Da li ste ikada bili u iskušenju da promenite tehniku trčanja i da usvojite doskok prednjim ili srednjim delom stopala? Praveći takve osnovne promene na nivou stopala je svakako bilo u trendu među trkačima i triatloncima poslednjih godina, a mediji i pseudo-nauka su samo dolivali ulje na vatru.

Istraživanja nisu bila detaljna po pitanju toga koji je tip doskoka najefikasniji, a koji neće rezultovati u povredi – pri čemu postoji više faktora da li će trkač biti više ili manje prilagodljiv ovom načinu trčanja.

Mnogi trkači i triatlonci pokušavaju sami da nauče i primene ove promenu u doskoku. Greška koja se izdvaja a koja rezultira u povredama listova i ahilove pete je tendencija da se trči na prstima što ne dozvoljava peti da u bilo kom momentu dotakne tlo.

Iako ova vrsta doskoka ima kratkoročne benefite – izaziva lagan osećaj i prilično je efikasan, najčešće vodi ka povredama jer tokom vremena povećavamo i intenzitet treninga.

Kako pravilno promeniti doskok?

U gornjem videu se objašnjava zašto je bitno da ne zaboravimo da se oslanjamo i na petu prilikom promene doskoka.

Ujedno, ovo su osnovne razlike između kontakta stopala sprintera i trkača na duge staze. Sprinter mora da bude sposoban da trči sa relativno agresivnim kontaktom sa podlogom, u veoma kratkom vremenu, i većom krutošću u stopalu i gležnju da bi se prenela sila. Njihova peta ne dodiruje zemlju ni u jednom momentu dok je u fazi trčanja. Imajući to u vidu, patike za sprintere su posebno dizajnirane.

Ipak, to je možda u redu za sprintere, ali većina ljudi su trkači na duže staze.

Trkači na daljinu i triatlonci bi morali da uzmu u obzir specifične zahteve njihovog tipa trčanja. Za nas, gde je efikasnost važnija od čiste snage, efektivna forma trčanja je ona koja postiže najbolju razmenu efikasnosti (metaboličke) i održivosti (otpornost na povrede).

Konkretno za one koji se trkaju na 5-10 km i duže, efektivan prednji ili srednji doskok ne može da nametne da se ostane ”na prstima” tokom trčanja na isti način koji bismo očekivali od sprintera. Nedozvoljavajući peti da dotakne zemlju i ostajući na prednjem delu stopala, povećava se teret na listove i ahilovu petu, jer moraju dodatno da rade kako bi odoleli prirodnoj fleksiji koja se očekuje u skočnom zglobu tokom srednje faze zamaha.

Tokom vremena, većina trkača i triatlonaca, koji trče na ovaj način, će završiti sa nekom povredom u donjem delu noge.

Kako izbeći povrede?

Umesto ovoga, ono čemu treba da se stremi jeste da se odmah po inicijalnom kontaktu jastučića stopala sa zemljom dozvoli stopalu i članku da se opuste što će se dovesti do toga da peta dođe u kontakt sa zemljom. U međuvremenu teret prelazi na stopalo dok se krećete napred.

Treba naglasiti da doskok na prednji deo stopala ne znači doskok na prste, već se odnosi na jastučiće koji se nalaze ispod metatarzalnih kostiju.

Ovaj važan dodir pete i zemlje, posle doskoka prednjim delom stopala dozvoljava listu i ahilovoj peti da sakuplja energiju, radeći ono što najbolje radi.

Ovaj osećaj dodirivanja pete i zemlje je najvažniji faktor u uspešnom prelazu na prednje ili srednje stopalni doskok kod mnogih triatletičara i trkača.

I za kraj jako jednostavna poruka ovog teksta je da ako pokušavate da promenite svoju formu trčanja na prednje ili srednje stopalni doskok, budite sigurni da osećate da vaša peta prijanja na tlo sa svakim kontaktom stopala i zemlje da biste izbegli bilo kakve nepotrebne povrede.

škola trčanja