To da su Dolomiti, a posebno područje oko Kortine d’Ampeco raj za planinsko ili nebesko trčanje (skyrunning) poznata je stvar, a oko 20. juna se svake godine održava čuvena trka Lavaredo Ultra Trail (120 km), kao i još dve kraće trke.

Ono što me je ranije privlačilo u Kortinu i njenu okolinu nije bilo trčanje, već planinarenje, odmor, odlični hoteli, hrana i, zbog motocikla, izvanredni prevoji, sa mnoštvom krivina i serpentina u kojima sam mnogo puta uživao, obično lociran u prekrasnom seocetu Araba, okruženom visokim prevojima sa asfaltnim putevim koji sežu preko 2000 metara nadmorske visine. Pa ipak, bilo mi je potrebno nešto više.

Neočekivan spoj je izazvao odobravanje meštana

Postoji, naime, nešto što Ameri zovu geomotoadventures, a ja već par godina sam sebi organizujem nešto što bi se moglo nazvati runmotoadventures, što znači da pokušavam da spojim vožnju motocikla sa trčanjem ili planinarenjem, što ponekad naiđe i na oduševljenje meštana, kao ove godine u Mortisi, kraj Kortine, kada mi je jedna starije žena, dok sam menjao motopremu onom laganom trkačkom, prišla i rekla: „Bravissimo“ (ta nisu motociklisti samo neki tamo zadrigli tipovi što prave buku po prirodi, već možda i njeni poštovaoci…).

Bravissimo ili ne, to je ono u čemu uživam, ali vas ne bih opterećivao na trcanje.rs motociklističkim aspektima svog nedavnog boravka u Dolomitima, krajem jula ove godine; usredsrediću se na svoj doživljaj trčanja, koji je, barem u mom slučaju, sasvim drugačiji i ipak uzbudljiviji od ranijih planinarskih pustolovina na gotovo istim stazama.

Pogled na Cortinu d’Ampezzo iz pravca Val Negra.

Uvertira: Monte Baldo & Lake Garda Mountain Race

Pre Dolomita hteo sam sebi da odužim jedan stari dug i popnem se na Monte Baldo, najvišu planinu koja okružuje jezero Garda. Na uspon se može kranuti iz mesta Malćezine, ili sa nešto više tačke San Mikele, gde je i stanica poznate panoramske žičare. Pošao sam iz ove druge tačke, što znači da je ispred mene bilo oko 17 km penjanja i trčanja, a put me je vodio stazom Lake Garda Mountain Race do visoravni Tratto Spino (cilj trke je par kilometara dalje, na vrhu Cima Pozzette). To znači oko 7-8 km dužine uspona, sa savladanih oko 1300 metara nadmorske visine, a nakon toga ista dužina letećim spustom nazad.

Lake Garda Mountain Race, još uvek skoro na početku živopisne staze.

Na stazi očekujte sve što planina pruža: od asfaltnog, preko kamenog puta, do zemljanih staza, preko veoma oštrog uspona kroz šumu na samom kraju, gde izlazite na golet, odnosno visoravan Tratto Spino, gde je bezmalo ravno više od kilometra gde trčite i u dubini vidite jezero Garda u svoj njegovoj lepoti.

Na visoravni se može provesti nekoliko sati ili čitav dan, jer je na njoj stacionirana poslednja stanica panaromaske žičare, tako da postoje bar i restoran, mada je isto tako lepo sesti na travu i uživati u pogledu na jezero, ili na gradiće Limone, Torbole ili Malćezine.

 

Tratto Spino i pogledi na vrhove Monte Balda.

Na trčanje sam poranio, tako da sam se sa visoravni vraćao kada je prva grupa ljudi dospela žicom, oko 8.30. U povratku sam video i porodicu mrmota, što me uvek najviše obraduje u Alpima (fotografisao sam jednog, ali iz daljine; kao što je poznato, vrlo spretno izbegavaju susrete bliske vrste). Posle susreta s njima, sve je bilo trčanje nizbrdo, koje je trajalo nešto manje od sat vremena (a ceo izlet oko 3 sata, sa pauzama za fotografisanje i kraćom pauzom na visoravni; svi zapisi ruta opisanih u tekstu mogu se videti na linkovima ili ovde 

Pogled na Melćezine i Lago di Garda sa Tratto Spino.

