plitvički maraton

Stara sportska i životna fraza kaže da je neko dostignuće mnogo teže ponoviti nego ostvariti prvi put. Znate ono, teže je odbraniti titulu nego je osvojiti. Da ne bude zabune, daleko sam vam ja od nekih titula i velikih ostvarenja, ali shvatate poentu.

Hoću da kažem da je istrčati drugi polumaraton i napisati drugi tekst za trcanje.rs definitivno nešto što je iziskivalo više napora, volje, motivacije i inspiracije nego prvi put.

Ne znam, možda sam se previše ispraznio na debitantskom nastupu. Ova priča predstavlja logičan nastavak one banjalučke, pa ću se pomalo vraćati i na nju čisto poređenja radi, ovaj put samo bez suvišne patetike.

Da mi krenemo, pa kako bude…

Dakle, po samom završetku banjalučke trke, pade dogovor između M. G. i mene da se ide na Plitvice na još jedan polumaraton. I stvarno, ponuda je zvučala vrhunski: ekskluzivna lokacija, posjeta Nacionalnom parku, 30. jubilarna trka i još puno toga a sve za 16 EUR – za ne propustiti.

Kada između dvije trke imate 20 dana, nema tu puno vremena za neke planove i programe. Neki bi rekli da nije ni pametno imati tako kratak vremenski razmak, pogotovo ako ste početnik. Umoran nakon Banjaluke i uljuljkan u samozadovoljstvo, 4-5 dana nisam uopšte trenirao.

Vidjevši konfiguraciju staze na Plitvicama, znao sam da to nije šala i da mi treba par brdskih treninga. Odradio sam tako 3 treninga brda (Šehovi), pa jedan intervalni i dva laganija pred samu trku. I nadao se da će to biti dovoljno da me hitna ne skuplja po Plitvicama.

Malo smo zakazali u organizaciji, pa smo odlučili da ne idemo na spavanje, nego da poranimo u zoru i pravac na stazu. Priznajem, krenuti od kuće u 03.30, voziti se 3,5h da biste trčali 2h i opet se vozili nazad 3,5h baš i nije najpametnije što možete učiniti.

Toplo vam preporučujem da to ne radite, ako vam baš tih 15-ak EUR za noćenje nije od životnog značaja.

Put je protekao u redu (prelijepa Una nas je sve oduševila) i stigli smo na vrijeme i preuzeli učesničke pakete. Moram odmah reći da su majice stvarno vrhunske, definitivno za klasu bolje nego u BL.

Organizacija i utisak pre trke

Oko nas šarenilo od učesnika jer se trči 5, 21 i 42 km, sve skupa preko 2000 ljudi među kojima je primjetan veliki broj stranaca, više nego u BL. Ako izuzmemo 5 km, može se lako prepoznati da je malo onih kojima je ovo prva trka, nisu Plitvice za to.

Domaćinima svaka čast za prelijepu prirodu i za trud, ali organizacijom nisam baš potpuno zadovoljan. Ako je uopšte neko kao ja kvalifikovan da daje ovakve ocjene. Za 30-i put to bi moralo biti bolje, Banjaluka je u tom pogledu apsolutno izdominirala. „Svlačionica“ je u nekoj zapuštenoj sportskoj dvorani, bez brojeva, hajde sreća nije nikom ništa falilo (koliko znam) – pošten neki svijet ovi trkači. :D

Volontera je po meni bilo nedovoljno i u nekim momentima nisu baš bili najbolje organizovani. Najveća zamjerka ide za toalete, tj. nedostatak istih. Sramotno je da se ne može dovući 10-ak pokretnih wc-a, već ljudi čekaju preko pola sata u pomenutoj dvorani, a neki (neću ih imenovati) se čak i olakšavaju po nacionalnom parku. Ružno ali nužno, šta da se radi…

Velika ekipa Zagrepčana iz Adidas škole trčanja se zagrijava na stadionu za 5 km, lijepo ih je vidjeti, mladi, lijepi, svi u istoj opremi, kao na sletu.

I nas trojica obavljamo pripremne rutine: banana, voda, zagrijavanje, razgibavanje.

Vrijeme brzo prolazi i trka kreće.

Trka

Cilj je realan, stići do cilja živ i zdrav, po mogućnosti za manje od 2 sata. Opet isti dvojac bez kormilara, M. i ja, G. odlučno grabi naprijed, on je ipak malo napredniji od nas.

