Trčiš određeni tempo, taman si u zanosu, a onda te pojuri pas, skoči na tebe, a ponekad i iskida odeću. U najboljem slučaju ostaješ bez ujeda, ali strah za svako buduće trčanje ne jenjava.
Na svakom koraku, čak i u najurbanijim delovima gradova psi lutalice su prisutni u čoporima i često bez razloga napadaju i to ne samo trkače već sve prolaznike. Pitanje je da li će i kada biti iskorenjen ovaj veliki problem.
Svako malo se na društvenim mrežama među trkačima vodi žustra rasprava oko pasa lutalica. Nije istina da mi koji se žalimo na lutalice da ne volimo pse uopšte. Ono šta nama stvara problem jesu psi koji su razjareni, gladni, besni i svaki napad i ujed zna da bude veliki problem bilo da je u pitanju trkač ili šetač/slučajni prolaznik.
Nismo mi krivi za stanje u kojem su, a najmanje zaslužujemo da budemo povređeni.
Neka od ne tako prijatnih iskustava…
Pre 4-5 godina, trčala sam maksimalno 8-10km, mislila sam da je trčanje polumaratona misaona imenica za mene, sve dok me na Bežanijskoj kosi jednog jutra nije pojurio pas lutalica, te sam tako, bežeći od njega, istrčala preko 15km i tada sam shvatila da mogu da istrčim i tu čuvenu cifru od 21.097km. 🙂 – Ovo je bila dobra stvar za mene, jer sam probila psihičku barijeru u vidu kilometraže, ali volela bih da znam koliki mi je bio puls tada jer sam se sva tresla od straha i neizvesnosti da li ću uspeti da pobegnem od psa ili ne.
Nekoliko godina kasnije sam trčeći pored bolnice doživela da mi pas trči u susret, sav razjaren, skače na mene, kreće da mi kida trenerku, i samo sam instinktivno odreagovala jer mi je prošlo kroz glavu da će me izjesti svu i nekako sam skupila svaki atom snage u sebi i šutnula ga i pobegla trčeći najjače u životu. Kasnije me je bolela me je noga od siline udarca, ali spasila sam se. Više nikad nisam potrčala tim delom ulice.
Pre nekoliko meseci sam standarno trčala Zemunskim kejom, ali ranom zorom i čula lavež pasa, ali pošto je bila izmaglica nisam videla gde su ti psi i kako ne bih rizikovala, samo sam skrenula i trčala bulevarima, na sigurnom. Iako znam skoro sve pse i mačke sa Zemunskog keja, sa mnogima stanem pa se pozdravimo i pomazimo, ali kada ranom zorom ne vidim ništa i samo čujem lavež ne mogu da ostanem imuna – strah počinje da se budi i jedina potreba jeste da se sklonim na što bezbednije mesto.
Najsvežija situacija, od pre nekoliko dana, bila je kada da sam u Bulevaru Milutina Milankovića videla čopor pasa kako skače na trkača koji je bio dvadesetak metara ispred mene. Nekako se izmigoljio od njih, a ja sam se prestravila i pobegla među zgrade i tražeći nekakvu stazicu da se iskobeljam iz bloka i nastavim trening. Požalila sam se nadležnom u Opštini NBG, ali mi je rekao da zna za problem, ali da nažalost ne može ništa da učini, da je za to zadužena Zoo higijena grada Beograda. Oni vode računa i psima lutalicama u celom gradu. Kao i da im redovno prijavljuju slučajeve sa psima lutalicama, ali da nažalost ne mogu da utiču na efikasnost njihovog rada.
Zašto me to ne čudi?!
Šta uraditi ako vas napadne i ujede pas?
Najbitnije je odmah otići u nadležnu medicinsku ustanovu i potražiti pomoć kako bi se otklonila opasnost od nastupanja bilo kakve eventualne posledice po zdravlje. Ne plašite se rane, životinjska pljuvačka ima manje odtrova od ljudske i samo je važno da vam tu ranu redovno previjaju, a nikako ne ušivaju!
Novčana naknada za ujed psa predstavlja vid nematerijalne štete koju imate pravo da potražujete. Grad u kojem je šteta nastala je odgovoran za organizaciju službe čiji je zadatak da se brine o broju lutalica, uklanjanju istih, ali i o naknadi štete.
Šta je potrebno za naknadu?
Ukoliko vas je ujeo pas lutalica u skladu sa trenutnom praksom možete da naplatite iznos od oko 100.000 – 250.000 dinara. Postupak nije brz ali se pre ili kasnije naplati. Za početak je bitno obratiti se nadležnoj zdravstvenoj ustanovi radi pribavljanja potrebne medicinske dokumentacije, a ostalo je posao advokata.
Svesni smo da ovaj problem imamo svuda. Svesni smo i da službe ne rade svoj posao u dovoljnoj meri i da opasnost vreba iza svakog ćoška, te se nameće pitanje – kako biti bezbedan na stazi?
Zakonski nije dozvoljeno da nosimo (a nije ni praktično) bilo kakva sredstva za prskanje kojima bismo “oterali” psa lutalicu kada nas napadne. Nažalost, prutići i kamenje ne mogu se naći tek tako lako na putu i u svakoj situaciji pa da njih upotrebimo kao sredstvo odbrane. Ali, šta je onda rešenje?
Da li na normu da zovemo šinterske službe? Ili da pišemo razne peticije?
Ova problematika je izneta iz ugla trkača, ali je činjenica da se bezbednost na ulicama tiče apsolutno svih građana, te se nameće pitanje ima li uopšte rešenja za ovaj vid problema?
