Connect with us

Hi, what are you looking for?

Trkači reporteri

Stokholmski maraton – POTOP EPSKIH RAZMERA

Stokholmski maraton trči se u sred proleća ali jedno je sigurno – neće vam biti vruće. Ove godine mala ekspedicija trkača iz Beograda osetila je šta znači trčati po neprestanom pljusku. Njihova volja se ipak nije potopila. Iz kilometar u kilometar Igor nas vodi kroz Stokholm.

Dan pre trke vremenska prognoza je bila kiša i vetar tokom cele trke. Otišao sam na Expo i kupio kačket. Drečavo žuti. Neće me zaštititi od kiše, ali mi bar neće ići kapi u oči. A i lakše ću se naći posle na slikama. Cena prosečna za švedske uslove. Malo bogatstvo za naše.

Vučem povredu trbušnjaka već godinu ipo dana. Bio sam kod dr Irene, dala mi je vežbe za terapiju. Nisam ispoštovao. “Nema veze, nisam osetio nikakav bol već mesec dana”. A trčao sam treninge do 32km.

kad je kiša – žuto

Izlazim sa ekipom iz smeštaja. Hladno je. Iza ugla, nalet vetra mi smrzava noge u trenutku. Možda da se vratim i obučem nešto sa dugim nogavicama? “Ma jok, zagrejaće se noge trčanjem, biće taman”.

Imamo od smeštaja oko kilometar do starta. Zabijamo šale usput. Smejemo se. Pogledam u Nebo. Oblačno je, biće kiše definitivno. “Koliko strašno može da bude?” Za sada ne pada.

Stižem u svoju startnu zonu. Poslednju. Stavili su me na kraj. Na jebeni kraj. Iza mene prazna ulica. Ispred mene 22000 ljudi. Znam po treninzima koje vreme mogu da očekujem. Shvatam da sam brži bar od trećine ispred mene. Možda i polovine. Tokom sledećih 42km, moraću sve da ih obiđem. “Biće ovo dugo, dugo popodne”

1 km: Kreće trka. Užasna gužva. Planirao sam da trčim 6:00 tokom cele trke. Ne mogu, stalno je neko ispred mene i usporava me. “Nema veze, samo sa smeškom, ništa danas ne juriš”

2 km: Počinje da pada kiša. Nije strašno, prska pomalo. U gužvi je zavetrina. Malo toplije nego što bih želeo. “Odlično, neka prska, taman da me ohladi malo”

3 km: Pretičem devojku sa zečijim ušima i repićem. Smejem se. Smeje se i ona. “Ima svakakvih likova”

4 km: Prva okrepna stanica. Pijem vodu u pokretu i analiziram svoj plan trke. “Prvi gel na 12km, posle na svakih 8km po jedan”

Advertisement. Scroll to continue reading.

5 km: Prolazim pored Kraljevske palate. Šetao sam juče tu sa ekipom. Bilo je sunčano, nedostajale su mi naočare za sunce. Sada pljušti. Sa druge strane staze otvoreno more. Briše vetar. Dovoljno sam mokar da mogu da ga osetim ispod majice. “Nema veze, osušiće me brže kad stane kiša”

6 km: Sa improvizovane bine na kamionu pored staze krešti neka devojka. Peva. Užasno. Smejem se. Krišom.

7 km: Osećam da me zatežu listovi. “Već!?” Shvatam da su ledeni. “Zašto nisam obukao duge nogavice? Nema veze. Zagrejaće se uskoro”

8 km: Okrepna stanica. Uzimam vodu. Rano je za gel. Krajičkom oka hvatam da se iz nekih časa na zadnjim stolu puši. “Čaj verovatno”. Mrzim čaj. Ako ne prestane vetar, u drugom krugu ću uzeti svejedno, da me zagreje.

9 km: Uspon na most. Strm. Bas strm. Mogu da podnesem. Sada. Prizivam mapu staze u glavi. Biću ovde ponovo na 33km. Da li ću tada moći? “Ma naravno, nije ništa gore nego treninzi u Hajd parku”.

