Poslednjih par godina za vreme studiranja, posebno tokom zimskih ispitnih rokova, imala sam želju da se pokrenem i krenem da trčim kako bih prodrmala svoje telo nakon dugotrajnog sedenja, konstantnog crtanja i gledanja u ekran računara, ali sve se završavalo samo na želji, uz mnoštvo izgovora.
Tada sam sebe sputavala gomilom izgovora tipa: hladno je, gde ćeš sama da trčis, prehladićes se, ma sutra ćeš, itd…
Početkom 2019. godine jedna bliska osoba iz mog okruženja me je inspirisala i navela da se pokrenem i konačno počnem sa trčanjem. Fascinirala me je pozitivna energija te osobe, mnogobrojna putovanja na koja trkači odlaze sa željom da istrče maratone, kao i transformacija ličnosti koja se neminovno odvija kod svakoga ko počne da trči.
Rekla sam samoj sebi: A zašto se i ti ne bi konačno oprobala u trčanju i unapredila sebe? I tako je sve počelo. Pronašla sam na internetu broj škole trčanja u Novom Sadu i poslala poruku treneru Žarku da želim da dođem na trening.
Sećam se svog prvog treninga na kom sam se osećala kao vanzemaljac, totalni autsajder! Mart je faktički kraj zimskog semestra u školi trčanja. Gotovo svi trkači koji su redovno otpočeli trčanje u zimskom semestru bili su spremni da u aprilu istrče svoju prvu polumaratonsku trku u Beogradu. Bilo mi je dugo da čekam sledeći redovan upis u maju kada počinje letnji semestar trčanja, tako da sam upala u celu priču u baš nezgodno vreme.
Na kraju se ispostavilo da je to ipak bilo pravo vreme za mene, jer sam tada probila led i shvatila da ja samo treba da pratim sebe i svoj ritam. Često sam se osećala bezveze znajući da jedva uspevam da istrčim svega par kilometara, dok su svi ostali faktički već istrčali polumaraton. Ali to me nije obeshrabilo nego motivisalo da nastavim dalje.
Ključ je u stalnom pokretu, bilo koje vrste
Rekla sam samoj sebi – ma kad mogu oni, mogu i ja – i počela sam više da se krećem. Svaki dan sam vozila bicikl do posla i nazad, do treninga i nazad, penjala se stepenicama na 8 sprat zgrade u kojoj stanujem, kombinovala sam trčanje sa šetnjom između intervala na treningu. Jednostavno sve više sam se kretala kako bih što više i brže napredovala, i ono najbitnije bila sam istrajna i redovna na treninzima koji se održavaju 4 puta nedeljno.
Kod nas u školi trčanja i klubu Fit Complete Running Novi Sad kad neko preskoči trening samostalno odradi domaći zadatak i uredno pošalje dokaz na viber grupu sa slikom i statistikom treninga. Posvećenost na maksimumu! Kakva je to motivacija! Kod nas nema predaje ni zabušavanja!
Inače u školu trčanja nisam došla baš sa jasnim ciljem.
Želela sam da se pokrenem, steknem zdravu naviku, smanjim kilažu, a trke me na početku uopšte nisu privlačile. Iskreno rečeno nisam osoba kod koje je izražen takmičarski duh, više sam želela da sebe unapredim i kvalitetno ispunim svoje slobodno vreme.
Trčanje me je navelo i pomoglo da jasno postavim životne ciljeve, donesem važne odluke, promenim posao, promenim način ishrane i poboljšam kvalitet sna. Trčanje mi je donelo i više samopouzdanja, fenomenalna druženja, poznanstva, bolje sam organizovana, srećnija sam i zadovoljnija svojim životom.
U klubu sam stekla nove prijatelje, moje saborce, zmajeve, ljude koji me svakodnevno inspirišu svojim ličnim napretkom i rečima podrške. Jedni druge bodrimo i podržavamo. Iako je trčanje individualni sport ono je za mene istovremeno i grupni sport upravo zbog tog zajedništva, dobre energije i nesebične podrške.
