Zdravo zabrinuti drugovi, mama, tata, poznanici i bakice iz komšiluka koja me uvek pitaš kad ću da se ženim,
Izvinjavam se što se odmah nisam javio, ali prvo sam pokušavao da prevaziđem izazove kineskog interneta, a onda sam još uvek bio pod utiskom lokalnih prilika. U svakom slučaju, priznajem da me je dirnulo kad sam video mejl koji počinje sa: “Ćao Igore, čuli smo da si malo skrenuo čak i za tvoje pojmove, pa samo da vidimo da li si ok. Javi se kad stigneš.”
Pa ništa, evo onda da se malo javim i da prenesem utiske.
E, da; svaka sličnost sa stvarnim likovima je namerna i ovo pismo nijeupućeno mlađima od 21, niti onima koji ne razumeju sarkazam. Što se njih tiče,sve je ok, vreme je lepo i šaljem puno pozdrava.
Ja mrzim trčanje
Pre nego što počnem da opisujem ceo sumanuti poduhvat, moram prvo danapišem jedan kraći disclaimer – ja mrzim trčanje. Ne, zaista. Mrzim trčanje. Radije bih cepao drva i kopao kanale, paralelno, nego što bih trčao. Jedino što kad uzmem sekiru i lopatu, drvoseče i fizikalci me gledaju čudno i mumlaju nešto o otimanju hleba iz usta, tako da sam odustao od onoga što bih radije.
Sve u svemu, počelo je kao jedan od onih „da pobedim sebe” eksperimenata i to u julu davne 2017. godine… Niti veće vrućine, niti glupljeg perioda za početak nečega što mrzite. U početku je bilo ono, trčiš 300m i misliš da si pretrčao 3km, hoćeš da umreš, pljuvačka ti se pretvara u gel, probada te nešto iznutra i već razmišljaš kako ćeš da se onesvestiš, ali te blam zbog svih onih što trče oko tebe, a deluju kilavo i kljakavo.
I tako iz dana u dan, od treniga do treninga i jednog dana shvatiš da si pretrčao 10km, a da nisi ni osetio. Ne, ne shvatiš, lažem. Tog jednog dana shvatiš da podjednako mrziš sve to što si mrzeo na početku, da bi i dalje radije kopao kanale, jedino što te sada ništa ne probada i brži si od onih pomenuth sa početka priče.
I tako sedim ja jednoga dana i ubeđujem se sa sagovornicom kako nije tačno da volim trčanje, uprkos tome što dobro da nisam novo zaštitno lice UnderArmor-a, kad mi odjednom iskoči Facebook oglas za neko trkačko putovanje -Conquare The Wall Marathon – The Year Of The Dog. I tako je ta avantura počela.
Upoznaj Kinu da bi je voleo
Peking… Ludilo organizovanog haosa, sa nula komunikacionih mogućnosti,jer niko ne govori engleski, ali svako na pitanje „Do you speak English?”odgovara sa neodlučnim, ali zvučnim „Yes!”… I onda te samo gleda…Gledaš ti njih, gledaju oni tebe…
Uspešno lociraš McDonlads, KFC i slična mesta, zahvaljujući čemu nećeš umreti od gladi… Bar ne prvi dan. Nakon toga rešiš da se javiš onima za koje misliš da se brinu jesi li uopšte doputovao i shvatiš da je apsolutna istina sve što se priča za Great Firewall of China – apsolutno ništa od poznatog interneta ne radi…osim Binga… pitaš se ko još koristi Bing i šta bre beše Bing. Onda instaliraš VPN, pa jedva nekako uspeš da se dokopaš Fejsa i Gmaila da saopštiš domovini kako svi moraju da instaliraju WeChat ako hoće da imaju ikakvu interakciju s tobom.
WeChat je inače jedna magična stvarčica. To nije samo chat poputWhatsApp-a. To je socijalna mreža, preko koje se plaćaju računi, naručuje taksi, kupuju ulaznice, otplaćuje kredit… Wechat ti odgaja dete, čuva babu, a verovatno ti i budućnost proriče, samo to još nisam dešifrovao kako.
