Raspad u Novom Sadu!!!

Foto: Somaraton

Počelo je negde na 33-ćem kilometru.

Lagano sam padao sa tempom. Na oko neprimetno ali po satu jako vidljivo. Gubio sam po 5-6 sekundi visš u narednim kilometrima. Sve se činilo ok ali jednostavno se korak skratio i samim tim brzina se smanjila.

U jednom trenutku sam se okrenuo da vidim da li me neko ugrožava i kada sam naglo vratio pogled napred, imao sam osecaj da i dalje gledam negde pozadi.

Drug me je sustigao na bicikli, na 39-om kilometru da me bodri i pomogne da malo ubrzam. Ništa nije vredelo vecć smo zajedno nastavili sve laganijim tempom. Nekako sam se dovukao do cilja i agonija je tek onda započela!

Iako je temperatura vazduha porasla od starta do završetka trke, meni je sve vreme bilo hladno. Na cilju sam prosto drhtao i brzo otišao da se presvučem. Brzo – to je relativan opis brzine kojom sam hodao, realnije – odvukao sam se do kombija da se presvučem. Mučnina, bolno struganje u grudima i bol u nogama su me naterali da legnem i podignem noge na naslon sedišta. Posle par minuta sam živnuo i uspeo uz pomoć drugova da se presvučem.

Odlazak na masažu, brzinom puža, je baš potrajao. Dok sam pokušavao da legnem na sto, krenuli su grčevi u listovima i stopalima. Maser je uspeo nekako da me sanira ali kad sam probao da se okrenem na ledja, doživeo sam seriju grčeva. Stopala, listovi, butine, prepone, stomak, ledja, redom su se grčili i kako je koji grč popuštao, javljao se naredni još jači.

Posle desetak minuta sam se nekako pridigao i obukao te odmileo do stola gde me je čekao tanjih toplog pasulja!!! Topla hrana me je lagano vraćala u život.

U blizini cilja bila su i kola hitne pomoći. Pitao sam da li imaju nešto za opustanje i dobio sam injekciju Diklofena. Zahvaljujući njemu sam uspeo da se malo opustim i normalnije prohodam kad smo stigli u Bg.

Ovo je sve ukratko kako je protekao moj pohod na lični rekord na  Novosadskom maratonu 2010. Razloga ima vise za takav loš završetak trke:

• slabo spavanje poslednjih noći pred trku,
• ne poštovanje pravila o unosu hrane,
• nedovoljna hidratacija u tim danima,
• prejak start (10-15 sekundi po kilometru),
• kašnjenje sa hranom tokom trke,
• neodgovarajuće patike ( suvise lagane za moju tezinu ),
• prekratko zagrevanje pred trku,
• suvišne komunikacije u obilju i drugo

Dovoljan je i jedan od ovih razloga za kolaps ali…

Ovaj tekst nije pohvala trčanju, lepoti druženja tokom trke ili pravdanje za loše odrađenu trku. Ovo je jedna od slika sta se dešava ili šta se može desiti na maratonu.

Ove godine sam se spremao za Novi Sad i trenirao baš za marathon, što nije bio slučaj ranijih godina. Svaki predhodni sam istrčao iz treninga za polumaraton sa par specifičnih treninga. Sada sam imao mnogo više kilometara u nogama, veoma jakih treninga i spravom se nadao da ću postaviti PB.

Nekoliko poteza su me onemogucili da ostvarim cilj za ovu sezonu. Nadam se da cu naredni put biti pametniji a ovo moje iskustvo nekom pomoci da ne napravi slične greške.