Zigrid Ajhner, trkačica iz Berlina, koja sada ima 82 godine, je dosada istrčala 2300 maratona! Kada bi se svi kilometri sabrali, došli bismo do toga da je četiri puta obišla planetu trčeći! dw.com
Trkačica koja je visoka 1,60 metara, teška 40 kilograma i nosi veličinu 34.
Kako je sve počelo?
Rođena 1940. godine, Ajhner je počela da trči sa kompanijskim sportskim klubom. U to vreme, Ajhner je živela sa porodicom u Švedu. Tamo je redovno učestvovala u „Mile Run“. Tako da je svoje prve kilometre istrčala upravo na ovoj trci.
Godinu dana kasnije prijavila se za trku Harz Mountain Run, a 1980. je već pretrčala Tirinške visove u trci Rennsteig, u to vreme još preko 45 km.
Kasnije se preselila u Berlin, u istočni deo grada, i pridružila se grupi za trčanje. Sama sa troje dece, muž uvek na poslu, nije imala mira. Bio joj je potreban balans.
„Trčanje vam razbistri glavu. Možete razmišljati, problemi se rešavaju sami od sebe jer imate vremena da se bavite svime i ne ometa vas telefon ili bilo šta drugo.”
Zigrid Ajhner pod nogama ima i više od 830 ultra trka
Trenutno joj niko ne može oduzeti ovaj svetski rekord. Iako ju je pandemija malo zadržala, ali to svakako ne znači da je prestala da trči.
Ali Ajhner ne trči samo gradske trke. Pod njenim nogama su i brojne ultre poput šestodnevne trke u Mađarskoj, trke na 48h u Češkoj, trka na Berlinskom zidu… U broju od 2300 trka, više od 830 su ultre.
Iako uglavnom trči „u kraju“ (Nemačkoj), trčanjem je obišla sve, a u procesu je iskusila štošta. Trčala je sa pingvinima, medvedom… od Lisabona, Pariza, Moskve do Tahitija, Katmandua i Antarktika.
Kada je trčala na Aljasci, na maratonu u Enkoridžu, pojavio se medved i krenuo niz stazu ispred nje, ali je pobegao. U Šri Lanci na maratonu u Kolombou, organizatori su postavili bicikliste kraj nje kako bi je zaštitili od tuktuka. U Kambodži je dobila dozvolu da trči maraton do svetski poznatih hramova Angkora. A u Katmanduu je sama kružila oko hrama svetog majmuna.
Svet je otkrila samo trčanjem, kaže Ajhner. Svake godine učestvuje na Berlinskom maratonu kao i na stazi na zidu. 161 kilometar na nekadašnjoj granici joj je posebno prirastao srcu.
Šta još nije iskusila?
Njen dom u Berlinu-Fridrihshagenu je kao mali muzej. Na zidu je okačeno više od 800 medalja, i ništa manje sertifikata. Kao i mnogobrojni suveniri koje je dobila iz celog sveta, kako saznajemo preko Germanroadracers.
Svoj 2000. maraton istrčala je još u julu 2016. u Moravskoj nedelji ultratrčanja. Savladala je jednu od težih ultra trka na svetu na ostrvu La Reunion, kao i 44 etape ultratke „Transeuropa”.
„Bilo je godina kada sam trčala 6.000 kilometara na takmičenjima. Sada trčim između 3000 i 4000. Prvo, potrebno mi je više vremena da se regenerišem, drugo, cene su skuplje, i treće, razdaljine su veće.”
Bol nije problem – bola nema
Ajhner je ekonomična. Kad god je to moguće, putuje carpool-om ili koristi jeftine autobuse. Spava u omladinskim hostelima ili sa drugim trkačima u sportskoj hali organizatora. Nosi patike za trčanje dok se ne raspadnu.
Ne voli da priča o povredama i da se žali. Iako, kako navodi, uvek postoje problemi sa trčanjem na dige staze, oni se moraju prevazići.
„Ono što proizilazi iz trčanja, odlazi od trčanja. Najčešće je tako. Povremeno vas boli koleno nakon što ste dugo hodali nizbrdo ili kada se popnete na strmo brdo, ali posle nekog vremena prestane. Bilo bi loš znak ako ništa ne boli – nešto ne radite kako treba. Ako posle trke shvatite da niste isrpljeni, to znači da ste mogli dati više.“
Iako je doživela saobraćajnu nesreću koja joj je pomerila lumbalni pršljen, to je svakako nije zaustavilo. Uvek je ustajala i išla na sledeću trku.
Ajhner poričuje svima: „Skupite snagu i idite na trčanje. Počnite. To je najvažnija stvar! U svemu što radite. Ostavite druge stvari po strani. Sve drugo u tom trenutku je nevažno. Možete posle u kupovinu. Pranje veša može da sačeka i 3 dana ako je potrebno. Neće nikuda pobeći. Ali život – on beži.“