Još jedna zanimljiva stvar je da je sve puno policije i vojske, ali niko od njih nema oružje. Umesto pištolja i pušaka svi su opremljeni, pazi sad, aparatima za gašenje požara. Zbunjenost je trajala dok nam vodič nije objasnio kako svako malo neka antikomunistički nastrojena duša dođe na sred ulice i zapali se u znak protesta. Kod nas ljudi protest izražavaju pisanjem komentara na društvenim mrežama…
I tako smo se prvih par dana navikavali na pržene škorpije, iznutrice, sladoled od luka, slatkiše od pasulja, nula engleskog, skakanje na haubu taksija da ga zaustavite (jer se taksi ne zaustavlja, već se naručuje preko aplikacije…koju nemamo i koja je 它是中文的), karaoke klubove u kojima nastupa kineski Rammstein i onu fenomenalnu pekingšku patku kada smo konačno shvatili kako se to jelo naručuje.
Elem, trka!
A onda je došao i taj dan – preuzimanje učesničkog paketa i poslednja uputstva pred trku. Gomila entuzijasta sa posebnom opremom za trčanje, ljudi izlepljeni kinezi trakama, većina sa hidracionim rančevima…gde sam bre došaoi šta ja radim ovde…???!!!
Organizator se sav uneo u oduševljeno objašnjavanje rute za trčanje, mape visinskih razlika sa 700 na 1700m nadmorske visine, kako ne treba da trčimo stepenicama, jer ih ima 20.000 (slovima: dvadeset hiljada) i gde je svaki stepenik drugih dimenzija i kako možemo da im ostavimo torbe sa stvarima koje želimo da zateknemo na određenim „ček pointima”.
Divno. Nemam nikakve torbe, jer nisam ni znao da postoji ta opcija. Pogledom tražim organizatora puta i razmišljam šta bih mu sve rekao, jer me je nagovorio da promenim distancu za dužu.
Na kraju, najvažniji savet organizatora: „Na određenim segmentima zida će u nekom momentu da se pojavi bakica sa frižiderom koja će probati da vam proda nešto. Nemojte ni za živu glavu da kažete da ćete da uzmete kasnije na povratku, jer će ona da vas upamti i trčaće za vama da vam proda to što vam je nudila, a verujte nam, nećete moći da joj pobegnete.” Tada nam je to bilo smešno.
U 3 ujutro smo se ukrcali u autobus i krenuli ka zidu. Nema nazad. Onako bunovan razmišljam zašto ja sebi ovo radim?!
Stigli smo do zida, istegli se, zagrejali, šta god i let me take a selfie. A onda smo krenuli. Prvi kilometar je lagani uspon po asfaltu i idemo ka nekim brdima gde, navodno, počinje zid. Obilazim ljude, uuuu! – pa nisam ja tako loš!
The ZID
Vreme je idealno. Oblačno, prohladno, uslovi obećavaju. I onda odjednom – zid. Ne, nije kao da smo dotrčali do zida… Mi smo dotrčali do podnožja brda načijem je vrhu zid. Vrhu!
Da vam malo dočaram kako je to izgledalo; zamislite dastojite u podnožju Avale i gledate u njen vrh, a na vrhu je Avalski toranj. Ena vrhu tog tornja je ogromna zidina (da, OGROMNA ZIDINA, znam da je to pleonazam), a vi u neverici gledate iz podnožja Avale, sa saznanjem da pod tim uglom i na tu visinu treba da se popnete. A to je početak.
Moj unutrašnji ja razmišlja da isfolira pad i istezanje mišića. Dragi roditelji, zašto me niste tukli dok sam bio mali, pa da sad nemam ovakve ideje?Probio me je hladan znoj, a mislim da mi se i malo vrtelo. Tešim se kako mora da je od manjka spavanja. Batman ne bi odustao Igore!
Zid zaista nestvarno deluje…hipnotišuće čak. Hteli ili ne, stojite kao opčinjeni i apsolutno vam nije jasno koji maloumnik ( da,da, Ćin Ši Huang je bio zaista „neobican” lik koji je poslednje dane života proveo tragajući za eliksirom besmrtnosti) je došao na ideju da se sagradi ovolika građevina koja na levu i desnu stranu ide po samomvrhu planine i vijuga dokle god možete da vidite. Prizor je neverovatan. To nije zid. To je the Zid!
