Untitled design (2)

Uloge:

Ja: Debeli informatičar. Trkačko iskustvo 6-7 nedelja. Najveći uspeh 8km, tempo 8min/km.

Srđan: Moj trening partner. Trkačko iskustvo 5-6 nedelja. Najveći uspeh 8km, tempo 8min/km.

Martin: Komša, sportski aktivan celog života ali se nikad nije bavio trčanjem.

Đokica: Drug iz detinjstva. Sportski gradjen, ali retko kad sportski aktivan. Nikad se nije bavio trčanjem.

Kako je sve počelo

Maj 2014, Kumanovo, Makedonija. Već se uveliko “bavimo” trčanjem. Preko pet nedelja! Tačnije, dva dana preko pet nedelja. Ja i Srđan trčimo tri puta nedeljno, uveče na skromnoj atletskoj stazi od 250m. Nije loš ovaj sport, ali je jako dosadan, već trčim svoj dvadeseti krug i svaki je isti. Jedina stvar koja me održava da nastavim je vidljivi progres. U stvari, ja kao da sam građen za ovaj sport. Čak mi ni programi na runkeeper-u ne odgovaraju. 500m slow? Nema kod mene slow, samo fast. Rezultati su nam odlični – 5km tempom 6:30/km. Malo me boli koleno i potkolenice, ali ništa strašno. U stvari je i super što po malo šepam – odlično je za početak komunikacije, a baš volim da se hvališem što trčim.

Dogovor

I tako, zahvaljujući mojoj povredi, ja i moj komša dođemo do teme trčanja. Kaže mi da ima neka trka za nedelju dana (1. juna), zove se Prvi do vrha (Prv do vrv). Ni on tačno ne zna šta je ali planira da ide. Nazovem odmah Srđana i Đokicu i donesemo odluku da učestvujemo na našoj prvoj trci. U međuvremenu se moja povreda pogoršala do tog stepena da ne mogu da podignem nogu dok sedim. Jedva da mogu da hodam. Martin nam je već sredio sve i uzeo brojeve, tako da nema šanse da otkažem. Uostalom, ja treba i da vozim.

Prvi jun. Jutro je poprilično hladno. Jedina informacija koju imamo je mesto polaska i da je u pitanju planinarska trka. Nemamo pojma šta to znači, ali pretpostavljamo da će biti poprilično hladno. Jedino Martin možda zna o čemu se tačno radi, ali on ne ide sa nama. On je već u Skoplju. Obučemo se u trenerke, ponesemo rančeve i po litar i po vode svako. Stižemo na start, kad tamo – svi u šorcevima i majcama na bretele, jedino nas trojica izgledamo kao da smo pošli na zimovanje. Sreća pa je organizator za sve pripremio majce sa logoom trke, tako da smo obukli njih i ostali u donjem delu trenerke (ja sam dodatno imao i elastični zavoj na kolenu). Dan se kao za inat pretvorio u najtopliji dan leta. Ili se barem nama tako čini. 

Start

Elita je već počela da se skuplja i tiska pa čak postavlja i nešto malo preko start linije. Sudija ih stalno vraća da ne prave prestup. U redovima iza njih su ljudi koji takođe očekuju nekakve rezultate. A na samom začelju eto i nas, koji mislimo da možda i ima šanse da ne budemo poslednji. U celoj toj gužvi se raspitujemo naokolo zna li ko koja je dužina staze. “Pet kilometara!”, reče neko. Odlično! Sklopili smo taktiku – ako trčimo našim sporim tempom od 8min/km pri kome nema šanse da se umorimo stižemo za 40 minuta, što je odličan rezultat. Dogovorili smo se da nema čekanja. Svako ide svojom brzinom, čisto da bi smo odmerili snage.

Najbrži se već spremaju za start. Sudije uzimaju pištaljke u ruke, dronovi lete iznad nas. START! Elita počinje skoro pa šprintom. Iza njih svi ubrzavaju po malo doplerovim efektom, tako da mi na kraju jedva da se i krećemo.