Prva polovina trke je konstantna nizbrdica koju su iskusniji trkači maksimalno iskoristili prepustivši se gravitaciji. Mi početnici smo se (pre)oprezno čuvali jer smo se bojali uzbrdice koja slijedi. Priroda je super, zelenilo, šuma i sve to, ali Plitvičkih jezera nigdje ni na vidiku.

Negdje iza 9-og kilometra dolazi lakat krivina i počinje uspon, gdje se pokazuje karakter i isplaćuju pomenuti brdski treninzi. “Olakšavajuća“ okolnost je što je to ujedno i sunčana strana, tako da se radna temperatura brzo podiže do ključanja. Teško, preteško, sunce ti sjedi na glavi, nije ti ni do priče, ni do čega. U jednom trenutku osjetim da mi srce pulsira pod grkljanom.

Na 12-om kilometru molim M. da zastanemo da predahnem, on nevoljno pristaje i hodamo nekih 100 m. Dogovaramo se da ovo nikom nećemo pričati, kao da se ne računa ako malo zastaneš. :)

Na najbitnijoj okrepnoj stanici (15 km) problem sa vodom. Očajnički grabimo rukama iz plastičnih kanti već zaprljanu vodu, neko se umiva, neki piju, katastrofa živa.

Susrećemo i maratonce, svaka čast tim herojima, nekako ti odmah bude lakše kad shvatiš da oni imaju još preko 25 km. Zadnjih 5 km je već mnogo lakše, ušli smo u hladovinu, malo uzbrdo – malo nizbrdo, kraj se bliži i lakše je istrčati nego odustati.

from Wikimedia Commons, Public Domain

from Wikimedia Commons, Public Domain

Već se zbijaju šale i pričaju vicevi, zaboravljaju se teškoće i primjedbe. Na par minuta nam se ukazuje i predivno jezero, zeleno i kristalno čisto. Pred nama je konačno ciljna ravnina, gledam na sat, vidim biće gusto da uđemo u 2h.

Izvlačimo posljednje atome snage i vrišteći ulazimo u cilj. Okruglo 2 sata(zvanično 2:00:46), čime sam vrlo zadovoljan. Mjerenje vremena netačno, baš kao i u BL, imam za 50 sec slabije vrijeme od M. s kojim sam trčao svo vrijeme, no nije to ni bitno.

Lijepa djevojčica mi kači oko vrata neku ne baš tako lijepu drvenu medalju, ali ajde – medalja je medalja. Bitno da je zaslužena pa makar bila i drvena.

Da se utisak upotpuni, tu je tuširanje hladnom vodom, ali preživjeh i to. Sve ove sitne neprijatnosti nisu mogle da nam skinu osmjehe sa lica satima poslije trke, i to je ono što se računa i zbog čega se trči.

Da ne ispadne da se samo žalim i kritikujem, bilo je mnogo i pozitivnih stvari. Poslije trke je bila prava gotiva, tu skidam kapu jer piva, sladoleda, voća, sokova i grickalica nije falilo, pa i ručak je bio korektan. Ne treba zaboraviti ni pasta party veče prije, koji smo mi doduše propustili.

Super je što se dobije ulaznica za NP, ali niti se više ima energije za obilazak, a i pola dana vam je već prošlo. Tako da vam savjetujem da povedete porodicu, djevojku/momka ili prijatelja, date im kartu, pa dok vi trčite neka bar oni stvarno vide Plitvice.

Još jednom da kažem, za 16 EUR se dobije stvarno puno toga. Ako niste bili do sada, preporučujem vam da na godinu dođete i sami se uvjerite, ova trka je u svakom smislu izuzetna, izazovna i jedinstvena. A primjedbe su samo moji lični utisci sve u cilju unaprijeđenja i opšteg zadovoljstva. Kad bi se ocjenjivalo, Plitvice bi od mene dobile zaključno četvorku (na lijepe oči).

Polako se spušta zavjesa na proljetnu trkačku sezonu, ljeto je pred nama, zaslužili smo odmor.

Planovi za dalje? Za početak ću gledati da se nagradim novim patikama, pa akobogda na jesen nastavljamo. Apetiti rastu, mjerkam Budimpeštu ili Ljubljanu, možda i oboje, vidjećemo. Do neke nove trkačke avanture, sve vas pozdravljam!

PS: trening 3 dana nakon trke je izgledao kao jedna lagana, ugodna i relaksirajuća šetnja, što dovoljno govori o težini Plitvica.