Trail trkačica Kortni Dauvaltner (Courtney Dauwaltner) pobedila je na trci dugoj 240milja ostavivši drugoplasiranog (koji je igrom slučaja muškarac) 10 sati iza sebe.
Ova vest nije toliko odjeknula kod nas, ali jeste pokrenula zanimljivo pitanje:
Kolika je razlika između muškaraca i žena u dugoprugaškom trčanju i da li se ona zaista smanjuje kako se distanca povećava?
Postoje anegdotalni izvori – kada nešto vidimo svojim okom, ili slušamo od ljudi koji su to doživeli, ali sa druge strane, postoje i zvanične studije koje su se bavile ovom tematikom. Tako da imamo razliku od „moj drugar trči ultre i kaže da žene umeju da razbiju muškarce“ od, statistički značajne korelacije na toliko i toliko ispitanika.
Za pisanje ovog članka pročitala sam desetak naučnih studija i duplo više tekstova, izvukla najvažnije poente i pokušala da ih uklopim u smislenu celinu.
Od 100m do 100 milja
Sprinteri i sprinterke se razlikuju u svetskim rekordima kao što se razlikuju i maratonci i maratonke. Najbrži trkači su uvek brži od najbržih trkačica, evo i koliko na kojoj disciplini, i u procentima:
- 100m M 9:58, Ž 10:49 razlika je 8.7%
- 400m M 43:03 Ž 47:60 razlika je 9.3%
- 1500m M 3’26 Ž 3’50 razlikaje 11.6%
- 5000m M 12’37:25 Ž 14’11 razlika je 8.5%
- 10k (track) M 26:16 Ž 29:17 razlika je 8.7%
- Polumaraton M 58’23 Ž 1:04:51 razlika je 9.66%
- Maraton M 2:02’57 Ž 2:15’25 razlika je 9.3%
- 100k (road) M 6:13:33 Ž 6h33’373 razlika je 5.6%
Prosečna razlika se smanjila praktično dvostruko na distanci od 100 kilometara. I ozbiljno odstupa od prosečne razlike između muškaraca i žena, koja je, na većini sportova uvek izmedju 8.5 i 10%. Nezavisno da li plivaju, voze kajak, trče. Ova cifra je bila konstantna, po istraživanju koje je radio izraelski tim, predvođen Hamermanom
Zanimljivo je da se ova cifra od 0.88 vidi i u osnovnih fiziološkim razlikama polova. Muškarci su imali za oko 12% više hemoglobina u krvi i 12% veći VO2 max. Žene su na 88% muške vrednosti.
Dakle, imamo sve sportove gde žene, tradicionalno ne stižu muškarce i uvek su u proseku sporije za oko 10%, i onda imamo ultramaraton na 100k gde se razlika smanjila na 5.6% između najbržeg muškarca i najbrže žene.
Šta nauka istražuje i da li postoji konsenzus?
Očigledno, postoji zanimljivo pitanje porasta distance i smanjivanja polne razlike između muškaraca i žena. Ono što moramo da znamo kada je reč o ovakvim istraživanjima, jeste da uglavnom koriste gotove podatke. Izvlače različite brojeve, ubacuju ih u statističke programe i pokušavaju da nađu dokaz za hipotezu.
Od odabira tih podataka, zavisiće i rezultat. Prva studija iz j 1997. je istraživala upravo ovu hipotezu.
Osnovna pretpostavka je da se razlike između muškaraca i žena smanjuju sa povećanjem distance. Koristili su podatke su 28 žena i podatke o njihovoj brzini (Y) u raznim tačakama ultramaratona (X). Onda su iz veće baze izvukli analogne podatke za muškarce, pri čemu su ih uparivali sa ženama po uzrastu, utreniranosti i prolaznom vremenu na 56-om km. Ovi podaci su im pokazali da između 5. i 42. kilometra muškarci trče značajno brže, ali da među njima nema razlike na 90. kilometru.
Posmatrali su i razlike u usporenju funkcije na dužim distancama i došli do rezultata da su žene otpornije na umor (teže se umaraju) u odnosu na muškarce.
Ukratko, žene imaju u početku nagliji pad brzine, ali ranije dostižu donji plato (brzinu ispod koje ne idu), dok muškarci padaju sporije, ali padaju niže i u poslednjim desetinama kilometara postaju komparativno sporiji.
Međutim, osnovni problem ove studije je bio odabir žena i muškaraca, nisu bili najbolji na svetu, već rekreativci.
