Kao mali imao sam redovne godišnje napade astme oko juna, kada sam obavezno završavao u bolnici KBC „Dragiše Mišović“. Tih par godina maltene da sam imao rezervisano mesto, gde su mi davali inhalacije i kiseonik. Sve ovo zvuči veoma strašno, ali ja sam tokom svog detinjstva neprekidno trenirao fudbal, karate i streljaštvo.
Onda je došla i gimnazija gde se moja fizička aktivnost svela na basket, a napadi na nešto blaže i sporadične upotrebe pumpice. Tu negde na faksu sam povremeno i počinjao da trčim, najčešće uoči leta, kako bih se „sredio za more“. Sa društvom sam obarao rekord na Olimpu od oko 20 krugova pa sve do čak 25 krugova (krug na Olimpu je oko 290m).
U junu 2008. godine odlazim u Nemačku, kao stipendista Fonda Dr Zoran Đinđić. Živeo sam sam u Štutgartu, zajedno sa Rajnerom, 44-godišnjim nemcem, kasnije mojim dobri prijateljem, koji je profesor dizajna nameštaja, planinar, vegetarjanac, alpski maratonac, čovek koji radi mini triatlone i šta ti ja znam šta još sve.
Vrlo brzo sam prvi put otišao sa njim na trčanje (moj dotadašnji rekord je bio 30 minuta) i tad sam prvi put skapirao da se može trčati i sat vremena. Nikada pre o tome nisam razmišljao na taj način. Zašto bi neko trčao čitavih sat vremena?
Posle četiri meseca trčao (prehodao) sam i 30km. To je iz ove perspektive bilo pogrešno (da iz neaktivnosti tako brzo pređem do distance od 30 km), ali mi je pokazalo na šta je sve organizam sposoban.
Želim da napomenem da za 4 meseca u Nemačkoj nisam imao gotovo nikakve poteškoće sa plućima. Uredan život koji sam vodio (dosta plivanja, bajsa, skvoša – bolja ishrana, spavanje i ustajanje na vreme) učinilo je da se osećam sjajno. P
ored toga što nisam imao problema sa plućima, mnogi drugi sitni problemi su se sami povukli. Vremenom sam osetio pravo zadovoljstvo sobom i zadovoljstvo zbog svog zdravlja. To je ono što kažu “povećan kvalitet života”. Naravno, ova konstrukcija deluje totalno bezveze za sve koji je nisu osetili. No samo kad istinski osetite takvo blagostanje možete da se bez stida koristite takvim klišeima.
Sa Rajnerom sam se dogovorio da u aprilu 2009. godine zajedno istrčimo 22. Beogradski Maraton. Nažalost čovek se povredio i nije mogao da trči, ali je došao u posetu Beogradu i meni.
Trčanje i završen maraton mi je promenilo život. Postigao sam jedan veliki životni cilj, koji ću moći da stavim i u moj profesionalni CV. Učinio sam drage ljude srećnim i ponosnim. Trčanje i druženje sa trkačima mi je pomoglo da upoznam sjajne ljude. Vuja, moj novi prijatelj je čovek bez koga ne bi bilo ni ovog sajta.
