nije teško da zaključi odakle tolika dominacija Afrikanaca na maratonima. Generacije i generacije su trčale i stvorile predispozicije koje im donose prevagu na trkama. Verovatno i ja sâm imam predispozicije koje sam nasledio od osobe koja je u ranoj mladosti sa velikim uspehom trčala 800 i 1500m, od mog tate – Srđana.
Trčao sam polumaratone, maratone, razne trke. Velika stvar. Znam na stotine ljudi mojih godina koji rade isto. Ali, koliko osoba znam koje mogu da se pohvale time da su u poznijim godinama (izvini tata) istrčale polumaratonske i maratonske trke? Dovoljni su mi prsti jedne ruke.
No, da se vratim na početak mog, ili je bolje reći našeg trčanja. Kako je meni, a i mom tati trčanje u tom trenutku, te 2011. godine bilo sredstvo za pronalaženje mira i bežanje od svakodnevnice, zajedno smo došli na ideju da tu meditaciju iskoristimo i pripremimo se za Beogradski polumaraton iste godine. Kako je od tog trenutka prošlo dosta, ne pamtim toliko treninge, pripreme, ali pamtim osećaj koji sam imao kada sam protrčao rame uz rame sa svojim tatom kroz cilj za tada velikih, ogromnih 1:48:43.
Mislim da ne postoji osoba koja rečima može da opiše i izrazi osećaj koji trkač ima kada prvi put u svom životu prođe kroz cilj polumaratona. Svoje prve korake sam napravio pored svojih roditelja, ali sam i svoje prve velike trkačke korake napravio sa osobom kojoj se divim.
Od Maratona do Atine
Takav trkački podvig je nešto svako mora da iskusi. Najlepši osećaj u trkačkom svetu. Ili ipak nije? Bar nije za mene. Taj osećaj je došao godinu dana kasnije. Kako su apetiti rasli, ti apetiti se nisu ogledali u skraćivanju vremena, već povećanju distance – usledio je maraton.
Naravno, dva ista aktera, opet na istoj stazi, samo duplo dužoj. Plan je bio istrčati trku za manje od 4 sata. Ispostaviće se da je u tom trenutku taj poduhvat bio prevelik zalogaj za obojicu. Do famoznog tridesetog kilometra je sve išlo kako treba, ali su onda nastali grčevi, borba sa vrelim asfaltom i samim sobom. Još uvek ne znam da li mi je bilo teže to što sam maraton trčao sa istegnutim ligamentima stopala, ili što sam gledao bolnu grimasu svog tate. Nije preostalo ništa drugo osim pešačenja, a tada se javlja i prva misao o odustajanju i crv sumnje koji se hrani i raste svakim korakom.
Odustajanjem bi ostao gorak ukus i žal, te je želja za pobedom nadjačala svaki bol. Preostalih 10 kilometara su prošli hodanjem i laganim trčanjem.
Taj osećaj, proći sa rođenim ocem kroz cilj, nakon iscrpljujućih 42km, 5 sati doslovnog mučenja, taj osmeh koji imam i sada dok pišem ovaj tekst, to je nešto što će mi ostati urezano u sećanju za života.
Potera za rekordima
Četiri godine kasnije, želja za trčanjem ne jenjava, nego i raste. Sa svojom 61. godinom Srđan ne samo da želi da istrči polumaraton ispod 1:40, već i da spusti vreme maratona ispod 4 sata. Da je sve bliži zacrtanom govori i činjenica da je nedavno održani polumaraton u Nišu istrčao za 1:43:20 i osvojio prvo mesto u kategoriji preko 60 god.
Trčanje je samo na papiru individualni sport, jer je bez podrške drugih nemoguće doći do bilo kakvog cilja. Zato sam uveren da će ovaj veteran mladalačkog duha ostvariti svoje ciljeve pre ili kasnije, jer iza sebe ima podršku osobe koja veruje u njega.
7 komentara. Leave new
Lepo napisan tekst, sažet, sa puno poruka. Čestitam za i te kako ogromnih 1:48:43, jer to stvarno jeste tako, bez obzira na godine, teško je i mladima i starijima. Mogu misliti kako je bilo na maratonu, znam taj osećaj kada se telo raspada na 30-om kilometru, a čovek zna da neće odustati, iako mu možda to i padne na pamet… kombinovanje pešačenja sa trčanjem pri „kraju“ maratona nije nikakva sramota, znak je izdržljivosti i borbe. Zanima me, pošto videh u opisu da si programer, kako se slažu takav posao i trčanje, je li teško sve uskladiti ili se nađe vremena za sve, kao i da li zdravlje mnogo pati? Pozdrav!
Hvala Filipe na komentaru. Potpuno se slažem, maraton je ipak nešto više, zahtevnije, i trka koje se trči glavom i mentalnom snagom pre nego nogama. Zanimljivo pitanje 🙂 Po mom mišljenju se jako dobro slažu, jer i jedno i drugo idu u neku krajnost. Sam posao zahteva 8 časova neprekidnog sedenja, te se trudim da tu neaktivnost ublažim svakodnevnim treninzima. Ako se sve to izvaga, mislim da je ipak jači ovaj pozitivni uticaj i da mi trčanje pomaže i fizički i psihički. Vremenski nekad bude izazov kako da uskladim posao i trening, ali kako mi je trčanje i “izduvni ventil” i kad znam da me na svakom treningu čeka sjajna ekipa iz kluba – onda usklađivanje vremena ne predstavlja nikakav problem.
Dragi moji Stojkovići, i dragi Milleru, stvarno je privilegija trčati sa ćalcom i nesvakidašnji osećaj povezanosti i porodice.
Mi Zmijanci nismo zaboravili da smo u našoj maloj porodičnoj trci na Adi izgubili od vas Stojkovića i da vam prvom prilikom dođemo obećano pivo.
Pozdrav za sve ćalce koje trče i vidimo se večeras u 18:00 na treningu 🙂
Možda smo dobili bitku, ali ne i „rat“ 🙂 Biće obostranih čašćavanja, siguran sam. Hvala Veki!
Divno je imati takvog sina ili takvog oca, sve jedno.Svaka čast!!!
Bravo!
Prelep tekst! Svaka vam čast obojici, zaista ste ljudi za primer!