Nađi svoj put

Šamoni i Kortina su van svake sumnje prestonice planinskog trčanja. Ako pogledate mapu u prilogu, videćete šta sve Kortina nudi, a gotovo na sve staze možete da pođete iz samog mesta, u kojem postoji i Run Hub.

Ali Kortina nije samo prestonica trčanja nego i italijanskog džetseta, tako da je smeštaj u sezoni prilično skup. Odabrao sam San Vito di Kadore, mesto desetak kilometara od Kortine, što znači da sam morao da koristim motocikl kako bih otišao do tačaka od kojih počinje trčanje, tako da sam dodatno birao da pođem sa samih prevoja kako bih uživao i u vožnjama.

Pogledaj mapu  u većoj rezoluciji 

 Nisam poštovao nijednu od staza sa mape u potpunosti, osim donekle prvog dana, koji je služio za aklimatizaciju posle naših 35 stepeni (temperature su bile oko 18-19 stepeni u Kortini i San Vitu, a na prevojima i na visinama preko 2000 metara 13 stepeni i niže, mada je termometar ovde nepouzdan, pošto subjektivni doživljaj dosta zavisi od jačine vetra, oblačnosti, na šta ću se vratiti uskoro).

Taj prvi dan sam u stvari malo skratio stazu 1 sa mape, tako što sam se parkirao u Mortisi (na oduševeljenje gospođe koja je uzviknula „Bravissimo“!). Ovo je svakako lakša staza, na nižoj nadmorskoj visini i uglavnom u šumi.

To je ono što je u Kortini dobro: možete praviti različite kombinacije u zavisnosti od trenutne forme i opštih mogućnosti, od lakših treninga do zaista straobalnih podviga.

Ove godine Passo Giau mnogo više nego Passo Falzarego

 Dva naredna treninga su prava stvar i oni se mirne duše mogu preporučiti svakom skyrunneru – čovek zaista na trenutke pomisli kako je ovo najbolje mesto na svetu za ono što upravo radi.

Naredni dan sam odlučio (bilo je promenljivo vreme, trebalo je tempirati par sati bez kiše, nevremena) da kasno popodne obiđem dolomitske stene oko prevoja Đau (Passo Giau), one su me oduvek privlačile, radoznalost me je gonila da ih makar malo bolje upoznam.

Zato sam prilagodio jednu od staza sa mape, parkirao se na samom prevoju, obukao opremu, pre svega 1,5 litar vode u ruksaku, šuškavac, rezervnu majicu, i oduševljeno počeo da trčim, sve dok nisam stigao do velike uzbrdice gde sam sreo par italijanskih vojnika (to se ovde često dešava, valjda je to deo njihove obuke). Bili su veselo raspoloženi dok su silazili, što je i meni dalo dobar podstrek da nastavim dalje.

Posle uspona na 2360 m izbio sam na visoravan sa fantastičnim pogledima, pa potom brzo trčao do planarskog doma Croda da Lago, gde sam napravio kratku pauzu, a onda je usledilo ono što se u Alpima često dešava, spuštanje na 1878m, pa jak uspon nazad na 2468m, i onda istim putem do motora. Ukupno sam za četiri sata prešao 19km, sa oko 1400m uspona.

Na kraju me je uhvatio hladan vetar severac, temperatura je naglo pala, oko 5-6 stepeni. To me je teralo da se već umoran i mokar od znoja i dalje brzo krećem, ali situacija nije bila nimalo naivna u pogledu hipotermije, pogotovo što je bilo već oko 19.30 časova; na sreću, imao sam svega još oko 2km i, naravno, rezervnu odeću u kutiji motora.

Moram ovde napomenuti da su, uprkos njihovoj lepoti, ovo veoma opasni i surovi predeli i da je leti, pogotovo u slučaju obilnijih padavina, potreban oprez. Naime, upravo tokom pisanja ovog teksta mediji javljaju kako je jedna žena stradala na putu kraj Kortine od tzv. vodene bombe, bomba d’aqua; dve godine ranije stradalo je, takođe od vodene bombe, troje ljude u San Vitu di Kadore.

Col Piombin.

Forcella Giau.

Promenljiva podloga.

Oko Croda di Lago (desno).

Veličanstveni kraj uspona iz pravca Val del Formin.

