Beogradski trkački klub i Bioderma su pokrenuli projekat Želim. Hoću. Mogu. sa ciljem promocije sporta i rekreacije među ženama bez obzira na godine, kilograme, kondiciju, spremnost… (izaberi razlog)
Iz tog razloga, odlučili samo da popričamo sa Dijanom Kocić – pre svega humanistkinjom, a onda brend menadžerkom, travel blogerkom, edukatorkom, content creator-kom, i devojkom koja se može pohvaliti istrčanim polumaratonom. Šira javnost je postala svesna Dijaninog rada nakon što je dala otkaz u Red Bull-u posle 10 godina, i otišla u Tanzaniju da volontira gde je uspela da sakupi novac za renoviranje škole u Aruši.
Kako projekat Želim. Hoću. Mogu. ima za cilj da podigne svest o fizičkoj aktivaciji žena, popričali smo sa Dijanom o njenom iskustvu i kako uspeva da uvede aktivnost u svakodnevni život. Pričale smo o školi trčanja, polumaratonu, jogi, Himalajima, meditaciji, a ovde izdvajamo deo intervjua vezan za samu aktivaciju, treninge i naravno – trčanje.
NE PROPUSTITE! Besplatna Magična šetnja na Kalemegdanu!
Ćao Dijana, za početak kako si uspela da uključiš fizičke aktivnosti u svakodnevni život?
Kod mene je ključ bio kad sam shvatila da ne želim da mi fizička aktivnost bude obaveza već prirodni deo života. Pa ću danas, primera radi, pešačiti od grada na sastanke i ispuniti svoju kvotu od 5 km. Ponedeljkom i četvrtkom idem na jogu, sredom ću otići na klizanje.
Pustim fizičku aktivnost da „se primi“ na različite delove života. Za vikend na primer, odem da se prošetam sa drugaricama na Adu. Želim da aktivnost bude prisutna na različite načine, a ne kao nešto što moram da uradim.
Kada izađem, izlazim da bih se izđuskala i izbacila energiju na pozitivan način. Zašto bih izlazila, ako neću đuskati?
Važno je pronaći koje nam fizičke aktivnosti prijaju i način kako ih možemo uključiti u svakodnevni život. Sa druge strane, bitno je družiti se sa ljudima sa kojima te stvari možemo da radimo i organizovati se tako da nam fizička aktivnosti bude deo života. Što više aktivnosti uključujemo u život i to na različite načine, to je nama lakše, jer se ne obavezujemo.
Sa druge strane bitno je biti fleksibilan. Primera radi išla sam na balet, gde sam mogla da se dogovorim oko vremena i uskladim sa svojim obavezama.
Kako si počela sa školom trčanja?
Zapravo preko Red Bulla. Mislila sam da ću umreti ako potrčim 5 metara, ali ja sam štreber. Zašto bih se mislila kako da trčim, kad postoji trener koji može da kaže kako šta da radim.
Kad sam počela, osećala sam sigurnost najpre zbog načina na koji proces funkcioniše i činjenice da se distance postepeno povećavaju. Upisala sam srednju školu koja nema salu za fizičko, roditelji su me ubedili da sam smotana, jer sam stalno izvrtala zglobove. Nikad se nisam bavila sportom i ovo je bio idealan način da se aktiviram.
Šta je ono što bi rekla ženama koje nisu aktivne i kroz šta si ti prolazila na svom putu aktivacije?
Što se tiče žena i aktiviranja, iz mog iskustva, nisam se pokrenula dok nisam našla jaku motivaciju. To je za mene bilo kada sam otkrila humanitarnu Red Bull trku Wings for Life, koja je imala za cilj da aktivira ljude da trče za one koji to ne mogu. Kada god sam se bavila sportom, uvek je bilo humanitarnog karaktera.
Mislim da je bitno imati cilj dok aktivnost ne postane deo životnog stila. Dok sam bila neaktivna, meni je bilo potrebno nešto što će me pogurati. Po prirodi sam humanitarac, pa je prirodno to i bio moj pokretač.
