1. Kako si dospeo u Školu trčanja i šta te je podstaklo da kreneš da se baviš trčanjem?
Sve je počelo jednim “bezazlenim” razgovorom o suvišnim kilogramima na pauzi sa mojom koleginicom Mateom. Pričajući tako o kilaži došli smo do zaključka da treba da se pokrenemo. Mateina odlučnost da krene sa trčanjem bila je jača od moje, tako da je ona prva krenula, a zatim i mene povukla sa sobom u taj trkački svet. Slušajući svakim danom kako tvrdi da se bolje oseća i koliko joj prija da trenira u okruženju motivišućih ljudi, shvatio sam da i ja želim da budem deo te priče. Ubrzo nakon nje i ja sam prelomio da se upustim u tu trkačku avanturu, ne sluteći pri tom da će se samo posle par nedelja moje mišljenje o trčanju znatno poboljšati. Sve te pozitivne priče i podrška na kraju su pokrenule lavinu…
2. Uporedi sebe pre početka Škole trčanja i posle. Kako si se promenio na fizičkom planu, kako na psihološkom planu, a šta se promenilo na društvenom planu?
Depresija, pospanost, monotonija, ljubomora – sve to je u nekoj meri bilo prisutno pre trčanja. Vremenom je sve to iščezlo i povuklo sa sobom neke nove motivacione rečenice. Kako je vreme odmicalo tako sam se i fizički i psihički uzdizao iznad negativnih emocija i navika, i reči kao što su istrajnost, upornost, odricanje i požrtvovanost postale su moje nove motivacione sluge koje su me vukle kroz dan. Posle svakog treninga imao bih neopisiv osećaj radosti i živosti, kao da sam dobio na lutriji. Jednostavno, shvatio sam da, ako želim da zadržim taj osecaj, moram se u potpunosti fokusirati na trčanje ! Usput sam kroz sve pozitivne stvari koje su mi se dešavale upoznao još pozitivnije ljude i delio sa njima sve ono najbolje kroz dobre i one malo bolje trenutke. Ah da, sa fizičkog aspekta stekao sam mnogo veće samopouzdanje, tako da sam sve predrasude skidao jednim pogledom 😉
Kao podršku iz grupe, pomenuo bih po najviše: Mateu, Danku, Miloša, Sonju, Tamaru i JJ, i sve ostale koji su bili moji saveznici u istrajnosti. HVALA
3. Ukratko nam opiši tri tvoja najupečatljivija doživljaja sa trčanja.
Hajde, neka to bude famozna trka zadovoljsta od 5km gde sam sa Jelenom (JJ) proživljavao momente odustajanja i neodustajanja dok smo trčali kroz paklene ulice Beograda, zatim moje očajnički nesvesno uzimanje i ispijanje “ICE POWER gela” uručeno od strane redara pri finišu trke i osećaj odvratnosti i šokantno saznanje o stvarnoj nameni gela posle konzumiranja! Izraz lica ortaka iz ekipe – NEPROCENJIVO ! Tu je još i neopisivi ulazak u finiš trke sa Nikolom na polumaratonu u Novom Sadu, propraćen veoma jakim pozitivnim nabojima sreće.
4. Da li si uspeo da ispuniš svoje ciljeve i da li je Škola trčanja ispunila tvoja očekivanja? Šta su bili tvoji ciljevi?
Pa, donekle jesam, ali radim još na tome ! Uz Školu trčanja uspeo sam da smršam 12kg, i uz to da izgradim istrajnost i strpljivost, kao i da pokrenem druge ljude da se bave trčanjem. Cilj mi je bio da vaga za merenje telesne težine pokaže ispod 100tke, ali to ce biti uskoro I, naravno, da istrčim svoj prvi noćni polumaraton u Novom Sadu.
5. Vas nekoliko iz kompanije ste zajedno trenirali u Školi trčanja. Da li na poslu razgovarate o trčanju? Šta misliš kako bi se odrazilo na neku kompaniju kada bi njeni zaposleni pohađali Školu trčanja?
Da, na poslu pričamo o trčanju svaki dan. Bukvalno se merkamo i komentarišemo suvišne kilograme, razgovaramo o ishrani i smišljamo paklene taktike pred svaki trkački događaj. Pošto su ljudi zaposleni u većim kompanijama osuđeni na dugo sedenje i višečasovnu fizičku neaktivnost smatram da bi im bilo više nego korisno da pohađaju Školu trčanja. Sama atmosfera na poslu bi se poprilično poboljšala, ljudi bi bili bliskiji i sve to bi se dalje pozitivno odrazilo i na učinak u radu.
Vanja je zaposlen u NRC Corporations u Beogradu