Ne mogu da kažem da se nisam, kulturno rečeno, zabrinuo. Dva meseca pre ovoga sam imao cepanje mišića i iako je to lepo sanirano i testirano na Beogradskom maratonu, ipak mi nije bilo svejedno dok sam lagano osvešćivao koliko sam možda (malčice) preterao. Vratila mi se ona scena iz crtaća sa onim malim remorkerom, kada mu kažu „nikada nećeš odrasti mali veseljače”. Ali’ajd’, opremljen sam raznim gelovima, iso star-like tečnostima, dekstrozama i magnezijumima…biće sve ok. Glupi mali veseljak.
Što te ne ubije to te ojača… ili osakati. Dražesno
Prvih 5km smo svi više bili u fazonu „Wow ovo je nestvarno! WOW! U, u, u, vidi ono! Aaaaa pogledaj gde ćemo da idemo! U, u, u, selfie time!!!!… ”
Polako smo počeli da se osipamo po grupama, uhvatio sam lep ritam i taman sam pomislio “uuuu odlično mi ide, noga ne boli. Moći ću ovim tempom dokraja”. Onda se od 11-15km svelo na “zašto Igore?!…ok, hajde malo da hodam…ionako su svi zaostali…zašto Igore?!…must…run…gde je okrepna stanica???!!!” Tu sam se više osvrtao da vidim hoću li ugledati nekog našeg i divio se onim eleganton popunjenim ljudima na čeličnoj volji. Moram priznati, doprineli su motivaciji, pogotovo kada naiđete na stepenice uz koje se penjete četvoronoške.
Da, to je i meni bilo smešno, dok se prilikom jednog od silazaka sa takvih nisam okliznuo, a lik od 2m je pao preko mene. Ako tišina može da se napipa, eto je bio taj momenat. Ljudi su mislili da sam polomio kičmu…i ja sam mislio.Ovaj leži preko mene, ne sme da se pomeri, ja ležim, ne smem ni da razmišljam.
U stvari razmišljao sam…prošlo mi je kroz glavu u tom momentu kako sam u Hong Kongu prošle godine jeo suckling pig (guglajte šta je) i kako bih voleo to još jednom da probam. Na svu ludu sreću, osim malo jače ogrebotine na podlaktici, nije mi bilo apsolutno ništa.
Suckling pig here I come!!!
Pojavila se odjednom i naša ekipa i krenusmo svi da maksimalno izvučemo tu prvu polovinu. Sad bi već trebalo da smo blizu, jer se polako spuštamo i već se mimoilazimo sa onim entuzijastima što jure rekord, pa su okrenuli i vraćaju se.„Jel ima jos mnogo Veliki štrumfe?” Jok, još 600m i tamo je ček point.
Ili ti likovi imaju neki relativistički pojam distance ili je tih 600m u mom koordinatnom sistemu kraće, ali nekako smo se dovukli. Ljudi…da vidite tu sreću kad sam video onaj sto sa bananama. Jeo sam ih sa korom. Kunem se. Malo je oporog ukusa, ali koga briga! Red banana sa korom, red nekih čokoladica, red vode, red gelova, red magnezijuma, pa ponovo.
Režiš na svakoga ko priđe tvojoj gomili, jer ne znaš kad ćeš ponovo videti hranu. Tu smo imali mini pauzu, kako bi oni srećnici koji su ostavili torbe na startu da im se donesu na ček point mogli da se presvuku. Vidim ljudi menjaju i gaće. Zašto ja nisam dao da mi ponesu gaće?! Umesto gaća, ja sam zamenio flastere na nožnim prstima…nije da je to imalo neku preteranu svrhu, jer umreću od žuljeva svejedno. Gaćama bih se više radovao.
Krenuo sam nazad, trudeći se da ne razmišljam o tome šta me sve čeka. Gledaj ispred sebe, ne gledaj dole, ne gledaj gore, ne gledaj napred…i odjednom, bukvalno bez najave, padam na zemlju.
Grč u nekim malim mišićima uzkoleno, za koje nisam znao ni da postoje. Ne mogu da vam opišem taj bol. Mrak pred očima, momenat nakon toga zvezde i totalna paraliza. Apsolutno mi je nejasno kako, jer sam bio dobro pripremljen, magnezijum se uzimao konstantno,čak i neke američke vojne kapsule sa elektrolitima. Nemoguće!
Oko mene se skupila neka gomila, pokušavaju da me podignu, a ja razmišljam kako sam tek napola, kako nemam blagog pojma kako će sada da me spuste u dolinu i kako možda ipak neću dočekati da ponovo jedem stemaed pan fried dumplings. Ipak, nakon polivanja nogu ledenom vodom, prskanja nekim nikad čuo sprejem i blage masaže uspeo sam da krenem dalje. Sporije doduše, ali idemo.
