Istrian Wine Run – gde Dionis susreće Hermesa!

Istrian Wine Run 2015. je trka koju verovatno nikada neću zaboraviti. Možete je trčati kao maraton, polumaraton ili štafetu – nećete se pokajati šta god odaberete – ako idete lagano, uživate u vinima i sirevima na vinskoj cesti, smejete se maskirani i prepustite jedinstvenoj atmosferi Istre.

Dva su načina na koji možete da trčite ovu trku:

• kao trkač na vreme
• kao turista – za uživanje.

Punog srca preporučujem drugu opciju.
Zašto?
Jer ćete dobiti mnogo više.

Nakon desetina polumaratona i bezbroj zabavnih trka, za Istru zaista mogu da kažem da je nešto posebno. Drugi zaključak je da sve što deli prosečnu, ili dosadnu trku od izuzetne može da se podvede pod: kontekst.

Istra je uradila upravo to sa svojim polumaratonom. Nazvala ga je vinski, ugradila u vreme kada su dani vina svuda i slavi se po celom regionu. Povezala vinsku cestu sa gradom na moru i – prirodno, trka je nesvadašnje iskustvo.

Na neki način mi je bilo žao svih trkača koji su samo projurili pored vinograda, vinskih podruma, veselih i nasmejanih ljudi oko staze. Koji su propustili da probaju najbolje što Istra nudi. Ovo nije trka za rekord, nije ravna, staza nije ujednačena, i kreće se tek u 10, što je čini i pretoplom. Ovo je trka za hedoniste, ljude koji znaju da cenu trenutak kada staneš i diviš se pogledu. Za one koji uživaju u dobrom vinu i znaju važnost dobrog društva.

Kako preneti ovo iskustvo

Kao 3u1? na ovoj trci prolazićete kroz beton, makadam i šume.

Kao 8 švedskih stolova? Imaćete priliku da probate najbolja vina, sireve i pršutu pored standardne okrepe u vidu voća, čoklada, izotonika.

Kao maskembal? Vesele maske trčale su viskom stazom, praveći karneval od ove trke.

Hronološki? Hajde da probamo tako:

Od starta do cilja

U Istri imate opciju da trčite maraton, polumaraton i štafetu. Maske su dobrodošle u svakoj kategoriji.

Ujutro vas busevi prebace na start, u malo mesto Bronigla. A na startu? Vino, naravno. Vino, sirevi, šunka, slatkiši. Prva okrepa bila je za zagrevanje, pošto je startovala u 10. To je ujedno i jedina „zamerka“ organizaciji. Predugo vremena od ulaska u autobus do starta trke. Verovatno jer tada i daklje nisam razumela da je poenta trke u zabavi.

Polumaraton je startovalo oko 300 – 400 veselih trkača i trkačica. Tempo jako lagan, pored mene vesele ekipe koje nose litarske flaše sa sobom. Vode? Vina, naravno. Zar ne pratite? Moja ekipa se opredelila za brzinu (i pokajali do cilja) tako da sam već od 500m trčala sama.

Staza vodi makadamom pored vinograda i njiva, izbija na asfalt i na 2km nas vodi do prve vinarije i okrepne stanice. Tu mi postaje jasno da se ovo neće trčati na vreme, već vino i osmehe. Muzika, veselje, više vrsta vina, prave vinske čaše… svako ko je stao zadržao se najmanje par minuta 🙂 Uzimam čašu malvazije, grickam neki sir a-la grana padano i razmišljam koliko ću uspeti da izdržim na ovom režimu.

Lagano idemo dalje, staza ide gore dole po blago brdovitom terenu. Mojim tempom i odlukom da trčim lagano i brda su izgledala blaže… trkačima na vreme koliko čujem, staza je delovala dosta teže 🙂

Druga okrepna stanica mi definitivno raspršuje ideju da ću trku završiti brzo. Savršeno aranžiran sto, prskanje vodom, ozbiljna okrepa. Nazdravlja ko sa kim stigne i veselje se podiže.

Sa betona na zemljanu stazu, sa zemlje na beton. Jednu okrepnu stanicu sam iskoristila samo da uzmem vodu, počeo je da me boli stomak, jer tempo nije bio prilagođen kontekstu.