10 km: Dugačak most. Baš dugačak. I blaga uzbrdica do pola. Briše vetar, zanosi me u stranu. Promenjen položaj opterećenja nogu mi konačno opušta listove. Smejem se.

11 km: Provala oblaka. Kao letnje “radničke” kiše u Beogradu. Ali sa vetrom koji seče. “Svejedno, ne mogu biti mokriji od ovoga”. Smejem se.

12km: Okrepna stanica. Vreme za prvi gel. Operacija uspešno izvedena.

Advertisement. Scroll to continue reading.

13km: Široki bulevar. Gužva se konačno razređuje. Ubrzavam. Veselo obilazim. Provlačim se između sporijih trkača. Smejem se.

14km: Shvatam da mi telefon već neko vreme ne saopštava stanje. Uljučujem ekran. Zaglavio se GPS još pre kilometer-dva. Ne može da se probije kroz Nebo. Toliko je tmurno. Nema veze, imam čip, biće zvanični rezultati.

15 km: Stižem cimera iz smeštaja. Startovao je 3 zone ispred mene. Rekao je da nije spreman, da će trčati sporo. Dobro je raspoložen. Smejemo se. Ostavljam ga za sobom.

16 km: Shvatam da su većini ljudi oko mene majice skroz zalepljene uz telo. Zagledam se. Pa i meni je. Nisam ni osetio. “Nema veze, znači da ne mogu gore da pokisnem od ovoga”. Smejem se.

17 km: Osećam da mi stopala šljapkaju u patikama. Napunile su se vodom. I to ne zato sto sam gazio po barama. Pazio sam. Kiša ih je napunila.

18 km: Oštra nizbrdica. Noge proklizavaju u namočenim patikama. Prsti udaraju u prednji deo. Boli. Trčim kao na iglama.

19: Ušli smo u drugi krug. Ovaj je duži, ide se i kroz prirodu. Nema zavetrine. Vetar briše, seče na pola.

20 km: Okrepna stanica. Uzimam gel. Trkač pored mene neoprezno baca čašu punu vode na mene. Izvinjava se. “Džaba lave, ne mogu biti mokriji od ovoga”. Smejem se.

Advertisement. Scroll to continue reading.

21 km: Prolazim kapiju koja označava polumaratonsku distancu. Gledam na semafor. Da trčim polumaraton, bio bi jadan rezultat. Ovako je tačno po planu.

22 km: Mala okrepna stanica. Nisam je ni registrovao. Zamirišu kiseli krastavčići. “Mora da mi se učinilo”. Okrećem se. Trkači oko mene grickaju krastavčiće. Smejem se.

23 km: Bara preko celog puta. Nema načina da je obiđem. Protrčavam pravo kroz nju. Stopala su i do sad bila mokra. I hladna. Sada su ledena.

24 km: Sustižem elitnog takmičara. Kenijca. Hoda pored staze, grli sam sebe i trese se. Prehladno je za njega. Pomislim da mu ponudim svoj šuškavac. Shvatam da je potpuno natopljen vodom. Nema svrhe.

25 km: Ulazimo nazad u grad. Ponovo ima navijača pored staze. Ne kao u početku. Rasteralo ih je nevreme.

26 km: Shvatam da me noge već bole više nego na kraju najdužeg treninga od 32km. Patike su pune vode. Duplo teže. Svaki korak uzima danak.

27 km: Pljušti kao iz kabla. Ulazim u tunel. Par desetina metara bez kiše. Bolje da nisam. Kada sam izašao, smeta mi jos više. Proklinjem Nebo.

b_Maran 28

28 km: Trčim ulicom koja ide pored obale. Bacam pogled na more. Užasno je uzburkano. Brodići u luci se toliko ljuljaju da izgleda kao da će se prevrnuti svakog trenutka. Razmišljam koliko bi mi bilo loše da sam na nekom od njih. “A sad ti je kao dobro?”

Advertisement. Scroll to continue reading.

29 km: Ne mogu da isključim ekran telefona. Shvatam da je ušla voda u njega. Napravila spoj. Opraštam se. Vraćam u glavi sve avanture koje smo prošli zajedno. Nekako, ova avantura je dostojan kraj.

