Drang nach Berlin: Pravda za kornjače

Kako biti spor i voleti tu osobinu kod sebe? Meni se ova navika izgradila kroz treninge, ali se potvrdila na mojoj prvoj zvaničnoj trci. Ako je trening priprema, onda je trka trenutak kada se sve kočnice sklone i pokazujemo prave mogućnosti i ono od čega smo satkani. Neko otrkije geparda u sebi, neko zeca, pročitajte kako sam ja otkrila – kornjaču.

Prva trka

Nakon četiri meseca trčanja po zimi i strašnim uslovima svanuo je dan prve trke. Objasnili su mi da se trka zadovoljstva ne računa. Whatever.

Moj prvi put biće trka Zima na Adi. Jedan krug malo manje od 8km. Sitnica. Minimum nervoze je prisutan, jer pričajte šta god želite, prvi put se ne zaboravlja. Kako smo pristizali na jezero postajalo je jasno da je prefix Zima bio promašen. Nigde zime, snega, ali vetra u izobilju. Vetar na Adi. Košava R A Z B I J A.

Nikada do tada nisam osetila vetar koji te tera da stojiš u mestu. Na startu organizator muku muči da postavi znak Cilj. Hodam, a stojim, a kako vidim, Ada je dobila i ozbiljne talase. Zvuči kao noćna mora. Prvo pa – mučno.

Trener nas sve okuplja, početnik do početnice, skakućemo od isčekivanja. U redu za broj, nemušto nameštanje i kačenje za jaknu. Vetar ne pomaže. U kupatilu poduži red, nervozna pogađa i profesionalce, možda i više nego nas, oni su jelte, došli po medalju. Mi po iskustvo. Objasnim da mi je prva trka.

• Koji ti je cilj?
• Da ne stignem poslednja (blentavi osmeh)
• (odmeri me i odgovori) Nećeš stići poslednja, ali moraš da voliš bol kod trčanja. Kad se mučiš ne da govoriš sebi „još malo, još malo“ nego da kidaš i ponavljaš „ja razbijam, ja razbijam“. Ako ne voliš bol, trčanje nije sport za tebe.
• Volim li bol? Imam još 5min da razmislim o tome, jer trka počinje. Pucnjem!

Važno je učestvovati?

Mi prvaci krećemo ambiciozno, iako računam da nekima ovo predstavalja i prvi trening, pa ću valjda moći da delim njihov tempo. I mogla sam. Prvih 3km. Tu negde shvatam da sam već ubila svoja pluća i pokušavam da usporim. Grupa mi odmiče. Ostajemo vetar i ja. Bili smo dobri drugari dok mi je duvao u leđa, sada duva u prsa. Odnosi mi kapu i ja trčim unazad za njim. Prestiže me i poslednji trkač i slutnja sa početka se obistinila: poslednja sam!

Verovatno bi se ova priča tu i završila da mi se nije osmehnula sreća u liku i delu Ivane. (divna devojka, deo tima koji trči za bolje danas ) Ona se odvojila od naše grupe i sačekala me da trči sa mnom. Od pola trke ona je bila moj pejs, moja terapeutkinja, moja sapatnica. Svako pamti svoj prvi put, pa tako i ona, pomaže mi pričom kao što je neko i njoj pomogao. Obzirom na ritam mog disanja, pričanje nije opcija. Trčanje tempo treninga na 8 km mi je novost, najviše do tada sam trčala 6km, sporijim tempom od ovoga koji sam si nametnula.

Ni telo ni glava ne znaju šta rade i tako mi preostaje samo da pratim nju. Važno je učestvovati. Ok. Ne biti poslednja. Ail neko mora? Ona kaže „biću ja“ i tu izgovori staju. Slušam njene savete, bodrim se njenim iskustvom, klimam glavom i uporno se borim sa glasom koji navijen kao časovnik i dalje ponavlja „odustani, odustani, odustani“ . To se, ovoga puta neće desiti. Poslednjih 200m dodajemo gas i stižem na cilj. STOTA. Vreme na diplomi 48:59. Istovremeno, ovo je moj lični rekord 🙂

World domination

Sumiramo utiske. Stigla sam poslednja u svom klubu. Trener mi objašnjava da nije sramota u tome da si pužić. Smejem se tom poređenju, ali ne osećam se pužem. Niti se stidim svog rezultata. Pod strahovitim uslovima, ja sam istrčala prvu trku i ostvarila svoje najbolje vreme. Svi smo trčali na maksimumu svojih mogućnosti i svi smo se podržavali i čestitali međusobno.

Već sam se navikla da budem čuvarka leđa, a sada sam tom utisku dodala i još jednu vrednu lekciju: u nekim klubovima se sa članovima trka, u mom klubu se sa njima trči. Shvatamo da se ne borimo jedni protiv drugih, nego pomažemo jedni drugima da pobedimo sebe. I tako svaki put. Mala mudrost koja me je asocirala ne na puža nego na kornjaču iz basne o kornjači i zecu. I tako sam za svoj sigil ja odabrala kornjaču.

Znate šta se još desilo? Na povratku su mi drugari rekli da je iza nas još dosta ljudi prošlo kroz cilj. Dakle nisam bila poslednja. Nije da je bitno 🙂