Kada sam istrčala svojim 10km (koji mi stoje u programu do Sarajeva) odlučila sam da se u potpunosti prepustim pejsažu i vinskom ambijentu. Jako, jako lagano sam trčala od okrepe do okrepe, od vinograda do vinograda, pijuckala vina, mnogo vode i izotonika, grickala sireve i smešila se stalno. Primećujem tokom trke da je ovo jedna od retkih gde se, zapravo ne osećam dehidrirano. Verovatno, jer unosim ogromne količine vode i izotonika, svesna da alkohol i trčanje jesu veliko no-no.

Njivu je smenila šuma,šumu proplanak sa crvenicom. Odjednom izbijam na prelepu nizbrdicu sa konjima. Na dnu svirač. Svira autentičnu muziku:

Nailazim na novu okrepnu stanicu. Ovde je smena druge poslednje štafete. 14km. Mislim da je njima najabavnije. Dotrče,pa nastavljaju da se okrepljuju bez griže savesti. Iako je muskat predivan, ja moram dalje.

Na 17km prolazim pretposlednju okrepnu stanicu i jasno mi je da se spuštamo ka gradu. Posle prirode i šuma, gradski beton mi deluje nekako pretvrdo. Istovremeno, tek u gadu osećam koliko mi je teško palo dodatnih 10km.

Nekako se dovlačimo do 19km i poslednje okrepne stanice. Naravno, opet svi uzimaju vino opet se nazdravlja, niko ne gleda na sat, nema ovde više ekipe koja besomučno prati Garmine. Ostali su najuporniji.

Poslednja 2km trče se pored mora do kompleksa Stella maris. Na cilju nema medalje umesto nje dobija se, pogađate šta? Vino 🙂 Flaša specijalno napravljena za finišere. Ovde se vino toči na litre, svako u ruci drži po dve čaše a žurka će trajati do 4 sata popodne.

Cilj je pregažen posle 2 sata i 42 minuta. Lični rekord u sporosti je postignut!

Nakon trke – pasta party. Organizator je, po meni jako pametno, odlučio da free klopu stavi za nakon događaja, tako da je masa veselih trkača imala razlog da ostane blizu cilja, klopa i nastavi sa žurkom.

Mi smo odlučili da se okupamo. Da, desio nam se pravi džek pot trka na moru – dovoljno prijatno vreme da se ne umre na stazi, dovoljno topla voda da se okupaš na cilju.

Logistika i ocene

Super stvar kod IWR je mogućnost plaćanja startnine i smeštaja karticom, čime se rešavaju dva problema odjednom. Nas su dva noćenja i start, po late registration ceni izašli oko 65€. Smešaj je na nivou 3 zvezdice u apartmanima kompleksa gde se trka završava i preuzimaju brojevi. Pored mora.

Od Beograda do Umaga ima oko 670km ukoliko idete preko Rijeke i Poznana. Trebaće vam 7, 8 sati da stignete pa preporučujem rani polazak ako idete kolima. Ovo uključuje i granicu i ručak blizu puta.

Startni paket je možda siromašniji od uobičajenog:

• bon za pasta party
• pamučna majica – lepo dizajnirana
• startni broj sa čipom

Ali u poslednje vreme, moram da priznam, više cenim dobre lifestyle majice u paketima. Mislim da Skyrunning liga to jako lepo radi, sa majicama koje nisu funkcionalne, ali jesu dizajnirane, pa mogu da ih nosim u casual prilikama.

Primetno je bilo i odsustvo medalja na cilju za polumaratonce, ali flaša vina je sasvim korektna zamena.

Sveukupno, kada se doda bogatstvo okrepnih stanica, nemam zamerki za startni paket.

Ocene:

Sajt, prijava i info: 5-(fali mapa staze ili ja nisam uspela da je pronađem)

Organizacija podizanja brojeva i prevoz: 4 (predugo smo čekali na start, preko sat vremena moglo je da se krene pola sata kasnije, ili da start bude ranije).

Staza, dizajn, markacija, jednostavnost: 5+ (staza je prezanimljiva, markacije su na svakom km, uz stazu, crvene zastavice obeležavaju svako skretanje, uključujući i table i volontere koju su pokrivali svih 21km).

Okrepne stanice: 10. Zaista savršeno. Od ukrasa, do izbora. Ovo je nesvakidašnji ugođaj.

Startni paket: 4 (meni lično sve 5, ali mnogima su zafalile medalje i funkcionalna majica).

Kao i kod svakog ocenjivanjam nekome je važniji jedan faktor od drugoga, pa subjektivna ocena bude viša. Ja IWR 2015. dajem ocenu 5- i obećavam povratak sledeće godine – ali ovoga puta, obaramo ličnu sporost još više u korist zabave!