30 km: Ponovo prolazim pored Kraljevske palate. Čistina, obala, pljušti kao iz kabla i briše vetar. Zanosi me u stranu. Pokušavam da trčim po liniji nacrtanoj na asfaltu i ne uspevam. Smejem se. Od muke.

31 km: Približavam se limitu koji sam istrčao na treningu. Do ovde znam da mogu. Dalje je neistražena teritorija. Doduše, na treningu sam se osećao mnogo bolje na ovoj distanci. Prva senka sumnje se navlači. Teram je pokretom ruke. “Junaci umiru jednom, kukavice svaki dan”.

32 km: Ponovo dolazim do okrepne stanice sa čajem. Ne volim ga ništa više nego u prvom krugu, ali toliko mi je hladno da ću ga sa zadovoljstvom popiti. Uzimam gutljaj iz tople čase. Pileća supa. Obožavam pileću supu. Smejem se. Jedva.

33 km: Dolazim ponovo do onog strmog uspona na most. Krećem uzbrdo. Pokušavam da se nasmejem svojoj naivnosti iz prvog kruga. Ne uspevam. Shvatam da se danas više neću smejati. Vidim da 90% ljudi hoda uzbrdo. Bilo bi tako lako da pešačim i ja malo. Odbijam da hodam.

34 km: Most je skroz natopljen kišom i asfalt je užasno klizav. Svaki korak proklizava. Većina ljudi i dalje hoda. Nekima je i ovaj blag uspon težak. Nekima je previše klizavo. Odbijam da hodam. Nepravilno opterećenje aktivira povredu. Vučem povredu trbušnjaka već godinu ipo dana. Bio sam kod Irene, dala mi je vežbe za terapiju. Nisam ispoštovao. “Đavo uvek dođe po svoje”.

35 km: Nizbrdo niz most bol u trbušnjacima postaje nesnosan. Svaki korak je ispraćen tihim jaukom. Razmišljam, imam dve opcije. Da trpim do kraja ili da odustanem i pešačim preostalo. Najgore bi bilo nešto izmedju. Odbijam da usporim. Odbijam da odustanem.

36 km: Nesreća nikad ne dolazi sama. Neoprezno gazim na belu farbu pešačkog prelaza i proklizavam. Istog momenta me hvata grč u listu. Bol je nesnosan. Jos jedan. Hvatam se za džep, vadim kesicu magnezijuma i sipam u usta. Setim se da će početi da deluje za 15 minuta. “15 minuta!!!”. Hramljem, noga je skroz ukočena, tako me za nijansu manje boli. Odbijam da usporim. “Odbijam da odustanem!!!”. Odbijam da odustanem.

Advertisement. Scroll to continue reading.

b_Maran 59

37 km: I dalje hramljem. Bol je užasan. Sreće mi se pogled sa ponekim navijačem pored staze. Gledaju me sa iskrenom zabrinutošću. Pokušavam da se nasmešim. Ne uspevam. Moje telo nalazi jedini ventil koji mu je preostao. Kreću suze. Sirovi Balkanac. Suze bole više nego trbušnjaci i grč zajedno. Isključujem se. Bez osećaja. Bez emocija. Bez razmišljanja. Samo rutina. Nastavljam da trčim. “1, 2. 1, 2. Odbijam da odustanem. 1, 2. 1, 2. Odbijam da odustanem. 1, 2…”

38 km:

39 km:

40 km: Prolazim pored naročito bučnih navijača. Trgnu me iz magnovenja. Grč polako popušta. Magnezijum je počeo da deluje. I dalje hramljem ali nije tako strašno. Stopala su ledena. Trčao sam pravo kroz bare. Nisam ni bio svestan toga. Pored staze stoji čovek u odelu Medicinske službe. Gleda kako hramljem. Podiže ruku. Poziva me pokretom prstiju da mu priđem. Odmahujem glavom. “Odbijam da odustanem”. Podiže palac i smeši mi se. Vidim mu poštovanje u očima. Siguran sam da je i on trkač. Zna sa kakvim demonima se borim.

