U utorak sam trčala prvi put na snegu! I to ne po očišćenoj stazi, sa snegom koji se nalazi tu i tamo samo radi boljeg doživljaja Beograda zimi, već po pravom snegu do listova, po mraku i minusu. Ok, verujem da je trkačkim veteranima ova moja vest smešna, ali ja imam prava da se radujem i ponosna sam na sebe!

Čitav život sam bila bolešljiva i lošeg imuniteta. Čim krene zima, ja vadim stotinu džempera i krenem da trpam jedan na drugi – samo kako mi ne bi bilo hladno. Kada izađem na ulicu, više ja ličim na oblog Sneška Belića nego on sam, a najteži su oni momenti kada moram da svučem sve te slojeve sa sebe. Kao klinka, bavila sam se plesom, ali oduvek sam više težila intelektualnom tipu, nego sportskom.

Pre šest godina, prvi put sam otišla u teretanu, i kako beše zima, trčala sam po sali nekoliko krugova i pentrala sam se po spravama. Onda sam nakon sedam meseci dostigla savršenu figuru i trbušnjake, te sam prekinula vežbanje (”Big mistake! Big! Huge!” što bi rekla Džulija Roberts u Pretty Woman).

Narednih godina sam na on i off odlazila u razne teretane i vežbala po mesec dana, čitavo vreme razmišljajući kako mi ne prijaju svi ti ljudi okolo, sprave, zatvoren prostor i izbor muzike, da bih negde u junu ove godine na nagovor Jovane Glumac i Uroša Zmijanca počela da trčim po programu od 9 nedelja za početnike.

Zlatni kilometar

Moje prvo trčanje bilo je za onu kategoriju funny videos na jutjubetu. Ne znam da li sam uopšte uspela da istrčim 50m!  Ali bila sam srećna! Prvo sam kukala kako me bole pluća, jer sam kao mala imala problema sa njima. E onda, ligamenti, jer mi jednom neki doktor rekao kako imam kraće ligamente, štagod. Posle je bio problem u kičmi, palcu, trepavicama, pertli itd. Ali, nisam odustajala i nastavila sam da trčim sve više.

Ako uzmemo u obzir da pre toga, nikada ranije nisam trčala i da nikada ranije nisam imala toliku želju da trčim, nakon tri nedelje, moj prvi kilometar je bio za zlatnu medalju! Toliko sam iznenadila sebe i toliko sam bila srećna, da nisam stigla ni do daha, a već sam telefonirala svima živima da im javim radosnu vest.

Tu kao da sam stigla do nekog zamišljenog cilja, pa sam nakon nedelju dana prestala sa trčanjem, ovaj put zbog napornog posla, smena, ali i vrućina.

Otvorila sam poslednju fioku

Kada sam sebe upitala zašto želim da trčim polumaraton, shvatila sam da mi je potrebno da budem ponosna na sebe. Ova godina mi je bila izuzetno teška, izgubila sam neke mnogo drage osobe i jednu posebnu, za koju sam bila vrlo vezana. Smrt promeni ljude na one načine koje spoznate tek kada se suočite s njom. Spontano počnete da razmišljate o životu i njegovom kvalitetu, o vremenu koje prolazi toliko brzo da ne stignemo ni da se osvrnemo, i o svim onim željama koje nam stoje na nekoj listi, zaturenoj u onoj tamo, poslednjoj fioci. E, pa, ja sam otvorila tu fioku i izvadila tu listu.

Hajde da kažem kako je trčanje na toj listi i kako je polumaraton nagrada za sav trud. Ako sam uspela da istrčim 1km, zašto ne bih mogla i 21? Nismo ni svesni šta sve možemo, dok ne pokušamo!

I tako me je u utorak dočekao sneg na stazi i moj prvi zvanični trening u Road Runners klubu. Iskrena da budem, nisam verovala u sebe i očekivala sam kako ću uspeti da istrčim jedva 500m u najboljem slučaju. Kad ono, međutim, dočekao me je trener iz pakla i Jovana G. koja se samo kliberila i mahala ručicama sa sve ponavljanjem: ”Jao, jedva čekam da krenemo!”. Kako da i ja ne dobijem tu neku nadljudsku snagu kada sam okružena takvim timom? A tek da vidite ostale ženske koje su svaki put toliko uzbuđene pred trening, kao da im dajete no limit vaučer za Manolo Blahnik butik! To je to, to mi treba!

I tako sam u patikama, helankama i šuškavcu sa polka dots šarom izašla na tadašnjih -5 stepeni i krenula u jedno razbijanje sopstvenih predrasuda!

Nakon računanja, došla sam do zaključka da sam u utorak prešla oko 2.2km od kluba do Kališa i nazad + 2.4km na Kališu, te da sam ukupno trčala bez brzog hodanja 3km! Jeste, Iv, trčala si tri kilometra, a ne pet stotina metara! I to po snegu, po mraku, po minusu, u vlažnim patikama, u jednim helankama, i u samo nekoliko slojeva sintetike. Nisam odustala, nisam kukala, nisam stala, nisam se žalila da mi je hladno, nisam se žalila na ligamente, zapravo ništa mi nije falilo – sve je bilo savršeno. Da, uspela sam i ponosna sam na sebe!

Trčanje napolju je neprocenjivo!

Ovaj čitav post posvetila sam tom ushićenju koje sam osetila tokom mog prvog trčanja nakon dužeg vremena. Prethodne dve nedelje, imala sam prilike da se zagrevam i trčim kraće relacije po gradu, ali to je ništa u poređenju sa ”zagrevanjem” od utorka. Imala sam u planu da danima između treninga radim kućne vežbe, međutim, to će sačekati sledeću nedelju – jer sam zaradila dobru upalu mišića, posebno onih u predelu butina i listova. 

Sledeće nedelje ostajem na istom režimu ishrane kao do sad, odnosno, ništa neću menjati. O više detalja u vezi sa promenama koje sam unela možete pročitati u mojim ranijim postovima, a recepte – ako vam ponestane inspiracije – na mom blogu ili na fb stranici.

Čitamo se, i molim vas, nemojte dozvoliti da vas malo snega natera da se zavučete u kuće ili zagušljive teretane. Trčanje napolju je neprocenjivo!