Svako danas može da pronađe sport koji bi mu bio zanimljiv, koji mu prija i u kome može da uživa: bilo da je to trčanje, ples, ili plivanje… Postoji toliko zanimljivih stvari koje možemo da isprobamo.
Ubacila sam aktivnost kao deo životnog stila. Biram da prošetam umesto da sedim u kafiću, umesto da odem u restoran sa drugom, vozimo bajs i slično.
Kakvo iskustvo je bilo istrčati polumaraton i kako si doživela?
Često vidimo epohalne rezultate, a ne pričamo dovoljno o samom procesu. Za svaki lep rezultat, postoji bolan put.
Počela sam da se pripremam u januaru, daleko od kuće, ali ono što me je održalo i poguralo jeste grupa čiji sam deo bila. Naša trenerica trčanja je bila u fazonu nemoj da ideš preko svojih granica. Razmišljala sam samo kako ćemo istrčati toliko ako se štedimo.
Sada znam da je bolje da motivacija traje, i da je uživanje i kontinuitet ono što nas vozi prema tome da nam sport bude deo životnog stila. Normalizacija burnout-a je sve prisutna, i nije dobra na duže staze.
Važno je da se obavežemo same sebi da bismo istrajale. Nije strašno ne ispuniti cilj, ali je neophodno održati kontinuitet. Ali da je bilo teško istrčati polumaraton, jeste.
S obzirom da trčiš u gradovima koje posećuješ, ispričaj nam kakvo je to iskustvo?
Od kad sam počela da trčim, trčala sam u svakom gradu u kom sam bila. To mi je postao ritual i jedinstven način da upoznam grad u kom sam. Mnogo volim da se prepustim trčanju, volim tu spontanost. Najviše volim da trčim ujutru, kada ljudi idu na posao.
Baš mi je značajno i dragoceno, i mislim da se totalno drugačije doživi. S jedne strane se osećam kao lokalka, često vidim ljude koji trče, a sa druge upoznam neke ulice i parkiće u koje nikad verovatno ne bih ni išla.
Ako se iscrpim, ostavljam sebi prostora i da odmorim u parku, i to me relaksira. Trčanje mi je bilo vid meditacije jer mi umiri misli. Možda na početku počnem da razmišljam o svačemu, ali posle 20 minuta sam preumorna.
Koji bi savet dala ženama koje se možda ne usuđuju da trče u stranom gradu?
Ono što mislim da je jako važno je biti siguran i imati internet. Moram da znam da se nisam izgubila i kako da se vratim kući.
Šta god da radite, prvo testirajte u kontrolisanim uslovima. Sve što sam ikada radila, radila sam na taj način.
Uglavnom biram da trčim ujutru, ne moram da istražujem, mogu da istrčim i oko smeštaja. Ako sam dovoljno istražila, idem dalje. Korak po korak, u fazama – malo po malo.
Ljudi generalno misle da sam neustrašiva jer često putujem. To su ustvari godine iskustva, inkrementalna povećanja, jer često putujem i često isprobavam.
I za kraj, koji bi savet dala ženama?
Rekla bih samo jednu stvar, kada brinemo o svom telu i fizički smo aktivni, to utiče na sve aspekte našeg života. Kad počnemo da treniramo, počnemo zdravije da se hranimo, imamo više energije da se bavimo drugim starima. Kada se neko pokrene za jednu stvar, pokrene se i za ostale. Jedna zdrava navika vuče druge zdrave navike.
Fizička aktivnost se odražava na naše psihičko stanje, emocionalno, bistrinu mozga, odnose..
Mala stvar koju uradimo danas može uticati na nas svakodnevno. Primera radi, danas odemo da prošetamo 20 minuta, pa sutra 25, za mesec dana trčimo 5 min… Kontinuitet pre epohalnih rezultata, važno je da sebe da pratimo kroz proces i da vidimo šta je to što nam donosi na dnevnom nivou u svim aspektima života.
Hvala Dijani na divnom razgovoru, želimo ti da nastaviš da ostvaruješ svoje snove i mnogo avantura u budućnosti!