41 km: Potop epskih razmera. Nebo je ostavilo najgore za kraj. Bare ne mogu da se zaobiđu, sve je velika, ledena bara. Ugledam pokislog navijača pored staze. Drži parolu. “Ne zaboravite, za ovo ste platili”. Smejem se. Od srca. Kroz zube. Mislio sam da neću više.

42 km: Ulazim na stadion. Gomila navijača. Buka. Znam da su došli da bodre neke svoje ali upijam njihovu energiju. Vidim cilj. Pokušavam da ubrzam. Noge ne slušaju. Nije me briga. “Imam ga”.

42,2 km: Prolazim kroz cilj. Podižem oči ka Nebu. I obe ruke. Prstima pravim pištolje. Okidam jedan. Pa drugi. Osmeh prkosa. “Jebi se. Jači sam.”

Dobijam medalju, majicu, svašta nešto. Izlazim iz stadiona. Na čistinu. Sada kada više ne trčim ohladio sam se. Vetar i dalje briše. Zubi počinju da cvokoću. Tresem se. Smeštaj mi je udaljen oko kilometar. Nisam poneo ništa suvo da obučem. Moram što pre u toplo. Sočno opsujem. Počinjem ponovo da trčim.

Posle sat vremena pod vrelim tušem, konačno ugrejan, ležim na krevetu i gledam u plafon. Razmišljam. Vraćam film. Sav napor. Svo odricanje. Sva bol. Da bih stigao ovde. Kreće jos jedna suza. Poslednja. Ova ne boli. Oslobađa.

Tekst je inicijalno objavljen na blogu Mačka u džaku

Advertisement. Scroll to continue reading.

 

9 Comments

9 Comments

  1. Filip

    23.06.2015 at 11:59

    Jedan od najboljih tekstova koje sam mogao pročitati na ovom sajtu. Podsetilo me je na ovogodišnji polumaraton u Bg-u, kada je kiša krenula još pre starta trke, i pratila nas kroz istu, a uprkos svemu tome držao sam sve vreme osmeh na licu, natopljen, trčeći kroz ogromne bare koje nije imalo svrhe izbegavati, i na kraju prošao kroz cilj kao pobednik, a ne kao poraženi. Bio sam JAČI. Mogu samo zamisliti kako je ceo maraton trčati po takvom vremenu, ali ne sumnjam da ću i to doživeti. Respect!

  2. Vojkan

    23.06.2015 at 13:09

    Svaka cast !!!!

  3. Veroljub Zmijanac

    23.06.2015 at 15:01

    Ludilo :))

  4. Tijana

    23.06.2015 at 16:14

    ah te muške suze i suzice :D svaka čast Igore – ludilo od motivacije!

  5. Zorica Kecman

    23.06.2015 at 17:34

    Hvala na reportazi…Cestitke na uspehu.I sledeci put slusaj sta doktorka kaze ;)

  6. Dusan Milosevic

    25.06.2015 at 16:02

    Igore, trcali smo isti maraton na isti dan… Meni samo jedno nije bilo jasno.. kako 90% trkaca nakon maratona, onako hladnoh i mokrog, na otvorenom moze da pije pivo… Ovih 10%, medju kojim sam ja, drhtali su kao prut… cim sam prestao da trcim, mislio sam da cu da umrem od zime…. Lijepo je kad je hladno dok se trci, nije lose ni kad kisa po malo pada, al kad je hladno i kad pljusti, i kad jos na kisi moras da se presvuces, e ko nije probao, neka ne pokusava :)
    Lijep tekst nema sto!!! Na nekom sledecem maratonu mozda se i sretnemo…. POZ

  7. Ivan

    28.06.2015 at 23:02

    Da li mi mozes dati neki savet,zelim da smrsam 1,5kg, u dobroj sam formi sto se tice trcanja….???

  8. Sonjita

    10.10.2015 at 20:30

    “Smejem se” – ludnica!! :)
    Svaka čast Igore.

Uključi se u diskusiju

Povezani članci