Studija iz 2004. godine istraživala je i upoređivala najbolje svetske rezultate na distancama od 100m do 200km, koristići samo podatke sa IAAF sajta, i sajta američkih ultraša paradoksalno, pokazala je da polne razlike opstaju i čak se povećavaju sa distancom.
Ustanovili su da je prosečna razlika u brzini 12% a da su najveća odstupanja an 100m i 42km (žene su tu najsličnije). Iz nekog razloga, anomalnijska razlika na dužini od 100km (iako uključena u analizu) nije bila istaknuta u studiji, kao značajno odstupanje.
Ogroman skok u razlici u dužinama i brzinama nastaje upravo između 100 i 200km, sa 5 % na 20% razlike u korist muškaraca, što je možda posledica polne razlike, ali mnogo verovatnije sve manjeg broja žena koje učestvuju u trkama koje su na ovim dužinama, i koje su u zvaničnom kalendaru Američke ultre.
Osnove za žensko približavanje muškim rezultatima.
Pet parametara ključno je za pobeđivanje u trkačkim disciplinama:
- Veličina Srca
- Količina i sastav mišićne mase
- VO2 max
- Centralni drajv
- Trkačka ekonomija
Muškarci imaju jasno prednost u najmanje tri, veće srce, više mišića (posebno brzih mišićnih vlakana) i VO2 max.
Centralni drajv (central drive) označava brzinu kojom se, putem neuroloških puteva signal šalje od mozga do mišića: konkretno, koliko efikasno može da se održava brzina tj. opterećenje . I on ne zavisi od pola.
Trkačka ekonomija ima veze sa time na koji način trošimo gorivo. Ako je telo automobil, da li ga vozimo u pravoj brzini ili udarmo prebrzo po gasu? Ovo je zanimljvio pitanje, koje je dobilo odgovor kroz studiju koja je analizirala 1,815,091 rezultata sa 131 maratona između 2008 i 2014. godine, i ustanovila da su žene u proseku za oko 18% bolje u održavanju konstantnog tempa, što posledično vodi u manje odustajanja i češći negativni split.
Muškarci, u proseku, češće krenu preambiciozno u maraton, ispucaju depoe glikogena prerano što ih kasnije uspori više i pogorša vreme. Usporavanje je vidljivo kod oba pola, i najčešće među najmlađim i najstarijim trkačima. Najbolje održavaju pejs trkački od 35-39 godina i 40-44.
Ipak, to je posledica rizične strategije, ali takva strategija, muškarce ipak vodi u pobedu. Njihovo najbolje vreme bolje je za 8% od najboljeg ženskog vremena.
Dodatna predost žena, je u metabolizmu masti, obzirom da je u prosečnoj muškoj nozi 90% mišića, a u ženskoj 60% razlika se ogleda u količini masti koje žene nose sa sobom. Ta mast, u teoriji, može da se koristi pri ultramaratonima. Ali u praksi, svaka trka nudi okrepu, te trkački obnavljaju svoje depoe podjednako.
Treća prednost može da se izvuče kroz studiju zamora pri malim opterećenjima. Ona je pokazala da se žene zamaraju tri puta sporije nego muškarci . Ključan parametar kod ovog tipa zamora je tip vežbe: ona mora da bude izometrijska i malog intenziteta.
Tu žene imaju dva preimućstva: tip mišićnih vlakana koje žene poseduju (spora nasuprot brzim), sa jedne strane, sa druge, veliki mišići su manje efikasni, i traže više krvi, te se i srce brže zamara, a puls diže brže kod muškaraca.
Da li postoji zaključak?
Na osnovu studija koje smo do sada pročitali i analizirali, on mora biti da se iako nas logika navodi da očekujemo smanjenje razlike na ultrama, za sada se ona statistički ne pokazuje (sem ponekad, kao anomalija).
Ono što je takođe očito, je da po broju trka, standardizaciji i broju učesnika, ultraško trčanje i dalje zaostaje za drumaškim, i da još uve nije dostiglo plato. Kada se on desi, onda će i statistika moći da da definitivan odgovor.
Treći odgovor je da postoji prostor za napredovanje ženskog trčanja, pri manjim ali konstantnim naporima i kroz bolju tehniku i ekonomiju.
Do tada, uživajte u zajedničkom trčanju, a manje razmišljajte o takmičenju sa drugim polom, ili trkačima.