Tu negde, oko 4og sata trčanja, pojavilo se i sunce. Samo mi je to još trebalo. Sijalo je ukupno 2 sata i svi smo dobili sunčanice, dok su oni bleđi još i izgoreli.
I dok sam se primicao poslednjoj etapi, nekih 5km pred krajodjednom su počeli bubrezi da mi se grče. Organizam je bukvalno počeo da odbacuje sve što pokušaš da uneseš i počeo je shut down, ali bez onoga „Are you sure you want to safely shut down your organizam”.
Tu je sad već krenula panika. Trčiš, ulazeći uveliko u šesti sat, nema još mnogo do kraja, sipaš vodu po nogama, mrziš sunce, mrziš stepenice, mrziš zid (uključujući i onaj u svojoj sobi) i mrziš sebe jer si, zamislite,počeo da se gasiš pred kraj maratona po Zidu. Sramota, jel da?
Dekstroza više ne pomaže, voda ne služi ničemu i taman kad sam pomislio da možda ipak stanem ugledam nemoguće – bakica sa frižiderom!!! Kako li se ona popela ovde?!?! Nebitno! Spasi me bakice!
– „Nji hao! Cold coke? How much?”
Bakica pokaže prstima 5 juana. Ma da je rekla 50 evra dao bih joj na keca, samo da mi da tu koka-kolu!
Ljudi…koje je to bilo otkrovenje! Sad mi se pije jedna kad se setim kako sam popio onu. Dobro da i flašu nisam progutao. Bukvalno je bilo ono „…jer kad Erik pojede bananu…” ili za one mlađe generacije koje nisu gledale Bananamena, kad ona iritantna karikatura u Red Bull reklami popije limenku.
Tu sam došao i do ljudi koji su stajali sa strane i drali su se na mene,navijali valjda – šta li, gurali mi neke transparente u lice, jedna žena je čak polivala sve trkače vodom iz flaše, hoćeš-nećeš-polivam te, a neki lokalni klubovi su bili strateški pozicionirali ispred spomenika nekom generalu na poslednjem kilometru.
Tu se video moj navijački Belgrade Running Club žar i netrpeljivost kao drugim trkačkim klanovima, što sam primetio da je nekako must have kod svakog člana svih klubova.
Na momente je izgledalo kao da ste na višepartijskom političkom mitingu gde samo još nedostaje da vam gurnu pod nos blanko partijsku knjižicu koju samo potpišete i primljeni ste.
Ali, ne znaju oni šta je BRC privrženost, a plus sam ja poslednja generacija Titovih pionira,a ne Mao Cedungovih. Jedna devojka je držala politički transparent “Snaga za poslednji kilometar je između ušiju”.
Pazi bezobrazluka. Iako sam tu bio na izmaku snaga, shvatio sam da sad moram da pokažem kako frizura nije izvor moje snage, već inat. Narednih 600 metara je bilo izvlačenje poslednjih atoma, malo uz pomoć inata, malo uz pomoć bakicine koka kole.
Poslednjih 400mje bilo najkritičnije. Od tri kapije nisam znao koja je cilj, tako da je tobilo strateško zbunjivanje nas trkača od strane Organizatora. Mislim da je to namerno. E tu sam već bio “onesvestiću se… ne, povratiću… ili ću se onesvestiti dok povraćam… ljudi gledaju, to ne dobro, neki plus size lik pored mene žustro trči…ljudi su okolo…”
I tu smo neki Splićanin (zamislite, bilo je i braće iz susednih republika) i ja prestigli neke zombije što su posrtali pred cilj i slavno, u stilu Gokua, proleteli kroz finalnu kapiju. Posle sam uneo toliko šećera koliko nisam prethodnih mesec dana. Mislim da sam pojeo i kilogram mesa, sa barem pola kilograma pirinča, nekuvana mera.
Aftermath
Sve u svemu, noga je savršeno preživela, bubrezi su se oporavili (hvala bakice) i polako smo svi postajali svesni kako ovo nije bila baš tako obična trka, već jedno neverovatno iskustvo koje je dostupno možda samo promilu ljudi na svetu i koje nas je definitivno ojačalo.
Ironman takmičenje, ti si sledeće.
Pozdrav svima,
Igor
