trcanje nije bezanje

Ovih danas dosta se priča o besu, sveopštem ludilu koje nije zaobišlo ni trkački svet. Početak moje trkačke karijere svakako je obeležilo idealisanje svih trkača i trkačica, nije to baš bila parola: ko trči zlo ne misli, ali nije bila ni daleko od toga.

Sa druge strane postoji nešto što opisujemo kao “runners high” ekvivalentno drogi, a što nam dođe kao prirodni antidepresiv. Postoje indicije i da je trčanje adiktivno. Pitam se da li nam je često i u kojoj meri trčanje zamena za realno razmišljanje o problemima sa kojima se suočavamo, ili samo naprosto podržava potiskivanje emocija?

Ako treba da pročitate samo jednu rečenicu i zapamtite je iz ovog teksta ona bi morala da glasi: promena počinje u nama, promenom misli, menjamo karakter , promenom karaktera- ponašanje, promenom ponašanja- život.

Izbaci suze kroz znoj

Nisu sve suze zle. Razmišljam o toj rečenici svaki put iznova pokušavajući da odlučim da li suze ikada loše? U kulturi koja je predugo objašnjavala da su suze odraz slabosti, svaki put kada plačemo imamo osećaj kako da nekome moramo da se izvinimo nakon toga. Trčanje nam neće pomoći da se pošteno isplačemo samo po sebi, ali kada stavimo u pogon sve lokomotorne elemente i fino se istrčimo, potreba za plakanjem se svakako smanjuje.

Trčanjem, to već svi znamo – pojačano lučimo endorfin.  Endorfin je dovoljno sličan morfijumu i jako adiktivan. Smanjuje osećaj bola, pojačava osećaj opuštenosti i naprosti – ljudi koji su puni endorfina ne plaču. Mnogi osporavaju postojanje veze između trčanja i euforije izazvane endorfinima, ali neka novija istraživanja u priču uvode jednu još interesantniju supstancu feniletulamin tkz. molekul ljubavi. Ova divna supstanca se nalazi i u čokoladi i pojačano se luči kada smo zaljubljeni. Bilo kako bilo, svako ko trči na ličnom iskustvu može da posvedoči koliko smo srećnji kada se vratimo sa staze u odnosu na momenat kada na trčanje krećemo.

Dugoročno istraživanje je takođe utvrdilo da trkači i trkačice generalno manje pate od depresije, ali deset godina kasnije oni koji su prestali da trče izjednačili su se sa opštom populacijom, dok su umereni rekreativci i dalje bili u daleko boljem položaju.

Šta je sa besom? Slično kao i sa tugom, trčanje pomaže kod kontrole agresije. Istina, trkači postaju kompetativniji kada vide druge trkače ali to je zanemarljivo na širem planu. Potencijalni problem nastaje kod pretreniranosti, umora i ispcpljenosti i tu je jedni lek – odmor.

Ne superljudi, samo ljudi a često i super

Trkača i trkačica, naravno – ima raznih. Sličnu šarenolikost kao i u netrkačkom svetu lako ćemo pronaći i u trkačkom. To je jedna od zabluda koju nisam ubacila u svojih 11 činjenica. Možda je tada nisam osećala u dovoljnoj meri?

Kada vas na stazi zakači drugi trkač, čudno je – ali dešavaće se. Kada vam se neko prilepi uz leđa na trci i krene u duel, i to je razumljivo. Kada se noge umore, mozak traži male izazove da održi motivaciju na višem nivou. Neće svi trkači ostaviti bakšiš. Trkačice i trkači (podjednako) će vas ponekada uzeti u usta i na zub. Niko nije oslobođen ega i samim tim i trkači se i tekako posvađaju.

Svakome ću uvek preporučiti trčanje kao prirodni antidepresiv i antiagresiv ali ideja da su trkači samim tim bolji ljudi mi ne pije vodu. Trčanje je, na nekom višem nivou – poziv za promenu. Da bi ona zaista bila efikasna, moramo da je odvojimo od treninga 3, 5, 6 puta nedeljno i utkamo u svakodnevni život i situacije.

Problem se ne rešava na stazi. Problem se rešava unutar sebe a na stazi se proces dodatno produbljuje. Očekivati bilo šta drugo ravno je utopiji.

Zašto je sve ovo važno? Da bismo bili blagi prema drugima, a posebno prema sebi. Naša zajednica je prerasla granice individualnog poznanstva, i granice ove zemlje. Ima nas raznih, ali ne smemo da zaboravimo da više nego što nas vezuje ljubav prema trčanju mora da nas vezuje tolerancija.