Narednog dana sam želeo da ispravim još jednu nepravdu prema sebi. Naime, pre par godina sam obišao Ćinkve Tori – to su neobične dolomitske stene, koje izgledaju kao tvrđava, privlače mnogo turista, a u vreme Prvog svetskog rata tu su se vodile strašne bitke između italijanske i austrougarske vojske.

No tada sam još postavio pitanje sebi, šta je tamo dalje, iza njih. A tamo je u stvari put za prevoj Falcarego, koji je za Kortinu glavna transportna žila kucavica prema Zapadu, ka Bolcanu.

Ovo je faktički muzej na otvorenom vezan za Prvi svetski rat, kad je, pretpostavljam, i većina staza dobila oblik sličan današnjem. I ovde sam rešio da izmenim rute preporučene na mapi, pa sam napravio jednu osmicu između dva prevoja: ukupno oko 3 i po sata, 16 km i 1200 km uspona, čemu treba dodati dužu pauzu u Rifugio Averau na 2412 metara (na oko 2/3 staze).

Kada sam stigao do motora nekako mi je bilo žao i hteo sam još, ali razum je prevladao kazavši da sledeći put idem da se muvam oko prevoja Falcarego prema zapadu i severu i možda da popnem vrh planine Antelao iznad San Vito di Kadore (3264 m).

Staza u blizini Passo Giau. Idealna za trčanje?

U pozadini: Cinque Torri.

U pozadini (levo) glečer Marmolada, iz godine u godinu sve manji.

Passo Giau. Dobar avanturista uvek nađe društvo (naime, još je Tristram Šendi Lorensa Sterna u 18. veku govorio kako se na putu najbolje ispriča sa svojim magarcem).

Sve je pogled i igra svetlosti i senki

Hvaliti i preporučivati Dolomite je neukusno, ali u isti mah neizbežno. Trkač će ovde uživati u svim vrstama terena, od zemlje, prelaženja mostova, preskakanja potoka ili šljapkanja kroz njih, šumskih staza i uskih izloženih planinskih stazica, nenadanih skoro vertikalnih uspona, sipara, veranja po stenama – za par sati prođete kroz sve, što je neverovatan osećaj.

Osim toga, u pogledu uživate skoro neprestano, a igre svetlosti i senke čine da je sve u svakom trenutku drugačije.Kretanje olakšava dobra oprema: naravno, nema univerzalnih sudova o tome, ali Salomon Ultra Sense koje su se pojavile ove godine su toliko dobre da mi je još uvek teško da poverujem da su moja stopala osećala toliku udobnost i kod brzog trčanja po kamenju nizbrdo i po blatu i u raznim drugim situacijama (toliko su dobre da će mi biti žao da ih nosim, osim u posebnim prilikama!). Vreme je najčešče promenljivo (mada je jedne godine bilo stabilno i dosta toplo, pretoplo čak) pa je jako važno imati dobar šuškavac sa kapuljačom i kapu ili traku za glavu, kao i sunčane naočare i obavezno napunjen mobilni telefon. Štapove nisam nosio, iako su dobrodošli.

Voda se može kupiti u domovima, ali ja sam izdržavao svaku turu sa 1.5 litrom vode iz ruksaka (iz mekih flašica koje olakšavaju hidriranje); hranu nisam nosio, osim neophodnih energetskih pločica (ako je hrana potrebna, bolje je poneti sa sobom, jer u domovima su cene oko 30% više nego u restoranima u San Vitu).

Za trkače je veoma dobro što su dovoljno sami, ali nisu previše sami: hoću reći da ima ljudi, na momente, recimo oko Ćinkve Tori iznenađujuće mnogo, ali veći deo vremena ih srećete sporadično, po pravilu raspoložene da vas obodre dok trčite.

To sve čini Kortinu idealnim mestom za ozbiljne pripreme, ali i za uživanje. Sami možete odrediti koliko da se opteretite, koliko dnevno da prelazite, na kojim visinama – a uvek vas u dolini čeka dobar espreso, čaša proseka, sladoled, pica ili lokalni specijaliteti u kojima pečurke igraju važnu ulogu.

Sve ovo Kortinu uistinu čini prestonicom planinskog trčanja. Izvesno je da se u njoj možete barem na trenutak osetiti kao kralj.

Staza što čeka