Fruškogorski maraton ili Kako pobediti sebe?

„Možda bi kogod hteo znati kakve sam hasne imao od toga…“ Dr Radivoj Simonović

Često me ljudi, iz neplaninarskih voda, pitaju: „Zašto sam odabrala planinarenje? Zar nije lepše sedeti u toplom domu, kafiću, umesto ustajanja sa prvim zracima sunca, kako bi se stiglo na bus, a onda ceo dan proveo daleko od civilizacije, na vrhu neke planine?“ Verujem da i većina vas deli moje iskustvo.

A odgovor nemam… Priče o nezaboravnom zalasku sunca posmatranog sa Devojačkog groba, dok je ispod vas more oblaka i snega, o tome kako je biti na mestu gde nije prošlo više od pedesetak ljudi, o tome kako je kad si mokar do gole kože, a opet si najsrećnije stvorenje na svetu, o prelepoj prirodi, čistom vazduhu, rumenim obraščićima od hladnoće, nezaboravim druženjima, donekle ih uvere u moju zaljubljenost, ali gotovo uvek ostane stav: “Ma sve je to super, ali ja nisam za to…”.

„Pa jesi li ti normalna?“

A kad spomenem Fruškogorski maraton i staze srednjeg, velikog i ultra maratona – tek tada vidim zabezeknutost na njihovim licima! “Pešačiš 80 i 100 km!!??! Pa jesi li ti normalna??!?”… I na ovo pitanje nemam logičan odgovor – i ne trudim se da ga nadjem.

„Davne“ 1998. godine čula sam prve priče o ovom neobičnom maratonu. Oduvek sam smatrala da se maratoni trče, a planinarski maraton je ipak nešto sasvim drugo.

Prikupljala sam informacije o stazama, slušala priče iskusnijih planinara i nadala se da ću i ja jednom uspeti da osetim tu magičnu privlačnost. Desila se 2000. godina, otišla sam na svoj prvi (pripravnički) maraton. I od tada znam da ću uvek sa nestrpljenjem da očekujem početak maja i odlazak na Frušku Goru.

Gluvo doba noći, negde oko 3h. Baterijska lampa (ako nije „crkla“) i ja – same u sred Fruške Gore. Ako imam sreću, oko mene još nekoliko prijatelja ili slučajnih sapatnika. Psujem sebe, psujem onog ko me naterao da dodjem tamo, pokušavam da se snadjem tragajući za srcima po Fruškoj Gori. Dok svi lepo spavaju u kući, uvijeni u ćebence, ja sam izložena vetru, ponekad i kiši, noge više ne osećam… Iza mene je 18h skoro neprekidnog pešačenja i predjenih 70-ak kilometara. A do cilja….. uff! još „samo“ 30 km i „kusur“…

Idem dalje. Šta me to vuče ka cilju, više ni sama ne znam… Gadna je stvar ta ljudska psiha!

Jutro – negde oko 7h. Uprkos neprospavanoj noći, pešačenju više od 22h, nalazim snagu da potrčim čak i 10 km do cilja (!!!??), a onda… Posle predjena 102 km, kroz brda i doline Fruške Gore, eto me na kraju puta! Najsrećnija sam osoba na svetu!!! Noge više ne bole, čini mi se da bih mogla opet sve da ponovim…

Dokazala sam sebi da mogu i da ništa nije nemoguće!

A nagrada? E pa nje zvanično nema, sem ako niste prvi, drugi ili treći medju stotinak ljudi koji su krenuli na ovu najdužu stazu. „Jedino“ dobiješ diplomu i pečat koji ti potvrdjuje da si jedan od „odabranih“ – Ultra maratonac. U stvari, nagrada mi i nije potrebna. Dokazala sam sebi da mogu i da ništa nije nemoguće! Pobedila sam sebe, svoje sitne strahove, pomerila granicu izdržljivosti, uživala u prelepoj prirodi, stekla ogromno iskustvo… Prelazak Fruškogorskog maratona je prava filozofija – to je maraton koji se prelazi glavom!

Verujte, ne prodje ni nedelju dana, već razmišljate o narednom Fruškogorskom maratonu. Zaboravljate i onu neprospavanu noć, ostaju samo doživljaji sa staze i gomila pozitivne energije kojom ste se “napunili”, kojom zračite gde god se pojavite…

I kao što rekoh na početku, dosta je onih koji neće razumeti ovu strast. A ukoliko se trudite da mi postavite dijagnozu, pomoći ću vam, jednostavno je – zavisnik od Fruškogorskog maratona!