Računica je jednostavna…
Trčanje je fascinantno, brzo se napreduje, rezultati su vidljivi i računica je jednostavna, koliko uložiš toliko i dobiješ. Ja sam za svega mesec dana treninga uspela da istrčim svojim prvih 5 km za 37 minuta. U tom trenutku to je za mene bio veliki uspeh. Pobedila sam samu sebe!
Kako bih se motivisala svakodnevno koristim aplikaciju za trčanje, aplikaciju Pruži korak i vodim Running diary na svom instagram profilu.
Moja prva trka bila je trka na 7 km na noćnom maratonu u Novom Sadu krajem juna 2019-e, a naredna je bila početkom septembra na 10 km na polumaratonu u Subotici.
Treća sreća, trka i jedan od najlepših dana u mom životu je istrčan prvi polumaraton (21.1 km) u predivnoj Malagi 15. decembra 2019. godine.
Malaga, u sećanje na najdraže
Taj 15. decembar u sunčanoj Malagi bio je magičan za mene! Došla sam u Malagu zajedno sa mojim drugom iz kluba, Duškom, koji me je i ubedio da treba da trčimo baš u Malagi i da tako na pravi način završimo trkačku sezonu. Trčala sam sa celim svetom, ljudima svih dobi, okružena palmama i mirisom mora, obasjana suncem usred decembra, ohrabrena od mnogobrojnih veselih ljudi koji me bodre na španskom i engleskom.
Bilo je i veoma emotivno jer sam trku trčala u sećanje na mog oca koji je pre 10 godina poginuo u saobraćajnoj nesreći. Moj prvi polumaraton posvećujem mom tati Nebojši i deda Krsti koji je preminuo u maju 2019. Toliko pomešanih emocija sreće, tuge, ponosa i eksplozija osećanja u samo jednom danu!
Tek na 19 km osetila sam bolove u nogama a do tada je sve išlo gotovo savršeno. Na cilj sam uletela sprintom, što samo potvrđuje da sam imala snage i za još koji kilometar. Nakon trke usledila je masaža fizioterapeuta-volontera, odmor, a potom i proslava sa prijateljima uz tinto de verano, tapas i delikatese čuvenog restorana El Pimpi čiji je vlasnik poznati glumac Antonio Banderas.
Tri meseca ranije…
Samo tri meseca ranije, 15. septembra sam uz pomoć mojih drugara pejsera Duška, Dragane i Jelene istrčala prvih 18 km na treningu što je skoro ceo obim Novog Sada, ali su mi bila potrebna još 3 naredna meseca treninga da ozvaničim i potvrdim da stvarno imam kilometražu za polumaraton u nogama.
Za svoj dosadašnji uspeh u trčanju najveću zahvalnost dugujem mom divnom treneru Žarku, osnivaču kluba Fit Complete Running Novi Sad, koji od nas stvara maratonce, kao i trenerima Ivani i Žaklini, i mom velikom drugu-kolegi-pejseru Dušku, koji mi olakšavaju trčanje svojim savetima i pružaju mi vetar u leđa.
Veliku zahvalnost dugujem i svim ostalim divnim drugarima trkačima iz kluba Fit Complete Running Novi Sad, a posebno ženama, majkama, kraljicama, maratonkama koje pored posla, svih porodičnih obaveza oko kuće i dece redovno trče i pomeraju sve granice.
Kad porastem želim da budem kao one!
Moja porodica, majka Radmila i sestra Nikolina su naravno moja najveća podrška u životu i sada imam novi cilj da i njih pokrenem da mi se pridruže u trčanju i čini mi se da sam na dobrom putu.
Narednih meseci planiram da trčim polumaratone, a do kraja 2020. godine i svoj prvi maraton a destinaciju još uvek biram, razmišljam, maštam i uživam u tome.
Verujem u sebe, sebi sam to dokazala, da mogu i da imam i u glavi i u nogama.
Nadam se da sam nekoga od Vas inspirisala da i Vi krenete u svet trčanja i osvojite maratone.
