blank
Connect with us

Hi, what are you looking for?

Blog & Kolumne

Moja trkačka adolestencija- zanimljiv dan

Ovih dana bio sam u velikoj gužvi, ali nalazio sam vremena za trčanje. Položio sam testove za vozački ispit i isplanirao da se istrčim. Nisam slutio da ću se posle dva sata naći izgubljen, bez mobilnog telefona.

Kako je sve počelo?

Kada sam ušao u kuću nisam ni jeo, samo sam obukao šorc, dve majice i obuo patike za trčanje. Bilo je sunčano i toplo, dugo nije osvanuo lep dan poput ovog. Morao sam da ga iskoristim. Posle skoro godinu dana trčanja bez muzike trebalo mi je osveženje , zato sam uzeo svoje slušalice i polako krenuo ka Adi. Od moje kuće do Ade, preko Makiša, ima oko osam kilometara.

Nije pametno trčati sa slušalicama zato što se ne čuju automobili koji prolaze pored nas, ali bio sam obazriv.
Hteo sam da se zabavim i trčanje učinim zanimljivijim, pa u Makišu nisam skrenuo ka Adi, već sam se uputio za Ostružnicu. Ranije sam ovuda vozio bicikl i donekle sam poznavao put.

Uživao sam, a ispred sebe sam video dug put sa nekoliko krivina. Istog trenutka sam poželeo fotografišem put, prirodu i sunčeve zrake, ali nisam mogao. Baterija je bila skoro prazna, a meni je bilo žao što ne mogu svoje vidno polje da pretvorim u fotografiju.

Nekoliko grešaka

Osećao sam se umorno i razmišljao da li da uđem u autobus koji sam video u daljini. Nisam ušao, a to je bila prva greška. Znao sam da po određenim putevima , zbog njihove kategorije, ne smeju da se kreću pešaci, pa sam ih nekako izbegao i zašao u Ostružnicu. Već sam bio dosta umoran, a ljudi koje sam sreo rekli su mi da sledeći autobus neće skoro. Nastavio sam dalje i ugasio muziku, da mi se ne istroši baterija. Nije vredelo, pre nego što sam izašao iz Ostružnice ugasio se telefon.

Posle sam stigao u Umku, a onda protrčao divnim putem (mislim da prolazi kroz Veliku moštanicu). Sa obe strane sam bio okružen drvećem. Video sam vodu koja je izvirala na nekoliko mesta, ali nisam bio siguran da li smem da je pijem. Možda je to bila moja druga greška. Nisam siguran, ali mislim da mi je zbog te vode sutradan bilo loše. Već je prošlo oko dva sata moje avanture. Kada sam izašao sa puta koji mi se dopadao, razočarao sam se. Mislio sam da ću izaći u Sremčicu, a ja sam napravio veliki krug i ponovo stigao u Ostružnicu. Zaboravio sam i odakle sam došao, pa sam pogrešio put.

Šta je bilo u mojoj glavi?

Ja se nisam brinuo za sebe, znao sam da mi se neće ništa dogoditi. Svuda je bilo ljudi i nije bilo opasnosti.
Kako je vreme prolazilo pred sebe sam postavljao sve više pitanja. Da li se brinu moji roditelji? Da li ću stići na rođendan kod druga te večeri? Kako da se najbrže vratim?

Prošlo je oko tri sata, ali nisam imao telefon ,ni sat, pa nisam više bio siguran. Majica do tela bila mi je mokra i skinuo sam je, pošto sada već kombinujem šetnju i trčanje. Jedna žena mi je rekla da je autobus otišao pre nekoliko minuta i da novi neće skoro doći. Bio sam siguran da je prošlo 18h. Pitao sam je da li mogu stići u Železnik preko njiva, a ona mi je rekla da nije sigurna, ali da misli da mogu.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Prošao sam pored groblja i izašao na njive. Posle pola sata tumaranja oko mene više nije bilo ničega što bih mogao prepoznati. Video sam samo novi most kod Ade i Avalu, ali su bili jako daleko. Išao sam ka Avali, a neravan teren i zemljani put su mi otežavali trčanje. Osetio sam se kao čovek, pravi čovek. Nekada su ljudi trčkarali po njivama, nisu znali ni kuda idu, ali su morali da se snalaze. Meni je sve ovo bilo interesantno, a mrak se polako spuštao na njive. Nije mi bilo svejedno, zabrinuo sam se. Razmišljao sam i gde ću da prenoćim. Išao sam u susret svetlima koje sam mogao da vidim u daljini. Posle određenog vremena prepoznao sam prvo Sremčicu, a onda i Železnik. Stigao sam na poznati put. Sve je bilo gotovo.

Stigao sam

Stigao sam kući, sav blatnjav i umoran. Na pitanje gde sam bio nisam mogao da odgovaram, jer ni sam nisam znao. Imao sam vremena da se sredim i za nekoliko minuta sam bio spreman. Uneo sam dosta potrošenog goriva, stavio kravatu i ostavio patike da se suše. Neka se suše, jer će mi uskoro ponovo trebati. Sutradan sam na mapi ucrtao svoju putanju i bila je to najveća distanca koju sam do tada od jednom prešao, oko 32km. Skroz neplanirano. Zanimljivo je trčati. Svako nađe nešto za sebe u trčanju, aktivnosti koja mu se na prvi pogled ne čini toliko interesantno.

Click to comment

Uključi se u diskusiju

Povezani članci