Pošto smo već bili rešeni da završimo trku za 40 minuta, počeli smo da se probijamo kroz gužvu brzim hodom. Runkeeper je uključen, čisto da znam kako napredujemo. Idemo mi već petnaesetak minuta. Ja sam siguran da smo prešli bar 1.5km, pošto sam već počeo da osećam umor. Gledam u svoj verni Runkeeper – distance: 500m… 500m?! Tek sam tu shvatio ozbiljnost trke. Ovo neće biti ni malo lako. Dalje se puls samo ubrzavao. Disanje otežalo a razgovor postao skoro pa nemoguć.

 

Ostadoh sam

Ja sam ostao iza. Ne mogu više da ih pratim. Dogovor je dogovor – oni idu dalje, ja ostajem sam. Sam u onoj gužvi? Nemoguće. Iako se ne poznajemo i iako skoro niko od nas nije sposoban za razgovor, komunikacija je postojala. Niko nije bio sam. Dobro, komunikacija nije bila verbalna – tu i tamo neki osmeh, pogled, tapšanje po ramenu. Već hodamo 30 minuta ali ja moram da stanem. Bar na minut. Stao sam… Ma daj, nisam ja ovde zbog stajanja, ja sam ovde zbog trke, pauza traje jedva 5 sekundi, pa nastavljam dalje. Nije prošlo ni 5 minuta. Opet moram da stanem ali ovog puta zbog vode. Ha, flaša od litar i po. Smejaće mi se ovi sportisti, oni i ne nose vodu, ovi malo slabiji nose po 0,5l.

Već je prošo ceo sat, a do kraja ima još dva kilometra. Počinjem ozbiljno da razmišljam da li je ovo bila pametna odluka. Skinuo sam i onaj elastičan zavoj sa kolena, noga je ugrejana pa me više ne boli. A ionako me je samo nervirao. Pravim pauzu, ovog puta od skoro 10 minuta. Posle toga sam čvrsto rešio da neće više biti stajanja. Ići ću sporo, jako sporo, ali neću da stajem.

Prošlo je sat i dvadeset minuta! Pa ima li kraja ova trka?! Sad sam došao i nikad više! Već sam se čuo sa Đokicom, kaže da su i on i Martin već stigli na cilj. Pa mora biti da je kraj blizu. Nastavljam, bez stajanja. Litar i po vode je već odavno otišlo. Ipak sam bio u pravu – za amatera je litar i po za ovu trku taman! Možda mi fali još jedna čaša.

Cilj!

Ha! Evo ga kraj! Vidi se – nema 100 metra! Da trčim ni ne pomišljam, idem brzim hodom. Čekaju me svi. Slikam se pored štoperice – 1:35:40.

Euforija je neverovatna. Rege muzika, lep topli letnji dan. Nije najtopliji, nego je baš taman. Dele se flajeri, gelovi protiv bolova, limunada – savršeno hladna limunada. Najzad smo seli da malo odmorimo. Pogledam u svoj runkeeper poslednji put za ovaj dan:

mapa

 

Moram da pohvalim organizatora. Cena je bila 5 eura. Za te pare su izradili kvalitetne brojeve, majce po meri, pripremili limunadu u neograničenim količinima (ah, limunada!), bilo je muzike, staza je obeležena – sve savršeno dobro.

Dolazimo li sledeće godine? Naravno. Ali ovog puta znamo šta da očekujemo i dolazimo pripremljeni.

Rezultati:

Đokica 1:18:39 264/434

Martin 1:22:20 289/434

Srđan 1:25:03 303/434

Ja 1:35:40 353/434

Prvak trke 00:34:39  1/434

(Srđan se malo iznenadio što je neko stigo pre njega.)

Svi zainteresovani da nam se pridruže ove godine, pogledajte stranu www.prvdovrv.mk.

Evo i delića atmosfere: https://www.youtube.com/watch?v=AvcETbiFVaE.

Ja se od prvog juna osećam kao sportista.

Kada ste vi počeli da se osećate kao trkači?